… опозиција, коју овакво кршење уставних и законских одредби директно погађа, истина помало гунђа али званично не реагује и прихвата да учествује у том циркусу. То, опет, говори да њихов циљ није изборна победа већ да њега, Вучића, приволе или приморају да им баци коју мрвицу са пуног градског стола. Е, мој, јадни Београде …

Драган Милашиновић, 02.03.2018, два дана уочи избора(1)

И то је готово. Опошљено. Ријалити зван „Београдски избори“ завршен је онако како се и знало да ће бити завршен. Ако је и било некаквих изненађења она се нису односила ни на редослед, ни на проценте победника. Зар сте сумњали у још један најбољи резултат у историји? А и излазност је таман толика да јој нико озбиљан не може приговорити. Преко 50 одсто, дабоме. Углавном, све је било онако како најбоље одговара Александру Вучићу и његовим замагљеним плановима, односно онако како је и планирано онога тренутка када се неко „досетио“ да двоструко испушену политичку муштиклу, Драгана Ђиласа, гурне као против-кандидата Вучићевој државно-таблоидној машинерији.

У то спадају и приче о бројним нерегуларностима које извиру као некаква накнадна памет Ђиласу и братији, а које у очима бирача само додатно потврђују Вучићеву политичку супериорност. Јер, није спорно да су ови избори сигурно мање регуларни од прошлих, као ни да ће следећи бити нерегуларнији од ових, већ зашто опозиција уопште пристаје да учествује у тој фарси? Зар нико не може да се сети да питање регуларности изборних услова заоштри толико да га постави као услов изласка на изборе? И да, ако се неправилности не отклоне, на изборе једноставно не изађе, јер прича да ће као опозиција у форумима нешто „утицати на власт“ за режиме попут Вучићевог заиста је гротеска.

Такође, крајње је време разумети да гомилање посматрача на бирачким местима властима више користи него смета, јер не ремети уходане шаблоне изборних марифетлука. A тамо се сада најмање краде. Отуда, питање „Зашто опозиција прихвата да учествује у изборима за које зна да су нерегуларни?!“ – мора бити почетак не само сваке анализе било којих Вучићевих избора, већ и било каквог приказа политичке ситуације у Србији уопште. Свој одговор дао сам на почетку, у виду цитата једног мог предизборног текста и код њега остајем. Сви они на изборима траже своје парче хлеба без мотике које им пружа политика и ништа друго их не занима. Или је, можда, у Србији заиста постојао иоле зрео човек који је веровао да Ђилас може угрозити Вучићев лик и дело?

Ако је и постојао то сигурно није био нико од оних политичких „елитиста“ који су подржали Ђиласову кандидатуру. Дакле, прво што су нам београдски избори показали јесте како Србија не само да нема аутохтону опозицију већ и да Вучић, преко служби, маркетиншких агенција и страног фактора, директно управља онима који се као опозиција представљају. Ту више нема дилеме. Све оне тешке речи у кампањи и после избора, све претње и махање прстом, сва празна обећања, све су то пси који лају док каравани пролазе. А каравани ка Космету иду…

Друга ствар коју су нам београдски избори показали јесте спремност Вучића да бесрамно крши Устав на који се заклео, када год мисли да му то политички одговара и спремност његових политичких противника да то прихвате као нешто нормално. Његово учешће у кампањи за избор градских власти, иако је председник државе, директно је у супротности са чланом 115. Устава РС, о чему сам већ писао.(2) Цинизам којим је објаснио да у кампањи странке учествује викендом, ван председничког радног времена, отвара питање да ли ће тако, неке суботе у Бриселу, потписати и сагласност за улазак Косова у ОУН и друге међународне институције, што је правно различито од признања нзависности колико и шија од врата.

Још једна битна ствар јесте признање које смо чули од Вучићевог пулена Небојше Стефановића да СНС директно контролише излазност својих гласача. То није непозната, али јесте први пут јавно призната ствар. У пракси то функционише овако – испред сваког бирачког места стоји неки Ваш комшија који познаје све у насељу са списком у руци и нешто заокружује. Ако га питате шта ради, он Вам се скрушено насмеје и каже: „Ма, ништа, водим неку страначку евиденцију.“ Е, видите, то ништа је заокруживање сваког гласача СНС-а, не само члана странке и његове породице већ и сваког другог за кога је странка нешто урадила (дала му помоћ, послала га у бању, запослила му дете, итд.). Тај је обавезан да се појави на изборном месту и гласа, зна се како. Ако број гласова на том месту буде мањи од броја изашлих, или не изађу сви који су обавезани да то учине, пали се аларм…

Небојша Стефановић је овакво понашање своје странке назвао легитимним коришћењем „методе сигурних гласова“, што је још један доказ цинизма страначких првака СНС-а у обраћању јавности. Наравно, није спорно да странка има право да води евиденцију својих гласача како јој се прохте, али ако су ти „гласачи“ запослени у јавним предузећима на основу привремених решења на по три месеца, и ако сви знају да ће за радом оних који нису изашли на гласање потреба престати напрасно како се и појавила, онда је боље не помињати ни легитимност, ни легалност. А ни „метода сигурних гласова“, у демократским друштвима, није баш таква каквом је види Небојша Стефановић, баш као ни једнакост грађана Србије пред законом и државом. Нема сумње да је циљ Стефановићеве поруке о „сигурним гласовима“ намера да се грађанима објави како су Вучићеви гласачи „мало једнакији од других“. Онима који нису читали Орвелову „Животињску фарму“ крајње је време да то учине.

Иако сматрам да главне поруке ових београдских избора нису везане за бројке, неспорно је да и оне понешто поручују, па хајде да и кроз њих прођемо. Према коначним резултатима ГИК-а, на изборима се наметало 24. изборне листе, а само 4 је прешло цензус од 5 одсто – СНС 44,99 одсто (што јој је донело апсолутну већину од 64 мандата), Ђилас 18,93 (или 26 мандата), Александар Шапић 9,01 одсто (12 мандата) и Дачићев СПС са 6,13 одсто (односно 8 мандата). Листу оних који нису прешли изборни праг предводе „Двери“ са 3,89 одсто, а за њима се ређају остали које не вреди ни помињати. Излазност је била 51,3 одсто.(3)

Све у свему, јасно је како је бирачко тело подељено на строго контролисане „сигурне гласове“ СНС-а, и незадовољнике који су се сврстали или иза Ђиласа односно Шапића, или нису изашли на изборе (највећи број). За апсолутне победнике, који се тако бучно бусају у прса, гласало је свега 23,08 одсто укупног бирачког тела, што показује колико су заправо они рањиви када би се појавио прави противник, и када би изборни услови били коректни. Али то као да нико не жели у Србији. И то је једна од ствари које су нам ови избори показали.

Нажалост, показали су нам и то да патриотизам у Београду живи као бескућник, који се потуца од немила до недрага и то је сигурно оно чиме је Вучић веома задовољан, пред најављено решавање питања Косова. Ако једне „Двери“, упркос маркентишки коректно одрађеној кампањи, освоје тек нешто више гласова од некакве „Жуте патке“, ако све патриотске опције заједно на изборима освоје испод 6 одсто изашлих, онда се морамо озбиљно замислити куда смо као народ кренули, и ко ће се, кроз 40 година, возити оним метроом за који су СНС-овци већ продали карте.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Није спорно да је Александар Вучић апсолутни победник ових избора, али је важно рећи да то није зато што ће неки његов повереник вршити власт у Београда наредне четри године. Не, то је секундарна ствар. Примарно је да је он изашао политички ојачан као неприкосновени лидер Србије, пред намеравани „компромис“ за Косово. Читави београдски избори, од расписивања до шампањца победника и клетви побеђених, били су томе подређени, били су манипулативна промотивна представа једног човека, који се попут злодуха уздиже као господар судбине српског народа.

Сви који су у тој представи учествовали од Синише Малог до Ђиласа и Вука Јеремића, од Шапића до Стефановића и Шутановца, послали су нам исту поруку – Вучић! Вучић! Вучић! Он је Алфа и Омега. Најгори али нема бољег. Он ведри и облачи, он даје и узима. Ми би га срушили, али не можемо! Хтели би, али не знамо како. Може му се све што пожели …

… Београд је завршен. На реду је Косово …

__________________________________

Упутнице:

ИЗВОР: ЦЕОПОМ-Истина, АНФОР

——–

14.3.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић