Др Зоран Чворовић: Пет година безакоња – реформаторске чистке у СПЦ

Запис Монаха Исаије  (14. век)

Навршило се пет година од када је епископ рашко-призренски Артемије, противно канонима и Уставу СПЦ, најпре синодском одлуком суспендован а потом саборском одлуком уклоњен са управе над Епархијом, а крајем 2010. и рашчињен. Тада су поједини православни Срби, међу њима и потписник ових редова, забринуто и са дубоком тугомупозоравали да ће „владика Артемије бити тек прва жртва оваквог беспоретка, јер ће исто страдање задесити све оне који буду слушали заповест светих канона, насупрот вољи гласачких већина”.

Ову своју оцену формирали смо тада, не с обзиром на личне поступке епископа Артемија („ми српски правници се не окупљамо око личности владике Артемија, већ око Цркве Св. Саве, њених канона и Устава”), нити уздајући се у сопствени варљиви и сујетни људски суд, већ с обзиром на светоотачку богонадахнуту, вековним искуством Цркве потврђену мудрост, садржану у 1. правилу (канону) Св. Кирила Александријског: „Свака од наших ствари, када се правилно чине по канонском добропоретку, не могу нам произвести никакав немир, а ослобађају нас и од ружења од неких, и већма нам похвалу изазивају од добро мислећих. Јер, ко неће одобрити беспристрасни суд, када се о нечему доноси? Или, како неће бити без прекора кад се право и законито суди, а већма ће бити сваке хвале?”

Стога смо у бројним апелима упорно молили чланове Сабора СПЦ да „не суде по примјерима, него по правилима”, те да се следствено томе „случај владике Артемија врати у канонске и уставне оквире”. То је значило да Сабор из процесних разлога поништи одлуке донете у поступку који од почетка до краја није имао својство црквеног суђења, а произвео је последицу – разрешење дужности епархијског архијереја против његове воље, која може да настане само услед канонске осуде. Укратко, протв епископа рашко-призренског Артемија Синод је покренуо поступак, а да претходно није „Сабору свих епископа” поднео јавну, писану и ваљаним доказима поткрепљену тужбу, чиме су прекршени 6. правило II Васељенског сабора и 132. и 133. правило Картагенског сабора. Тзв. опширни и документовани извештај Синода није могао да има карактер канонски ваљане тужбе, јер је суспендованом епископу Артемију био накнадно уручен на само три дана пре мајског заседања Сабора. Тиме му је, противно 19. правилу Картагенског сабора, у погледу рока било ускраћено елементарно право на одбрану, озбиљно угрожено већ тиме што је раније противно чл. 111. Устава СПЦ од стране Синода привремено уклоњен са управе над Епархијом.

Поступак од почетка вођен противно начелу контрадикторности, без обезбеђења права на одбрану „оптуженог”, који је имао положај дифамног (нечасног) као у римокатоличком средњовековном поступку, окончан је „истином” створеном у парламентарном прегласавању чланова Сабора. „А у Цркви Истина није у аритметици, већ у Духу (Јн. 16, 12-13)”, подсећали смо тада. Да саборска одлука у случају насилно уклоњеног епископа Артемија није била плод судског поступка те да нема снагу судске пресуде, признали су посредно њени креатори у заглављу акта урученог рашко-призренском епископу, где се доносилац позвао на тач. 29. чл. 69. Устава СПЦ, која уређује надлежност Сабора да „врши и друге послове”, а не на тач. 27. истог члана у којој се регулише судска надлежност СА Сабора.

Те 2010. године слутило се да синодске и саборске одлуке у случају владике Артемија „нису епизодни противуставни инцидент, већ формални израз унутрашњег интелектуалног и вредносног односа појединих епископа према начелу законитости”. Јер су, насупрот зизјуласовским епископоцентричним изливима самовоље, као што је она о одредбама Устава СПЦ које треба „мачку о реп” или „како владика Артемије очекује да му буде суђен правно, јуридички”, стајали канони и Свето Предање Цркве. Тако се у канонској посланици архиепископа александријског Кирила Домну Антиохијском, поводом лишења чина епископа Петра, каже и следеће: „Он (еп. Петар) говори како може да себе оправда: но њему није остављено време за оправдање и није наложено да се предмет претресе по правилима. Да је ово било урађено: то би сам судски поступак или доказима и признањем разобличио у њему преступника, тако да он не би могао да каже да је повређен, или би се коначно утврдило да је невин и тада би му се вратила управа над Црквом која му је била ујемчена. Зато што није тако поступљено, он вапије против свега и говори како је претрпео несносну увреду и како је неправедно свргнут” (П. Прокошев, Церковное судопроизводство в период Веселенских соборов и влияние на него римско-византийскаго процессуальнаго права, Казань, 1900, стр. 97).

Ситуација налик оној коју помиње Кирило Александријски створена је у Српској цркви у поступку противуставног и противканонског уклањања епископа зворничко-тузланског Василија. Уместо да се у тишини Цркве, с обзиром на ангелски образ епископског чина (како је саветовао Св. Јустин Ћелијски поводом суђења епископу Дионисију, поведе канонски црквеносудски поступак у коме би били свестрано и на контрадикторан начин размотрени сви наводни докази који су на један нецрквени начин, на саблазан верника изношени ван Цркве чак и од стране појединих клирика, Сабор је донео одлуку о принудном, с тога неканонском и противуставном (чл. 111. Устава СПЦ) пензионисању епископа Василија. Да је вођен црквеносудски поступак, његова последица била би или осуда епископа Василија на казну коначног свргнућа (лишења епископског чина и Свете Тајне свештенства) или ослобађајућа пресуда и осуда његових клеветника на казну која му је претила. Без вођења црквеносудског поступка добили смо, нажалост, у пракси ефекат римокатоличког учења формулисаног на Тридентском сабору, по коме ни осуда за најтеже преступе не може да из душе свргнутог епископа избрише духовни печат (character spiritualis indelebilis) добијен на законитој хиротонији.

Тиме смо после противуставног уклањања епископа Василија (Качавенде), уместо морално-духовне обнове, добили још један извор деоба и смутњи у Цркви Св. Саве. Мада је овај извор урушавања црквеног јединства, по свом пореклу, садржају и непосредном циљу, различит од „случаја владике Артемија”, показала се сва богонадахнута тачност 2. правила Трулског сабора, по коме је заштита канонског поретка Цркве од „самовоље појединих, ма на каквом се јерархијском ступњу они налазили” (Еп. Н. Милаш, Правила Православне Цркве с тумачењима, књ. 1, Београд, Шибеник, 2004. стр. 435), гарант очувања њеног јединства.

Бројни догађаји у последњих пет година показали су да ће револуционарна свест појединих архијереја СПЦ, која мало стадо Христово у народу Св. Саве партијашки дели на присталице и противнике, до краја жртвовати јединство и ауторитет црквено-правног поретка, непрестаним позивањем на „нужно урачунавање реалности света у којој Црква живи и дела”: од најављене промене Устава Српске Цркве у духу њеног однарођивања и клерикализације, преко кооперативног прихватања „косовске реалности” од насилно инсталираног „архијереја”, до формирања епископских савета – мини помесних цркава у авнојевским границама нових србоубилачких НАТО творевина.

Те 2010. године указали смо да је „криза правне свести у СПЦ почела да се испољава оног тренутка када су, под утиском промена у српском друштву, поједини епископи закључили да у реформама не смеју да заостају за државом”. Ова координација реформских метли у СПЦ и српској држави, која подједнако треба да избрише нашу предањску свест и њене браниоце, ових дана се устремила на владике Филарета и Георгија. Притом се против наведених епископа води „поступак” по противканонском и противуставном моделу примењеном 2010. против неућуталог рашко-призренског епископа. Како је већ негде речено, ставови епископа канадског Георгија по питању богослужбеног поретка, екуменизма и смене епископа Артемија, већ сада са процесне стране доводе у питање положај потенцијалних судија. Јер се у Предању Цркве усталило правило о изузећу судија који су непријатељски наклоњени према оптуженом, као што се догодило у суђењу Св. Атанасију и Св. Јовану Златоустом (П. Прокошев, Церковное судопроизводство…, стр. 77-78).

Као и 2010. године у случају владике Артемија, највећа жртве садашње синодске самовоље неће бити наведени архијереји, већ ауторитет и јединство црквеноправног поретка. Отуда су ови епископи, независно од разлога црквенополитичког опортунитета и могућег исхода започетих поступака, пред Богом и људима дужни да заједно са верним народом бране канонски поредак Цркве. Следећи делом науку Св. Мелетија Исповедника да је „неправедно, недопустиво, ружно од људи благочестивих да ћуте када се дрско нарушавају закони Господњи, када се настоји да се образложи обмана и зла прелест”.

Борбом за одбрану канонског поретка СПЦ не аболира се унапред ни један архијереј од своје могуће црквеноказнене одговорности. Насупрот томе, одбраном црквеноправног поретка чувамо:

1. Јединство у вери и отклањамо узроке за црквеноубилачки и душегубни раскол;

2. Самосталност Цркве као Царства небеског у односу на државу као царство нужности;

3. Целовитим и догматски чистим организам СПЦ, под чијим окриљем, а захваљујући његовом духовном, организационом, кадровском и материјално-техничком потенцијалу, можемо да као народ преживимо период спољне, физичке окупације и територијалне деобе државе.

Уколико одустанемо од одбране канонског поретка Српске цркве, десиће нам се свима оно на шта смо у Апелу од новембра 2010. године, изнедреном из састрадавајућег срца Предрага Драгића Кијука, упозоравали епископе СПЦ: „Тек не да би се часни оци архијереји, питани Словом, вечним Логосом Божјим кроз кога је све постало, ставили на страну православнофобичне и србофобичне државне администрације са Запада, која српски народ третира као нижу расу већ пуне две деценије”. Ближи се 2019. година и 800 година од стицања аутокефалности Српске цркве; урушавање црквеноправног поретка прети да овај свети јубилеј дочекамо са безименом и подељеном помесном Црквом.

27. 03. 2015. Борба за веру, ЦЕОПОМ-Истина, за ФБР приредила Биљана Диковић