Према писању београдских медија, Хрвати имају у плану да купе све српске фирме које се баве производњом прехрамбених производа, међу којима су „Јафа“ из Црвенке, „Карнекс“ из Врбаса, „Бамби“ из Пожаревца и „Имлек“ из Београда. Као носиоци овог плана су означене водеће хрватске компаније „Агрокор“ Ивице Тодорића, „Атлантис група“ Емила Тедеског и „Краш“ Надана Видошевића. Наводно, они би у томе имали подршку државе Хрватске, као и финансијску помоћ Европске банке за обнову и развој (ЕБРД).

Уколико до куповине споменутих фирми заиста и дође, јасно је да наша држава, нити ће умети, нити ће моћи, нити ће смети да се томе супротстави, с обзиром да економско уређење у Србији почива на „отвореном и слободном тржишту“. Ограничавање нашег тржишта по било ком основу би подразумевало кршење међународних докумената, Устава и важеће законске легислативе, и на Србију би се “осуло дрвље и камење” са свих страна. Међутим, парадокс је у томе што режим Бориса Тадића, без икакве политичке и економске стратегије, мирно посматра тиху „окупацију“ српског тржишта, док је с друге стране Хрватска држи „спуштену рампу“ за капитал наших привредника.

Режим у Србији никада није истрајао у захтевима да се примени начело реципроцитета које би обавезало Хрватску да омогући српским привредницима да на њеном тржишту инвестирају у истој мери у којој то хрватски инвеститори чине у Србији. Наше власти ћуте и аминују хрватске флоскуле: да је њихово тржиште „слободно“ и да за све инвеститоре важе „исти услови“. У фебруару 2010. године, без икаквих обавезујућих споразума, Борис Тадић је из Београда испратио председник Хрватске Иву Јосиповића. У директним разговорима на ту тему, Јосиповић се правио веома невешт изрекавши ноторне лажи: „Инвестиције су добродошле. Чуо сам приговоре да постоји неки пут невољност да се прихвате инвестиције из Србије. Нисам сигуран да је то тако, можда је то питање услова инвестирања и уласка капитала“, правдао се Иво Јосиповић („РТС“, 17. 2. 2010.).

Режим у Србији никада није истрајао у захтевима да се примени начело реципроцитета, које би обавезало Хрватску да омогући српским привредницима да на њеном тржишту инвестирају у истој мери у којој то хрватски инвеститори чине у Србији. Наше власти ћуте и аминују хрватске флоскуле: да је њихово тржиште „слободно“ и да за све инвеститоре важе „исти услови“.

Том приликом Тадићу није пало на памет да колегу Јосиповића пита какав контекст има изјава градоначелника Сплита Жељка Керума?! Непуних пет месеци раније, за државни канал ХРТ 1, Керум је на питање „шта мисли о отварању српских трговински центара и улагању српског капитала у Хрватску“ одговорио: „Србе не бих доводио. Они нам никад нису ништа доброга донели, ни они ни Црногорци, па неће ни сад. Онај ко послује с њима неће добро проћи“ („Политика“, 22. 9.2009.). Такође, Тадић није питао Јосиповића, а требало је, због чега се Хрватска служи најпрљавијим триковима и најгнуснијом могућом пропагандом која има за циљ бојкот српских увозних производа који се нађу на хрватском тржишту. Најбољи пример за то јесте случај из јула 2007. године, када је исконструисана лажна медијска афера да је у српском производу „Јафе“ из Црвенке, наводно, откривена салмонела. Са тржишта Хрватске, Словеније и Босне и Херцеговине овај српски бренд је експресно повучен, да би се накнадно испоставило да је узбуна била потпуно лажна и неутемељена.

СТОП за робу и улагања из Србије!

Званични подаци Привредне коморе Србије (ПКС) говоре да у последњих десетак година, улагања хрватских бизнисмена у Србију износе око 500 милиона евра, док српска улагања у Хрватску досежу свега 20 милиона евра.

Данас у Србији послује више од 200 хрватских предузећа и представништава. У Хрватској послује свега између 5 и 10 српских фирми. Званични подаци Привредне коморе Србије (ПКС) говоре да у последњих десетак година, улагања хрватских бизнисмена у Србију износе око 500 милиона евра, док српска улагања у Хрватску досежу свега 20 милиона евра. Са 19 одсто укупних иностраних улагања Србија је, одмах после Холандије, на другом месту земаља у које је Хрватска највише инвестирала (период: 1999-2008). А практично гледано, данас у Србији послује више од 200 хрватских предузећа и представништава, док у Хрватској послује свега између 5 и 10 српских фирми. Извоз Србије у Хрватску у 2009. години је износио 286,6 милиона долара, док је из Хрватске у Србију увезена роба у вредности од 402,4 милиона долара. Непризнавање сертификата о квалитету, наводна неусаглашеност домаћих стандарда са прописима ЕУ, неприхватање царинске декларације и документације која је исписана ћириличним писмом, само су неке од метода којима се блокира и саботира извоз српских производа на Хрватско тржиште.

Једино велико српско улагање у Хрватску привреду догодило се средином 2008. године, када је концерн „Свислајон Таково“ купио фабрику „Еврофуд трејд“ из Сиска и то по цени од 20 милиона евра. Притом, власник концерна „Свислајон Таково“, Родољуб Драшковић (иначе брат Вука Драшковића) не крије чињеницу да једва егзистира на хрватском тржишту.

Према подацима ПКС-а, једино велико српско улагање у Хрватску привреду догодило се средином 2008. године, када је концерн „Свислајон Таково“ купио фабрику „Еврофуд трејд“ из Сиска и то по цени од 20 милиона евра. Притом, власник концерна „Свислајон Таково“, Родољуб Драшковић (иначе брат Вука Драшковића) не крије чињеницу да једва егзистира на хрватском тржишту: „Нити имам подршку тамо, нити имам подршку одавде. Врло је тешко на хрватском тржишту опстати као српска фирма. Радим на ивици егзистенције, иако имам амбициозне планове и не предајем се“, каже Драшковић („Политика“, 27. 7. 2010.).

Својевремено је власник „Пинка“, чувени тајкун, Жељко Митровић намеравао да своју телевизију прошири на територију Хрватске тако што би купио неколико мањих ТВ станица, али је наишао на жесток отпор јавног мњења и политичког естаблишмента Хрватске државе. Српски „Галеб гроуп“ из Шапца је безуспешно покушао да купи већински пакет акција предузећа „Плуто“ из Загреба, што је образложено да је наводно са достављањем понуде „закаснио за један дан“. Компанија „Данубе Фоод Гроуп“, у чијем саставу се налази „Имлек“ и „Млекара Суботица“, три пута је са најбољом понудом безуспешно покушавала да на тендеру купи „Карловачку млекару“ у Хрватској. Чак је и „Делта“, тајкуна Мирослава Мишковића, приликом покушаја да купи земљиште компаније „Загрепчанка“ у Загребу и месну индустрију „Импром“ из Крижеваца, наишла на „спуштену рампу“ у Хрватској.

Осујећене велике српске инвестиције у Хрватској:

„Пинк“
„Галеб гроуп“ из Шапца
„Данубе Фоод Гроуп“
„Делта“

Хрватски „лов“ на српске брендове

Подаци Хрватске народне банке говоре да су инвестиције из Хрватске највише забележене у области пољопривреде, лова и услуга и чине удео од 47 одсто свих улагања из те земље, док су улагања од око 19 одсто забележена у сфери производње неметалних и минералних сировина. Према истом извору највећи инвеститори из Хрватске у Србији су: „Агрокор“, „Певец“, „Виндија“, „Идеа“, „Лура“, „Нашице цемент“, „Кроација осигурање“ и „Магма“. Хрватски купац „Нашице цемент“ је купио 4 фирме и то: „Јелен До“, „Полет“, „Стражилово“ и „Опека“, док је хрватска „Атлантик група“ постала власник: „Соко Штарка“, „Гранд прома“ и „Паланачког кисељака“. Хрватска „Млекара Лаура“ је купила „Сомболед“ из Сомбора, док је „Виндија“ купила: „Млекару Лајковац“, фабрику сточне хране „УНИП“ из Ваљева и 8 фарми „Агрожива“ у Пландишту. Инвеститорима из Хрватске продата су српска предузећа: „Радијатор Зрењанин“, „Потисје Кањижа“, „Интекс“ из Младеновца, „МИН холдинг“ из Сврљига, „Фабрика хартије Београд“, циглана „Ударник“, „Миленијум осигурање“, „Јоллy травел“…

Међу првим хрватским инвеститорима у Србију је дошао „Агрокор“ Ивице Тодорића и то фебруара 2003. године, када је по цени од 10,25 милиона евра купио српску фабрику сладоледа и смрзнуте хране „Фриком“! У међувремену „Агрокор“ је постао власник „Дијаманта“, Кланице у Пландишту, „Кикиндског млина“, ланца хипермаркета „Идеа“, “Мивеле“, „Нове слоге“ из Трстеника, „Златног трага“ из Лесковца… За 6,5 милиона евра Тодорић је пазарио више од 25.000 квадрата фабрике „ИМТ“ одливака на новом Београду и то уз обећање да ће ту градити дистрибутивни центар за „Фриком“, али то није учинио, већ је изненада отворио супермаркет „Идеа“. Јавност у Србији је недавно сазнала да је Тодорићев „Агрокор“, преко маркета „Идеа“, постао власник београдског биоскопа „Вождовац“ и „Јадран“, који се иначе налази у непосредној близини Трга Републике у Београду.

Интересантно је да маркетиншке услуге Тодорићевим фирмама, „Идеа“ и „Дијамант“, пружа компанија „Мултицом“ чији је сувласник Драган Ђилас, градоначелник Београда и високи функционер Демократске странке.

Највећи инвеститори из Хрватске у Србији:

„Агрокор“, „Певец“, „Виндија“, „Идеа“, „Лура“, „Нашице цемент“, „Кроација осигурање“ и„Магма“.

Хрватски купац „Нашице цемент“ је купио 4 фирме и то: „Јелен До“, „Полет“, „Стражилово“ и „Опека“. Хрватска „Атлантик група“ постала власник: „Соко Штарка“, „Гранд прома“ и „Паланачког кисељака“. Хрватска „Млекара Лаура“ је купила „Сомболед“ из Сомбора, “Виндија“ је купила: „Млекару Лајковац“, фабрику сточне хране „УНИП“ из Ваљева и 8 фарми „Агрожива“ у Пландишту. Инвеститорима из Хрватске продата су српска предузећа: „Радијатор Зрењанин“, „Потисје Кањижа“, „Интекс“ из Младеновца, „МИН холдинг“ из Сврљига, „Фабрика хартије Београд“, циглана „Ударник“, „Миленијум осигурање“, „Јоллy травел“…

Иза Тодорића стоји новац ЕБРД-а!

Доста примера указује на то да Хрватске фирме, међу којима је лидер „Агрокор“, имају велике претензије према познатим српским брендовима, природним ресурсима, а првенствено према прехрамбеној индустрији. Вероватно се руководе логиком да је боље купити целокупна српска предузећа, него на тржиште Хрватске увозити производе тих истих предузећа из „српских руку“. А заправо са каквим претензијама на српско тржиште гледа власник „Агрокора“ и хрватски тајкун Ивица Тодорић, можда најбоље сведочи једна од његових скорашњих изјава: „Да сам ја из Србије, пуно бих мање улагао у Хрватску. Како видим, у Србији има много више прилика за улагање него што је то случај у Хрватској“, искрено је признао Тодорић („Пресс“, 30. 6. 2010.).

И не чуди, јер према његовим речима, „Агрокор“ у Србији годишње оствари промет од 600 милиона евра, од чега је 40 милиона евра промет по основу извоза. По аналогији, у јавности је присутно мишљење: да што је за Србију Мирослав Мишковић, то је за Хрватску Ивица Тодорић. Свакако да један другоме јесу конкуренција, али и сам Тодорић признаје да се „најмање једанпут месечно“ чује са Мишковићем и да „Делта“ и његова компанија „јако добро сарађују“.

Нема никакве сумње да је жеља и циљ ЕУ да управо Хрватска буде „лидер у региону“, па је у том смислу јасно зашто експанзију „Агрокора“ Ивице Тодорића на српском тржишту економски потпомаже ЕБРД. У октобру 2008. године, „Агрокор“ је од ЕБРД добио кредит од 70 милиона евра и то у сврху повећања капитала компаније и ширење пословања трговинског ланца „Идеа“ у Србији. То је представљало први кредит који је ЕБРД уложила у развој трговине у Србији, и то ни мање ни више него преко Ивице Тодорића. Месеца маја 2009. године, ЕБРД је одобрио још један дугорочни кредит „Агрокору“ у вредности од 50 милиона евра. А 2006. године, ЕБРД је у „Агрокор“ инвестирала 110 милиона евра, па је самим тим постала власник удела од 8,33 одсто у Тодорићевој компанији.

Има ли режим Бориса Тадића стратешки одговор на ово економско поробљавање државе и нације?!

Нема !

Због тога Тодорићева изјава, маја 2010. године, у којој каже да он може пропасти, али да иза њега стоје „ЕБРД и Светска банка“ који су „унутра, у надзорном одбору и у скупштини“ компаније, сама по себи све говори. Заправо, говори да се иза продора Хрвата на српско тржиште крије жеља међународних финансијских институција да стекну дугорочну контролу над тим истим тржиштем. А има ли режим Бориса Тадића стратешки одговор на ово економско поробљавање државе и нације?!

Нема !

Акедемиа Србија