Драшковићу, и твој отац Видак је спасавао Србе као Степинац, ено у Миљевини пуне јаме Срба које је твој отац спасио

Београд – Лидер СПО-а Вук Драшковић није један од оних које су “узбудиле” речи владике Јована Ћулибрка, изречене у интервјуу Недељнику, да с мером, извагано и неострашћено треба да се односимо према питању канонизације Алојзија Степинца.

„Владика Јован Ћулибрк је несумњиво веома образован човек, такорећи енциклопедиста. И није од оних који имају само једно око, или ниједно, и који све мере само тасом своје вере и свог племена, или некаквих ‘истина’ које су добиле статус табуа „, рекао нам је Вук Драшковић на почетку разговора за “Недељник“.

„Управо такви људи знања и неострашћености, они који нису фанатици и који не ходају на ногама мржње, неопходни су и на српској и на хрватској страни, да прођу кроз минско поље односа Срба и Хрвата, и односа српске и римске цркве“, додаће Драшковић.

Како видите ваш ход кроз то минско поље, ход који је почео интервјуом у Старту пре 25 година? Тада су актуелизовани односи Срба и Хрвата “на ивици ножа”? Говорите да је потребно да о томе говоре неострашћени људи, а тај интервју је тада доживљен баш као острашћен?

Таквим су га означили људи незнања и острашћености. Не желим да препричавам себе, али ја сам тада упозорио на опасност рушења Југославије, такнуо у неке табуе, а један од њих је био да је Краљевина Југославија била антихрватска и великосрпска творевина. Упозорио сам да се мора учинити све да се спречи распад Југославије, распад државе чија је етничка мапа у Босни, Хрватској, на Косову подсећала на кожу леопарда. Трагични догађаји који су уследили дали су за право мојим страховима, и ни у чему нисам демантован.

Иако сте у том интервјуу формулисали да је граница између Срба и Хрвата исцртана српском крвљу са усташког ножа?

То је била моја реченица, а украдена од генерала Михаиловића. Он је пред крај рата иступио са концептом федералне Југославије, коју би чиниле проширена Словенија, проширене српске земље и територијално смањена Хрватска, која би, како је он рекао, морала да буде кажњена због геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, и да би та казна била нека врста колективног наука целом народу да више никада не изнедри и не подржи ишта слично усташама и њиховом пројекту геноцида.

Ви, дакле, ни у том тренутку нисте били за распад Југославије?

Никада нисам био за распад Југославије. И увек сам се противио фанатицима и будалама на српској страни – а нарочито образованим и паметним будалама, јер су оне најопасније – које су тврдиле да је свака Југославија српска гробница и да смо 1918. године поплочали пут у пакао. Србија је 1918. године изашла из Првог светског рата као поражени победник. Као победник који је био на ивици биолошког опстанка, јер је изгубила такорећи половину свог мушког становништва. Стварањем Југославије та биолошка катастрофа је преброђена. А осим тога, тадашње историјске околности наметале су Србији обавезу уједињења са Словенима све до Алпа, са народима који су нам били најближи. Аустрија је пропала, и од Дрине до Алпа нашао се простор који више није био Аустрија, простор који је могао постати плен, Италије пре свега. Могуће да би у тој ситуацији, уз комадање те ничије земље, Србији припала Босна и Херцеговина, али би остао утисак отимачине, што би био заметак велике несреће у будућности.

Како ви тумачите “случај Степинац”?

Несумњиво је да је Степинац био бискуп и кардинал у геноцидној држави Анте Павелића. Владика Јован каже да су му брата, и то 1943. године, убиле усташе. Несумњиво је да има много сведока да је спасао хиљаде и хиљаде српских живота, тако што их је извлачио из логора, или је на колективним црквеним службама благосиљао њихов прелазак у римокатоличку веру. Са становишта римске цркве – у то време кад нема никаквога екуменизма, кад две цркве једна другу доживљавају као непријатеље – превести православца у римокатоличанство није био грех него нека врста црквеног подвига. Иако то јесте био грех.

Ми, међутим, немамо никаква истраживања колико је од тих хиљада Срба, који су покатоличавањем спасли своје животе, остало у римокатоличкој вери чим је пао нацизам. Претпоставља се да су насилно покатоличени сви добровољно иступили и вратили се православној вери. Са биолошке тачке гледишта, жив може да се врати у православне, а мртав не може никад. Важна је друга ствар. Несумњива је чињеница да комунистичка Југославија никада није подигла ни оптужницу против Анте Павелића, дакле врховнога команданта геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима.

Мислите да се кривица тражи на погрешном месту?

Комунистичка Југославија тужиоцима у Нирнбергу, када се судило главешинама Холокауста, није упутила ниједан доказ, ниједну напомену о помору Срба, Јевреја и Рома у нацистичкој Хрватској, уз злочине који су превазилазили чак и најужасније злочине немачких нациста. Да ли за то треба да окривљујемо Степинца или неког другог?

Несумњиво је да је Степинац 1918. године својевољно желео да приступи српској војсци. Огромна је провалија између српског добровољца из 1918. и бискупа режима чији је циљ истребљење Срба 1941. године. Али та провалија, по мени, није ништа мања од провалије између елитног краљевског пилота Фрања Пирца, који 1941. гази своју заклетву и заставу, прелеће на страну геноцидне НДХ, чак бомбардује Москву. Када схвати да Хитлер и Павелић губе рат, прелеће код Тита и постаје генерал и херој. Колика је тек провалија између команданта усташке пуковније Марка Месића, који са својом пуковнијом бива заробљен у Стаљинграду, и истог Марка Месића који 1944. године са Црвеном армијом, на челу тих усташа, долази у Србију, као њен ослободилац, и прави помор над несрећним народом Драгачева, Гуче, Поморавља… Не оптужујем ја Хрвате. Ја оптужујем Србе. Нас.

На кога тачно мислите? Мислите да је толико инсистирање на Степинцу на неки начин прање сопствене савести?

Зависи чије савести. Не мешајмо народ у то. Оправдања да се много шта морало прихватити у страху од Тита – на која се позива српска елита у цркви, у САНУ, у Удружењу књижевника, у парламентима… – служе за умиривање њихове савести, ако је имају. Нема Тита већ неколико деценија, а та елита ведри и облачи по Србији, и држи нас заробљеницима Удбине историје и историје коју су они креирали у последњој деценији 20. века, направивши од Срба страшила на светској позорници, гурнувши нас да починимо страшне злочине и да, притом, у јаму буде бачен српски 20. век. Да на крају тог века изгубимо и Први балкански, и Други балкански, и Први светски рат.

Мислим да је срамота управо те елите, а не народа, да Београд данас нема споменик ни улицу мајора Ивана Фрегла и мајора Александра Мишића. Обојица су заробљени почетком децембра 1941. године на Равној гори и Немци су их осудили на смрт. Аца Мишић, свезан, пред стрељачким водом има жељу да му одреше руке и да му дозволе да пред смрт цокулама гађа немачке војнике. Одбили су. Словенац Фрегл има жељу да он лично командује стрељачким водом, и Немци то прихватају. Мислим да нигде, у било ком рату, нема таквог примера. И то је за еп, то је за памћење, а не за презир. Али српска елита, следећи путању комунистичке историје, и данас бира ово друго.

Може ли се све пребацити само на елиту о којој говорите?

Народ дуго памти, али памти оно што зна. Од њега се крије много тога. Заборав затрпава много тога што не сме бити заборављено. Ко у Србији зна да је устанак против геноцидне Павелићеве државе у Херцеговини почео већ 2. јуна 1941. године? Да је у јуну 1941. године, у једној житној долини у селу Пржине близу Гацка, убијен Звонимир Поспишил, један од атентатора на краља Александра у Марсељу 1934. године, а да су 3. јула исте године на Трусини откинута Павелићева крила – убијени су његова десна рука Мијо Бабић, доглавник, шеф обавештајне службе НДХ, командант његове личне бојне и оснивач свих концлогора за Србе, Јевреје и Роме у Хрватској. Убијен је и Антун Погорелац, атентатор на краља Александра у Загребу 1933. године. Нигде нема никаквих обележја, ни данас, када су ти крајеви у Републици Српској. Па није ваљда да је то забранио и заборавом затрпао високи представник за БИХ?

Ко данас зна ко је Милисав Семиз? То је пилот који на небу изнад Београда 6. априла 1941. обара четири немачка авиона. Ко зна за Миху Хлавора, Милоша Жуњића, Добрицу Новаковића, Живицу Митровића и многе још херојске браниоце нашег неба од најјаче војне армаде у историји света. Сви су изгинули на небу Београда, а и мртве их данас убијају Срби, јер неће да их се сећају.

Поручник Марко Божовић, командир једног малог тенковског вода на путу Витин-Вршац уништава 14 немачких тенкова, гине више од 40 немачких војника. Пре битке, поручник Божовић се обратио том свом воду речима: “Јунаци, ми смо данас на српским Термопилима”. Нико од њих није преживео. Српски Леонидас и његови војници су пут Витин-Вршац, заиста, претворили у српске Термопиле. Немци су, пред њима мртвима, поскидали капе. А Срби? Ни данас, немају ни капе ни главе.

Али то не мења чињеницу да у Хрватској инсистирањем на Степинцу – а недавно је била иницијатива да се “За дом спремни” уведе као поклич у хрватску војску што су потписивали и неки бискупи – призивају духови прошлости.

Да ли то говори да у Хрватској, ипак, није прошао процес денацификације?

Не може се плима усташтва у данашњој Хрватској ни сецирати ни анатемисати уз, истовремени, мук о српским злочинима у недавним ратовима и слављење наших злочинаца безмало као националних светитеља. На том пољу, ми не можемо бити супериорни тужиоци, ни пред Србима, ни пред Хрватима, ни пред Европом и светом. У “Олуји” је почишћено више од 200.000 Срба. То је велики злочин, али није лако разлучити да ли је више хрватске или српске кривице у библијском пострадању крајишких Срба. Осим тога, хрватска страна “Олују” правда претходним етничким чишћењем Хрвата у Српској Крајини, агресијом комунистичке и српске ЈНА на Хрватску, Милошевићем и српском елитом која га је подржавала и којој је он, и данас, предмет хвалоспева и обожавања. Због тога, сматрам да ми битку против данашњег усташтва у Хрватској морамо да пребацимо на терен геноцидне Павелићеве Хрватске, на извор и темеље сатанске мржње против Срба, и да ту битку, сецирање утробе усташтва, морају да воде људи од знања, мудри и неострашћени, а не таблоиди, незналице или фанатици заогрнути мржњом према Хрватима као народу.

Зар није прича о Степинцу управо то?

И “случај Степинац” је прилика да се осветли геноцид над Србима, њихово покатоличавање ради спаса живота, тадашње држање Ватикана, однос самог Хитлера према злочинима који су, чак и њему, били тешко појмљиви. Тада нема ни Милошевића, ни ЈНА, ни Републике Српске Крајине, ни српских академика и владика који проповедају освету. Тада постоје само једна геноцидна државна машинерија и њене жртве: Срби и Јевреји, пре свега.

Жртве те апокалипсе, тог помрачења људског ума, још нису ни пописане. Чија је то кривица? Српска историјска наука још није разбила таму заборава, идеолошких пресуда и неистина о усташком геноциду. Данашњи прогон ћирилице у неким градовима Хрватске, поклици “За дом спремни”, мисе бискупа усташким кољачима, кукасти криж на сплитском Пољуду, захтеви да се Хрватска очисти и од преосталих Срба… све то извире из Павелићеве НДХ. Свака српска оптужница мора да буде утемељена на извору зла. И, таква, бити представљена и Европи, Вашингтону, Москви, Ватикану.

Мислим да нам је, у демаскирању усташтва у данашњој Хрватској, посебно потребна помоћ Немачке. Та држава је данас савест Европе, погледајмо само њен однос према драми људи из Сирије. Немачка је денацификовала себе. Како би прошао у Немачкој неко да на фудбалском стадиону хитлеровски уздигне руку и узвикне “Зиг хајл”? Мислим да је обавеза Немачке да помогне и у денацификацији државица и предела који су били уз Хитлера 1941. године, а вернијег и оданијег савезника од Павелића Хитлер није имао. Опет, да то чине мудри људи, а не острашћеници, и да се то, чак, чини у тишини.

Ако су корени страдања хрватских Срба у Другом светском рату, како онда тумачите то што наша држава “Олујом” званично обележава дан сећања на те жртве?

Да је мене неко питао, никада не бих проглашавао 5. август Даном сећања на српске жртве. Неистина је и у називу. Прави назив требало би да гласи: Сећање на српске жртве од Срба и Хрвата. Тај дан сећања на страдања српског народа и страшне злочине почињене над њим везао бих за 10. април 1941. године, дан настанка НДХ. Понављам, сви злочини извиру из тога дана. Како они који су се догодили у Другом светском рату, тако и рецидиви усташтва који се догађају данас. Наравно, ни то не смеју да воде људи без очију, људи без памети нити људи мржње. Тихим гласом да говоре чињенице и да се упознаје свет са заборављеним, затрпаним геноцидом над једним народом. Мислим да би то било и у функцији будућности српско-хрватских односа. Овај свет се тресе из темеља. У Европи се догађају тектонски поремећаји, али ЕУ неће пропасти. Она се хоће реформисати и ја видим у не тако далекој будућности мрежу европских подунија које ће чинити ЕУ. Једна од тих подунија биће државе бивше Југославије и Албанија. А истина о прошлости једина је која може поново зближити Србе и Хрвате.

Сада је популарна алтернативна историја. Како би, да сте се ви питали, изгледало ових 25 година српско-хрватских односа?

Обећавам да ћу једном написати, и трудићу се да будем максимално објективан и поштен, шта би се све дешавало и како би се дешавало да сам 9. децембра 1990. године постао председник Србије и да је СПО освојио парламентарну већину. Мислим да би данас Југославија била у НАТО-у и у ЕУ, и да никаквога рата не би било. Учинио бих све, и могуће и немогуће, да држава опстане, и било који уступак Словенцима, Хрватима, Бошњацима, не бих сматрао српским поразом него обавезом да, као већински народ, који је највише глава узидао у темеље Југославије, сачува своју државну кућу и да сачува своју историју.

Недељник