Драгана Митровић: Кинеске “инвестиције” од 3,2 милијарде евра у пројекте у Србији су у ствари зајмови

Кинеске инвестиције од 3,2 милијарде евра у пројекте у Србији, које преставници Владе Србије најављују после међународног форума “Пут и појас за међународну сарадњу” у Кини, нису директне инвестиције већ су зајмови за, углавном, већ уговорене пројекте, рекла је редовна професорка Факултета политичких наука (ФПН) у Београду Драгана Митровић.

Она је у интервјуу за агенцију Бета истакла да српски политичари, неки намерно, а неки из незнања позајмице често представљају као инвестиције.

“Ма колико да су корисни кинески зајмови, јер је Србији неопходна инфраструктура, питање је да ли је потребна повлашћена улога те земље у финансирању и градњи тих објеката”, рекла је Митровићева, која је и директор Института за азијске студије у Београду.

Јавност, истакла је, не зна под којим условима кинеске фирме послују у Србији, колико су заштићене, да ли плаћају царину на увоз опреме и материјала који користе и порез на зараде радника. “Српска влада истиче да штедљиво троши буџетска средства, па сходно томе очекујемо да се удео финансирања ових пројеката из буџета третира на исти начин и да то буде транспарентно”, рекла је Драгана Митровић.

Делегација Србије, коју предводи премијер Александар Вучић, боравиће у посети Кини од 13. до 17. маја, током које ће учествовати на међународном форуму “Пут и појас за међународну сарадњу”.

Делегација ће учествовати на округлом столу посвећеном партнерству и повезивању са 28 лидера из света и имаће билатералне састанке са председником Си ђинпингом, премијером Ли Кећангом и другим кинеским званичницима.

Једина кинеска директна инвестиција у Србији, како је рекла, јесте куповина Железаре у Смедереву
Професорка Митровић је подсетила да се бриселске институције често критикују због строгих принципа пословања, који, међутим, како је истакла, подижу и капацитет домаћих предузећа, јер у процесу придруживања ЕУ Србија неће моћи да склапа послове политичким договорима. “За Србију је боље да се држи тих принципа, јер је свака нетранспарентност могућност за корупцију које у Србији има доста”, оценила је Митровићева.

“Кина је један од највећих инвеститора у земљама ЕУ, уложила је 34 милијарде евра у 2016. години, а то што је мало инвестирала у Србију, зависи и од тога шта смо ми урадили да представимо могућности за улагања у привреду и колико смо успешно умрежени у регионалне оквире, будући да смо мало тржиште”, рекла је Митровићева.

Једина кинеска директна инвестиција у Србији, како је рекла, јесте куповина Железаре у Смедереву, коју је преузела компанија Хестил.

То што Кина, према њеним речима, гради само инфраструктурне коридоре због пројекта “Пут свиле”, којим ће доћи до европског тржишта јесте, између осталог, последица и српске спремности да лако прихвати то што је Кини приоритет, а да јој довољно агресивно не нуди могућности за инвестирање у привреду, укључујући и куповину фирми које се приватизују.

Кина није, како је оценила, постала трговинска и финансијска суперсила и друга економија света тако што је олако делила новац, већ је немилосрдни преговарач и предузетник, спреман да послује и у најтежим условима.

На питање шта је мотив заинтересованих кинеских фирми за куповину РТБ Бора, Митровићева каже да уколико купе ту српску фирму, биће то пример, како Кинези кажу, ‘сарадње у индустријској производњи’, односно сељењ производње.

“У кинеском 13. петогодишњем плану предвиђено је да се низ индустријских предузећа из обасти цемента, стакла, челика … па и целих грана које имају дуплиране капацитете, преселе и због застарелих технологија и због тога што загађују атмосферу”, рекла је Митровићева.

Додала је да је кинески Државни савет (кинеска влада) најавио отпуштање два милиона радника из индустрије челика па би део предузећа наставио да ради и извози из других земаља.

На питање да ли ће те фирме поштовати стандарде о загађењу атмосфере у Србији, она је рекла да за то одговорност сноси српска влада, закони и правосуђе. “Није пробем Кине што Србија нуди јефтину радну снагу, можда и могућност неплаћања пореза, слабу заштиту радничких права и друге привилегије”, рекла је професорка ФПН-а и истакла да је српска радна снага јефтинија него што су кинески радници у појединим деловима те земље.

Додала је да је из кинеских извора сазнала да компанија која је заинтесована за аеродром “Никола Тесла” и отварање линије Пекинг-Београд делом послује као инвестициони фонд и тражи да купи најпофитабилније делове те фирме.

“Кинеска државна компанија Цосцо, која је купила Пирејску луку преко које жели улаз у Европу, прво је закупила два карго терминала и обећала да неће отпуштати раднике, а касније их је купила и номинално није смањила број запослених, али зато људи раде на одређено, а већина су сезонци и немају право на синдикално организовање”, рекла је Драгана Митровић.

Она је, међутим, истакла и да су Кинези експерти за модернизацију електрана и да мисли да је ревитализација ТЕ Костолац А и градња ТЕ Костолац Б успешан пример сарадње са кинеским компанијама.

“С друге стране, цена за модернизацију пруге Београд -Будимпешта је проблематична и за Европску комисију, то значи да код финансирања таквих послова треба тражити и алтернативне кредитне понуде код Европске банке за обнову и развој и Светске банке како би се упоредиле цене”, каже Митровићева.

О извозу у Кину
Одговарајући на питање да ли Србија може да повећа извоз у Кину, она је рекла да је то стари проблем јер је после 2000. године планирано укидање комерцијално-техничких бироа који су били задужени да раде на повећању извоза из Србије, а осим тога и индустрија је десеткована санкцијама па није ни било робе за извоз.

“Највише ме је изненаила одлука Југоимпорта СДПР да у тренутку када је Кина кренула у модернизацију војске укине представништво у тој земљи”, рекла је Митровићева.

Србија, према њеним речима, нема капацитете да обезеди робу за Кину јер тек од скоро прича о обнављању пољопривредних задруга и старт ап кредитима, па “касни за самом собом 17 година”.

“Ако Србија жели да извози у Кину требало је да покуша да направи дугорочни стратешки уговор о сарађи и подизању заједничких производних капацитета у Србији и тако створи базу за већу производњу и извоз “, рекла је Драгана Митровић.

Ни од кинеске банке у Србији, како је нагласила, не треба очекивати много кредита, јер ће финансирати пре свега кинеске компаније, теоретски ће одобравати позајмице преко 50 милиона евра, па је на тај начин сузила круг потенцијалних корисника.

Додала је да Кина истовремено штити своје тржиште разним компликованим процедурама и писаним и неписаним стандардима.

“Ако би нека фабрика хтела да региструје лек у Кини, то би било скоро немогуће. Гледано из кинеског угла то је добро, јер као земља у развоју штити своје тржиште. Ако посматрамо номиналне вредности економије по глави становника, очигледно је да је Кина је испод 100. места у свету и очигледно је да је земља у развоју”, објаснила је Митровић.

Унутрашњи проблеми Кине
Додала је да је Кина друга економија света, по величини бруто домаћег производа, али има низ унутрашњих проблема и неравнотежа.

“Планирани економски раст ове године у Кини је око 6,5 одсто, али је и то на ивици одрживости и социјалне и економске стабилности. Та земља је из сиромаштва извукла 700 милиона људи, али 60 милиона људи и данас не би имали шта да једу и обуку да није помоћи државе”, рекла је Митровићева.

Она је истакла да је Кина и зарад решавања економских проблема покренула низ иницијатива међу којима је “Пут свиле”, сарадња са југоисточном Европом, Латинском Америком…

“Услови пословања у Кини су тешки, брзина раста привреде привукла до сада око 700 милијарди долара инвестиција и конкуренција је брутална. Дисбалансима у економији допринела је и кинеска амбиција да буде светска сила јер је то захтевало огромно трошење новца за модернизацију армије”, рекла је Митровићева

Она је истакла да Србија плаћа цену оног што не зна о Кини.

“У Србији се фингира знање, а последица тога је одлазак сваке године 30.000 људи из земље.

На питање да ли је консултује Привредна комора Србије или Влада пре доношења неких одлука, везаних за пословање са том државом, Митровићева је рекла да је никада нико није позвао да нто пита.

“Радила сам у Амбасади Југославије у Кини од 2001. до 2004. године, докторирала и бавила се читаве каријере изучавањем Кине, и сада су за моје знање заинтересовани у Кини, Јапану, Мађарској, Чешкој, ЕУ и САД”, рекла је професорка Митровић.

Н1