Ни 2019. године Дражин дан није обележен на државном нивоу, ни у Србији ни у Републици Српској, а Црну Гору да и не помињемо. Штавише, ни један од водећих медија није посветио пажњу овом датуму, ни генералу Дражи Михаиловићу.

И данас, другачије стоје ствари када је реч о комунистичким празницима. Сваког 29. новембра политичари се окупе на Кадињачи изнад Ужица, сваког 20. октобра славе ‘’ослобођење’’ Београда, итд. У Републици Српској обавезна је комунистичка мантра на Козари.

На локалним нивоима, свака подружница тзв. Субнора има своје датуме. ‘’Славна’’ места се обилазе аутобусима, држе се говори, организују се пословни ручкови. Све то наравно о државном трошку.

Да неко иде њиховим траговима и проверава то што у тим пригодама говоре, не би могао да им пронађе две тачне реченице. А они који су задужени да проверавају те реченице, и да саопштавају истину новим генерацијама у уџбеницима, државни историчари, сликају се поред комунистичких споменика и с поносом деле те слике по друштвеним мрежаама.
Судови су и даље дужни да користе записе тзв. народних одбора и других тела из послератног времена и да их третирају као важећа документа. У процесу рехабилитације Николе Калабића, тужилац је донео један од ових ‘’докумената’’, према коме се командант Горске краљеве гарде оглашава за ратног злочинца зато што је заједно са Немцима одводио ‘’родољубе’’ у концентрациони логор на Бањици. Никави докази за ову тврдњу не нуде се у тим ‘’документима’’. Док, с друге стране, одбрана износи пред судом оригинална документа, према којима је на Бањици убијен Калабићев отац Милан, затим да су му овде Немци држали ћерку, мајку, сестру и велики део женине фамилије, и најзад да су му у овом логору убили на стотине људи. Истина, суд у Ваљеву је све ово уважио, али Апелациони суд у Београду није. Проглашење рехабилитације је одложено и процес је настављен, улазећи у осму годину.

Наравно, знамо да је тако јер у Србији, као и у Републици Српској, и Црној Гори, владају потомци комуниста, који не дозвољавају да се сазна мрачна истина о њиховим прецима. Такође знамо да их – другу и трећу генерацију комуниста – подржавају западне силе, али с друге страна и Русија, која највише протежира управо Социјалистичку партију Ивице Дачића.

Оно што не знамо је докле ће ова фарса трајати.

Милослав Самарџић