Поменуо сам у прошлом тексту на ФСК (овде) тезу, која се појављује у актуелним дебатама, – да Вучићеву „изборно непобедиву“ власт не треба поткопавати на великим већ на малим темама. Рецимо, с нашег, суверенистичког (патриотског) стновишта, Вучићева власт је штеточинска – како је недавно још једном ефектно показано на ФСК (овде). Но, према поменутој тези „мало уместо великог“, бирачи се не могу мобилисати против Вучићеве власти причом о предаји Севера Косова и o тихом клизању Србије у НАТО, већ социјалним темама – малим, али конкретним назнакама бољитка који би опозиција могла да понуди обичном човеку на тржишту рада, у школству или у здравству.
Србија је, очигледно, терен којим несметано владају велике атлантистичке компаније уз аутоколонијално саслужење наше владе. Недавни штрајк у крагујевачким погонима Фијата, о чему је писано и на ФСК (овде), скренуо је пажњу јавности на скандалозне учинке симбиозе „велика ЕУ/САД компанија – српска влада“:
- Фијат је за плате у Крагујевцу трошио мање него што је добијао од српске владе по основу субвенција из програма „10.000 евра за свако радно место“ (овде);
- како би смањио ионако мала пореска давања Србији, Фијат је још и лажно увећавао трошкове пословања, а само на основу уградних делова надувао је трошкове за 1,6 милијарди евра – за колико је ослобођен пореза (овде);
- радници крагујевачког „Фијата” спадају у најслабије плаћене раднике у аутомобилској индустрији у свету: у Србији је сатница 2 долара, у Кини 5, у Мађарској 6, у Чешкој 10, у Словачкој 12 итд.; једино радници у аутомобилској индустрији у Индији и Мексику изгледа да зарађују мање од Срба (овде);
- супротно српском закону, Фијат је одбијао да почне преговоре све док радници не прекину штрајк, а српска Влада – која би, ваљда, требало да штити српске законе – у томе је свесрдно подржавала управу Фијата.
Наизглед, овај пример очигледан је доказ „десничарске“ политике Владе, па би на њега истинска опозиција морала да одговори доследном „левичарском“ контраполитиком: безрезервном подршком крагујевачким радницима.
Међутим, ствари су, као и увек, нешто сложеније. Као што је на то већ указано на ФСК (овде), штрајк крагујевачких радника могао би бити тек део представе чији је циљ обнављање (иначе тајног) уговора с Фијатом, по коме ова ЕУ-компанија у Србији добија бесплатну радну снагу.
„Како је тајним уговором претходна власт дала погодности које су с добрим разлозима критиковане“, пише у овој врло луцидној анализи на ФСК, „Вучићевој власти је потребан изговор којим се оправдава продужење тих погодности. Штрајк је идеалан за ове сврхе. А онда се са Фијатом унапред договори износ повећања плата, па се пређе на `мукотрпне преговоре`“.
Очекивани епилог је: радници добију 3 долара по сату, Фијат и даље има бесплатну радну снагу, а Влада може да се хвали да је „успешно“ решила још један проблем.
У овом случају, очигледно, и радници су део система који је саздан да заправо експлоатише Србију. Наиме, према неким новинским написима (овде), Фијат је ослобођен не само плаћања свих доприноса и пореза на плате запослених у раздобљу од 10 година већ је ослобођен и плаћања пореза на добит за исти период. Не плаћа ни порез на имовину, ни порез на спровођење урбанистичког плана, ни порез за истицање заштитног знака итд. Ако се обнови овако неповољан уговор, Србија ће наставити да од посла с Фијатом бележи само мањак у буџету. Она исто тако може да продужи да плаћа крагујевачке раднике, а да они лепо седе код куће; ми смо сви ионако на губитку, јер сваки пут када у продавници платимо ПДВ, један део нашег новца свакако иде Фијату.
Решење је, очито, много сложеније од формуле „десна политика владе, лева контраполитика опозиције“. Компрадорски пројекат „10.000 евра по запосленом“ или мора бити у целости одбачен, или реформисан тако да и домаћи предузетници могу да добију сличну субвенцију. Не знам да ли је то решење „лево“ или „десно“, али се свакако чини као рационално, антиколонијално и суверенистичко.
Уопште, кад смо већ код левице и деснице, одавно је уочено да је реч о појмовима из 19. века који нису баш најбоље применљиви у условима глобалног капитализма и атлантистичког колонијализма. Њихово схематско коришћење данас у Србији подсећа на недавни покушај другосрбијанских културтрегера да нам представе како, наводно, исто као и „друга Србија“, постоји и некаква „друга Русија“.
У едицији Ивана Чоловића објављен је зборник чланака антипутиновске опозиције под називом Друга Русија: критичка мисао у савременој Русији (овде). О овој књизи – уз саморазумљиво коришћење синтагме „друга Русија“, – могли смо затим да читамо у Данасу (овде), Времену (овде) или на сајту Пешчаника (овде), као и да недељу дана слушамо на Трећем програму Радио-Београда (овде и овде).
Међутим, реч је о типичној фантазмагоричној другосрбијанској (само)пројекцији. Нешто што се зове „Друга Русија“ (Другая Россия) у самој Русији уопште није никаква грађанистичко-атлантистичка опозиција, већ је то само ново име некадашње Националбољшевичке партије Едуарда Лимонова (Нацболы), која комбинује идеологију нацизма и бољшевизма (нацбол), а била је забрањена због насилног деловања и афирмације нацизма (овде, овде, овде и овде).
Дакле, због настојања да се задржи пожељна конотација (друга Србија – друга Русија), направљена је потпуно погрешна денотација, односно српска јавност доведена је у заблуду у вези са идеолошким струјама у руској опозицији.
Слично је и када данас у Србији покушавамо да ствари опишемо или разумемо користећи појмове лево и десно. Оно што је данас опозициона „левица“ у Србији је најчешће, нажалост, тек саставни део глобалистичке и аутоколонијалне идеологије.
О томе сам опширније писао у мајском броју Геополитике („Левица и слом протеста“), али пошто тог текста нема на интернету, те не могу да ставим упутницу, поновићу само један од примера.
Тако, „револуционарна социјалистичка организација Маркс 21“ – иначе истакнута у постизборним протестима „Против диктатуре“ – тврди (овде) да је „Србија окупирала Kосово 1912. године“, а да је „главна карактеристика српске политике нетрпељивост у одбијању права Kосова на самоопредељење, тј. права на формирање независне државе“. Могло би се помислити да ови наши „левичари“ имају исти однос и према Републици Српској, односно да сматрају како и она има „право на самоопредељење“, тј. „право на формирање независне државе“. Али не, Република Српска је, како читамо на сајту наших „левичара“, само „простор `ослобођен` од Бошњака, Хрвата и комуниста“, који „у великој мјери представља испуњење повијесних амбиција четничког покрета“ (овде). Зато Република Српска мора да нестане.
Проблем је, по мом мишљењу, у томе што је велики део наше „младе левице“ или поунутрио атлантистичко-компрадорску „антинационалистичку“ идеологију, или што се финансијски ослања на фондације попут Rosa Luxemburg Stiftung. Тако, Kанцеларија за југоисточну Европу у Београду ове фондације каже да првенствено „подржава пројекте који раде на подизању капацитета за изградњу мрежа, самоорганизовање и заступање социјалних права радника и радница, жена, Рома и LGBTIQ особа“ (овде). Стога је и у Србији „левица“, нажалост, постала тек људскоправашка забава младих из средње и више класе који, уз неолибералне „рањиве групе“, попут женa, Ромa, LGBTIQ особa, животињa итд., сад само додају још и „раднике и раднице“ за које се вербално залажу. Но, они не разумеју нити стварне проблеме српског друштва, нити су у стању да понуде стварна решења.
Мој закључак је једноставан: уместо схематизованог коришћења појмова и идеја – које је по правилу погрешно – морамо мислити диференцирано. Суверенизам (патриотизам) напросто није ни десни ни леви, већ је претпоставка за сваку политику. На примеру крагујевачког Фијата види се да је суверенизам и у директној вези с нашим новчаницима.
Тачно је да суверенистичка политичка опција своју идеју мора да приближи бирачима. Одавно је познато да је најбољи начин за такво „приближавање“ – преко новчаника. Фијат је добар (негативни) пример за рђаве последице колонијалне политике, а сличних примера је много. Наше парламентарне суверенистичке странке имају широко поље за такву врсту деловања.
Зашто то не раде? И да ли би то, много боље и ефикасније, могао да ради неко други?
Слободан Антонић, Фонд стратешке културе
