У КАКВОМ свету живимо? У медијском друштву, могао би да гласи један одговор. Али као што постоји разлика у економско-технолошкој развијености међу државама и народима, тако постоје и медијске разлике. Србија и Америка су добар пример. Медијско мешање у друштвене, економске и политичке процесе Србије одвија се споља и изнутра.
Други облик присуства “међународне медијске заједнице” у Србији одвија се тржишним путем: купују се електронске и штампане медијске организације и емитују програми у складу са политиком власништва. Страни медијски капитал улази у земљу и остварује профит. На сличан начин купују се дневни и недељни листови у Србији. Да ли је реч само о профиту? Медиј није исто што и фабрика за производњу аутомобилских гума.
Медији снабдевају информацијама грађане. Ако се зна да од врсте и квалитета информације зависи правац и структура одлучивања, онда је јасна та изузетно важна улога. А у позадини је одређени политички и економски интерес.
Шири се и трећи облик иностране медијске инвазије на Србију. Немали број медија и НВО у Србији примају обилату новчану подршку из страних извора. Више нема тајних достава новца из иностраних државних и недржавних извора. Некада се то крило. Сада је све доступно јавности која ништа не може да учини. А шта се догађа пред нашим очима? Страни новац, заправо амерички, стиже у Србију на адресу бројних НВО и медија са фразерским образложењем о подршци развоју српског друштва. Пажљива анализа ове подршке указује на неколико суштински важних процеса који трасирају пут апсолутно новим односима између држава. На примеру Србије то изгледа овако. У последњих десет година српски НВО и неки медији (и медијске организације) добиле су 35 милиона долара од 39 америчких фондација.
Очигледно, у питању је огроман новац. Долар је моћно средство за куповину лојалности појединаца и друштвених група, али није довољно. Потребно је освојити медијски простор на два начина: инсталисањем морално-политички подобних кадрова и убацити у националне медијске установе своје програме и своје моделе. Ентони Гиденс овај глобални друштвени процес именује као “деловање на дистанци”.
Какав је интерес да се финансирају огромном сумом долара медијске организације и удружења? Профит није. Мора бити нешто друго, а то друго се нескривено дефинише – јачање децентрализације и регионализације, посебно регија Санџак и Војводина, контрола Владиних финансија, борба против корупције, улога медија у протеклим ратовима (20 година од окончања!), и зачудо промоција етике у новинарству. Притом, инострани чувари слободе медија даноноћно траже да се медији ослободе политичког утицаја. Тако се и НДН Војводине залаже за слободу штампе и отклањање политичког утицаја на медије, а новац им стиже и од НЕД који се финансира из америчког буџета.
Поглед на лису прималаца долара (НУНС, НДНВ, Центар за истраживачко новинарство, ЦИНС, БИРН, портали: “Аутономија”, “Цензоловка”, “Е-новине”, “Истиномер”) показује да су то углавном организације са криптополитичким циљевима или тобоже истраживачким активностима које хоће да контролишу Владу. Као да у Србији нема опозције у политици, као да нема независних тела у друштву, као да нема јавности.
Реч је о јавној корупцији одређених група, организација и медија. Као када се даје новац лекару, да нико не види, да би он урадио операцију, тако се даје новац овим актерима да би одрадили политички задатак. Посебност ове корупције је да нема дотурања новца испод стола, већ на столу.
Може се тумачити и као подривање (и медијског) суверенитета који се полако у глобализацијским поцесима топи и нестаје. Шта уопште може да ради Србија? Чему медијски закони? Може ли она да се супротстави продору медијског капитала на разним нивоима у Србију? Могу ли то да ураде друге мале државе? Тешко.
Једина шанса је да народ и грађани бирају владу која неће подлећи медијским притисцима који се на различите начине увозе са стране, а то значи да ускрати сваку подршку онима који ће загрлити страни новац и дочепати се власти. Био је Чомски дубоко у праву када је 1990. написао: Ми се увек противимо демократији тамо где не можемо контролисати њене резултате. А та контрола, пошто не могу да се оспоре избори и воља народа, одвија се управо преко НВО и медијске ергеле која се финансира из америчких државних и недржавних фондова. Контрола чега? Пута у американизовано друштво или друштво које треба да имитира америчко друштво и да притом следи вољу тамошње владајуће елите. Алтернатива наметању и притисцима је увек била и биће: слобода, човека и народа.
Новости
