Драгослав Пакић: Само за мушкиње (и оне које се тако осећају)

Иако познате „по кочијашком псовању“, наших шест НВО принцеза дрхте као срне у шумама и горама нашег града

Наших шест принцеза, напуњених као принцес крофне горким филовима, иначе познате родне равноправке (С. Антонић), активисткиње на јавној сцени у јавном животу и смрти, саопштише у своје време да су уплашене, застрашене и психички нестабилне о чему поседују и лекарско уверење.

Иначе, иако познате „по кочијашком псовању и вулгарностима достојних штићеника казнено-поправних завода“, дрхте као срне у шумама и горама нашег града поносног при сваком мимоходу са страшним Зораном Ћирјаковићем који је насрнуо на њихову чедност попут „типичне мушке свиње“. Траже да се дотична особа, узбуњивач и морално страшило избаци са Факултета за медије и комуникације а да надлежне институције, без грешке у корацима, предузму одговарајуће кораке то јест да га стрпају у бајбокану а, ако тамо, због великог интересовања, нема места, онда, пошто је мушка свиња, у неки одбор са ознаком „за мушкиње“.

У помоћ нежним а застрашеним душама одмах прискаче у помоћ добровољни прималац дарова из Албаније и из Америчке амбасаде у виду новчане помоћи у износу од цирка, као да знају да прималац воли да цирка, пола милиона долара, односно колико је страдало деце у хуманитарном походу просвећеног Запада у операцији „Пустињска олуја“ у Ираку.

На питање да ли су се толике жртве невине деце исплатиле, Мадлен Олбрајт је одговорила „ипак се исплатило“ у шта највероватније верују и дародавци из Албаније и Америчке амбасаде.

У то време мудри С. Антонић је свој текст о прогону Зорана Ћирјаковића завршио речима: „ако Ћирјаковић изгуби место на факултету, срце таме однеће важну симболичку победу“. Остаће само питање ко ће следећи бити означен за одстрел.

И Ћирјаковић је, од 1. октобра, уклоњен из наставе. За сада је академски ликвидиран, али још није ухапшен и неће све док не заврши започети научни рад.

На питање ко је следећи одговара се: па Синиша Мали, потом Небојша Стефановић, а нека се припреми А. Вучић.

Универзитетска елита се жали да је буџет за наредну годину, неопходан за преживљавање и издржавање помало размажене академске многољудности и њихових делатности, иако већи него претходне године, у суштини значајно смањен. Разлог је, признају, што су смањени сопствени приходи универзитета јер је све мање оних који су спремни да на невиђено плате њихову робу. Покушај са индексима у Крагујевцу, који је почео да показује видне резултате, у корену је сасечен од стране неписмених и у иностранству нешколованих бедника и крезубих простака. Без икаквих последица по продавце кварне робе.

Разочарана у такав однос државе према науци и просвети академска заједница је спремна да свој мукотрпан рад препусти улици која већ располаже добрим делом слободних медија, скоро укупном културом и извесним бројем факултета где се може убројати и ректорат.

Докторати ће, по овој доктрини, убудуће имати вредност само ако се одбране пред јавним скуповима од којих би сваки био задужен за одговарајућу област. Тако би докторат из области хидраулике био брањен испред организације Не давимо Београд, а из области мостоградње пред стручном комисијом сачињеном од телом-бранитеља гвоздене ћуприје на Сави која звечи далеко умиљатије и благотворније од сваке фонтане.

Докторати из правних наука би се полагали у крошњи још понеког преосталог стабла пошто судство представља важну грану независне власти.

За гинекологију би били задужени активисти ЛЏБТ скупине пошто се они разумеју у те ствари са сваке стране – спреда и спозади.

Млади, слободни и независни новинари, углавном истраживачи, ослобођени сваке критике бившег професора Ћирјаковића, уводе нову методу интервјуисања званичних личности потурајући им под нос мобилни телефон са питањем: „Шта овде пише, шта видиш, одговори, ја постављам питање!“

Очекује се да ће се интервјуисани досетити да пропитивачу, уместо одговора, под нос потуре још мањи телефон на чијем би екрану ситним словима писало: „Број који сте звали, тренутно је недоступан, Молимо, јавите се мало сутра.“ У фусноти би још ситнијим словима било натруковано да је Карађорђе међу 25 000 устаника имао само једног који је знао да чита и пише. Да је имао 25 000 академика, ми би и дан данас били у турском ропству.

П. С. Молим евентуалне читаоце овог текста за извињење због употребе оволиког броја наводница. Мислим да ће ипак разумети усађени страх од Одбора за етику БУ који би без њих ово сигурно прогласио за плагијат на научној основи.

Драгослав Пакић, Стање ствари