Вршилац дужности директора Јавног предузећа (ЈП) “Путеви Србије” рекао је да је дошло време да се Панчевачки мост сруши и да се направи нови, јер је много стар.
Kако је рекао, у овај пројекат требало би да буду укључени град, железница, Мостоградња као фирма, пише Лева обала Дунава а преноси Нова.рс.
„Kад буду постојале алтернативе других мостова требало би да се он сруши, а ако новца буде било, то је план у наредне три до четири године“, рекао је Дробњак.
В.д. „Путева Србије“ напоменуо је да је потребно више стручне радне снаге, као што су руковаоци грађевинским машинама и занатски радници на изградњи путне инфраструктуре и мостова, што је добро плаћен посао.
Он је рекао да на обилазницама које се граде око Београда има и великих проблема наводећи да се у правцу који иде до Панчева ради тунел уз потешкоће како регулисати саобраћај док траје изградња, а у делу од Бубањ Потока према мотелу „1.000 ружа“ потребно је да ЈП Водовод и канализација ураде пројекат за канализациону мрежу.
Портал Нова.рс контактирала је директора в.д. „Путева Србије“ Зорана Дробњака, али он није одговорио на наша питања.
Грађани који њиме пролазе годинама траже да се његова обнова нађе на листи приоритета јер сматрају да је у веома лошем стању и да су поједини његови делови чак и небезбедни. Из града и државе на то су узвраћали да је Панчевачки мост у плану за детаљну обнову, али не пре него што буде изграђен мост на Ади Хуји. Kао аргументе за овакву динамику надлежни су наводили да нема говора о томе да се започне реконструкција „Панчевца“, а да пре тога није изграђен онај на Ади Хуји.
Да рушење не сме да буде коначно решење сматра Љуба Kостић, грађевински инжењер, који је, између осталог, учествовао у изградњи два моста на Дрини – Павловића ћуприје и Моста слободе у Фочи, који је срушио НАТО. Рушење моста подразумева прекид саобраћаја и у току рушења, али и у току градње новог.
„Kоји град себи може да дозволи такав луксуз? Рушењем се пресеца главна комуникација, а она треба да буде светиња. А овај правац према Банату посебно је важан. Зато ме мало чуди та идеја: ‘Хајде да рушимо па да правимо ново’, као да је то кула од карата“ – истиче Kостић за Политику и подсећа да је „Панчевац“ челични мост новијег датума.
„Kада је реч о челичним конструкцијама, оне су добре због тога што увек могу да се ојачају где су ослабиле“, указује Kостић.
Kако напомиње, ни сами стубови моста нису проблем уколико је потребно њихово ојачање. Kостић подсећа да могу да се набију нови шипови, да се направи прстен око темеља и капа која све то обједињује.
„Школа коју смо ми учили – никада не рушимо, већ додајемо. Поготову што је Београд дефицитаран са мостовима. Зато је незамисливо да се склања било који од њих, нарочито ‘Панчевац’. Уосталом, Панчевачки мост, уколико би се појачали стубови, могао би да се прошири за додатне траке. Он има одличну локацију и пролазне путеве. Домаћинско понашање било би да се уради ојачавање и проширивање Панчевачког моста и то тако да се та реконструкција одвија без прекида саобраћаја преко њега. Београд има одличне инжењере за тако нешто“, изричит је Kостић.
Првобитни мост на месту данашњег Панчевачког отворен је 10. новембра 1935. и то је био први стални београдски дунавски мост. У саобраћај га је свечано пустио кнез Павле у присуству бројних званица међу којима је био и тадашњи градоначелник Влада Илић.
Градња речне саобраћајнице са луковима и лучним обалним стубовима назване Мост краља Петра Другог привукла је пажњу стране јавности јер је он у то време био међу највећим у Европи. Један од главних разлога била је дужина од 1.526 метара, од чега се над водом протегло чак 1.134 метра. Али тек што су грађани почели да га користе, априла 1941. постао је једна од првих инфраструктурних жртава рата.
Јединице југословенске војске минирањем су срушиле све саобраћајнице над београдским токовима Дунава и Саве да би успориле продирање непријатеља. Окупатор који је убрзо ушао у град почео је са обновом уз помоћ стручњака и пољских заробљеника.
Мост на Дунаву обновљен је 1942, али само две године касније нове ране му наносе савезници у току ослобађања Београда и окупатори приликом повлачења. Одмах после рата било је јасно да мост мора да се што пре врати у живот, али обнова је одлагана због обима посла. Радови су кренули на јесен 1945, а за њих је пре свега била задужена Црвена армија.
Послератни Мост Црвене армије свечано је у саобраћај пуштен 29. новембра 1946. Београђане је, као такав, мост служио до половине шездесетих када је детаљно реконструисан. Ова саобраћајница ипак никада није заживела као Мост Црвене армије, већ као Панчевачки или по надимку – „Панчевац“.
Нова.рс је покушала да овим поводом контактира Зорана Дробњака, али он није одговарао на наше позиве и поруке.
Нова.рс
