Последњи дан живота Романових, последње императорске династије која је владала Русијом од 1613. до 1917, почео је јутарњим чајем у 9 сати, а у исто време дошао је и командант Јуровски који је обилазио собе и проверавао да ли су сви ухапшени ту. Било је то 16. јула 1918.
За шетњу им је тог дана одређено сат времена. У седам увече је Јуровски добио телеграм у коме се у шифрама наређује стрељање.
Многи ће касније говорити да је телеграм послао Лењин, али према речима Љубинке Милинчић, ауторке књиге „Последњи Романови, пут патње” (представљање књиге је у петак у 19 часова у Руском дому), не постоји папир који то потврђује.
Истражујући убиство Николаја Другог Романова и његове породице, ауторка је прочитала много књига, посетила многе архиве и разговарала са бројним историчарима који се ни у чему не слажу. И после толико година, све је и даље у домену нагађања, каже Љубинка Милинчић која је за своју књигу одабрала верзију која је највероватнија.
Постоје и историчари који тврде да званична верзија није то и који иду дотле да тврде да цар и његова породица нису убијени уопште, а појавило се и више од 300 лажних царевића и принцеза.
– Готово читав век се историчари и истраживачи баве реконструкцијом догађаја те кобне ноћи и до данас се нису сложили – каже Љубинка Милинчић. – Седамдесет година се о томе у Русији није говорило и одједном је све постало доступно.
Књига Љубинке Милинчић је објављена у издању „Русике” у години када се обележава четири века од доласка Романових на власт. Стицајем околности ауторка је прошле године посетила сва места у која је крочио ухапшени последњи руски цар: Царско село, Јекатеринбург, Тобољск, а снимила је и документарни филм који је сада у фази монтаже.
Једна од недоумица везана је и за податак да је међу дванаесторицом егзекутора био и Имре Нађ, будући лидер мађарске револуције од 1956. године, који ће касније бити стрељан у Будимпешти.
– За егзекуторе нису бирани Руси, јер се страховало да Руси не могу да пуцају у цара. Углавном су бирани Летонци и Мађари. Постоји сведочење да су двојица Летонаца одбили да учествују у злочину , али њихова имена нису запамћена – каже Љубинка Милинчић.
Јуровски је у ноћи стрељања (17. јула 1918) наредио царској породици да се построји уз зид како би их фотографисао. Наравно, поређани су због стрељања, али пошто је Јуроваски заиста био и фотограф мало је вероватно да није направио ту последњу фотографију свргнуте царске породице.
Фотографија, међутим, нема, али према речима Љубинке Милинчић, већина иследника верује да оне постоје и да се чувају као највећа државна тајна.
– Да ли је могуће да онај који ће се после са својим сарадником Медведевим целог живота хвалити како је пуцао цару у главу није оставио сведочанство о томе на фотографији? – пита ауторка, чија књига потврђује да су се одувек користиле исте „рекламне кампање” против некога.
Штавише, она тврди да би данашњи пи-ар стручњаци могли да позавиде тој пропагандној машинерији која је организована против цара Николаја Другог након што је потписао да се одриче престола.
Гладном народу презентира се мени са царских ручкова у Александровском дворцу кога се ни Рабле не би постидео, пише Љубинка Миличнић, наводећи кулинарска уживања почев од кавијара, супе од јастога, пирошки са печуркама, преко печене гуске, желеа од поморанџи, па до харинги с краставцима, шницли у сосу од павлаке, ананаса и лососа.
На карикатурама бивши цар весело аплаудира док вешају политичке затворенике, а Александра Фјодоровна док улази у каду пуну крви, каже: „Кад би Ники убио још неколико револуционара, могла бих чешће да приређујем себи овакве забаве.”
Цар је, међутим, тврди ауторка ове књиге, био миран и честит човек, свакако образован, коме је Ванредна истражна комисија за испитивање злочина царске породице пронашла једино то да није умео да одабере праве сараднике. Извештај је показао да је он чист човек, али никада није објављен, па је цар у очима народа остао крвави тиранин, а царица немачка шпијунка.
Последњи дан породице Романов у овој књизи описан је готово драмски. Више нису имали свиту, већ само кувара и његовог помоћника. Устајали су рано, пили чај уз који су добијали црни хлеб. Ручак су им слали из кухиње Савета народних депутата, јели су заједно са слугама и са стражарима који су се понашали бахато, сто је био без столњака, није било довољно прибора…
У Русији данас постоји осећање да је учињена велика неправда и да је све оно што је после стигло ову земљу, заправо последица тог злочина, каже Љубинка Милинчић, која овом књигом није желела да даје ни чисту историју, ни путопис, већ један резиме свог дугог боравка у Русији.