Дроном у главу

Болна комедија о српској самоиздаји доживљава ових дана своје звездане тренутке. Прво смо Рами опростили што нас је тукао, а онда му је ветар у леђа дала и славна Платинијева Уефа одлуком која стиже право са границе здравог разума. Укратко, одеру те ко јарца и пусте у шибље да те живе ране муче док не отегнеш сва четири папка.

Толико о немешању политике у спорт и о доследности светских спортских организација које газе и сопствене законе. Уз образложење да јадне, нејаке и непризнате монструм државице не треба кажњавати забраном да терају лопту.

Нас су оних деведесетих година, као последњи олош, враћали са аеродрома, јер им се, ето, није свидео Слоба и јер смо, као бајаги, гњечили несретне Шиптаре.

Годинама смо се копрцали и вајкали док се господари светске лопте нису смиловали да нас врате међу “нормалне”.

Велика Албанија, гле чуда, тих проблема нема. За Уефу нема ништа страшно у томе што лично албански премијер пун поноса похвали примитивце који насрну на српског фудбалера само зато што је хтео да са терена склони монструм-заставу да би фудбал наставио да се игра.

Уефа не види ништа проблематично у томе што руља опколи српску амбасаду у Тирани, што албански фудбалер српске колеге назива “шкијама недостојним да такну свету заставу”, што извесни Џака, један од актера свињарије у Београду. поздравља у Швајцарској нацистичким поздравом…

Млада нација, а младост је, јелте, лудост… Нека их, нек се играју деца…
Дуго су Платинијевци думали шта да раде с нама и с племенским народом надалеко славном по Жутој кући и сивим Хоџиним бункерима. И шта су одлучили? Да је најтежи грех гостију био тај што су одбили да наставе да играју, МАДА ЈЕ УЕФА НА ТОМЕ ИНСИСТИРАЛА.

Дрон који носи крпу са картом фантомске (да ли?) творевине, настртај на српског играча, све је то, проценили су у Ниону, мачји кашаљ у односу на Богданова и екипу, дежурне хулигане, за које јавност основано сумња да за неког раде.

На српску штету наравно, а за кога раде… Ко ће га знати, шарено је то друштво које нам обиграва око главе, од окупатора па до домаћих евроиздајника.

Сетите се Ђенове, када је већ поменути Богданов са цвикцанглама у руци зајахао ограду трибине. Нико нас није звао ни молио да се вратимо на терен, судија (нам) је експресно свирнуо крај, а епилог се зна: драстична казна која нам је додатно сасекла и оно мало паперја на орловским крилима.

Нико тад није питао где су били карабињери, како је маскирани грмаљ унео цвикцангле на стадион и зашто је заказало обезбеђење. Јер, карабињери и жандарми нису исто, ови први су Италијани, а ови други Срби.

По новокомпонованој логици светских сила, ови други никако не могу да буду у праву, као што су Срби били криви и ’14. и ’44. и ’99… Само што се праве луди и глуме победнике, а то бивше, садашње и будуће окупаторе доводи до лудила.

Дошло је време да се окупатори до краја раскусурају с нама, да занавек заврше оно што су кроз векове покушавали, али смо се ми, крвави и рањави, увек некако мигољили и преживљавали.

Рат се пренео на терене, фудбалске, рукометне, треба нас понизити пред милионима који буље у ТВ екране. По могућству, гурнути нас у дуел са вековним крвним непријатељима, њима дати мач, а нама везати руке.

Зато, не причајте нам, другосрбијанци, бајке о српској параноји. Нас искрено, страсно и жестоко мрзе многи и нема нам спаса ако се не будемо бранили, памећу, зубима, ноктима, чиме имамо.

За почетак, не дајте да нас газе разне Уефе, Фифе и Мокови. Не чекајте да вам Велики Вођа одреди и кад смете на пишање.

Будите људи, будите Срби.

М. Јовановић – Вести