Други повратак из мртвих ујамљеног 1941.

НИКОЛА Костур из Цивљана у Северној Далмацији родио се по други пут кад је у јуну 1941. испузао из јаме Тучић код Грачаца, где су га с петорицом рођака бациле усташе. За собом је оставио стотине лешева Срба из суседних села које су у јами убијале дојучерашње комшије и кумови од 10. априла 1941, кад је проглашена Независна Држава Хрватска.

Потресна исповест Николе Костура “Повратак из мртвих” објављена је тек пре неколико дана као књига у издању Музеја жртава геноцида у Београду и подељена у више од 700 примерака.

– Николини рођаци из Енглеске дали су новац за штампање књиге под условом да се она дели бесплатно – каже др Вељко Ђурић Мишина, директор музеја. – Костурово сведочанство је драгоцено и јединствено, пре свега, јер је објављено. Нажалост, хиљаде и хиљаде изјава сведочанстава Срба избеглица из НДХ, датих Комесаријату за избеглице у Србији, још увек чаме у архивима.

Већ 1941. више од 300.000 Срба из НДХ дошло је у окупрану Србију, где је нашло уточиште и хлеб захваљујући комесаријату који је водио Тома Максимовић. Сваки од избеглих је давао службени исказ о ономе шта је доживео. После рата комунистичке власти су прогласиле Максимовића народним непријатељем, одузеле му грађанска права и осудиле на робију. Објављивање сведочанстава Срба, прогнаника из НДХ, које је сакупио Комесаријат није било дозвољено у Титовој Југославији.

Овако изгледа Тучић јама

Политичке манипулације у СФРЈ којима су изједначаване окупирана Србија и нацистички сателит НДХ створиле су став да су Срби заслужили геноцид.

– Последице смо видели деведестих, а осећају се и данас – каже др Ђурић. – Одговорност за то сносе они који су манипулисали геноцидом над Србима у НДХ, који није био ни насумичан, ни последица дивљања појединаца.

О томе сведочи и књига Николе Костура који је почетак рата дочекао у национално мешовитој Врличкој крајини.

– Почели су да круже гласови да усташе хватају по Босни, Лици и Кордуну Србе, убијају их, муче или живе бацају у јаме. Хрвати су демантовали ове вести. Уосталом, приче које су кружиле биле су тако страшне да су изгледале невероватне. Хрвати који су кумовали са Србима одраније и били у старом пријатељству говорили су да је то глупост. Усташки камиони су долазили све чешће, нешто велико и страшно припремало се – сећао се Костур.

Кад су почела хапшења у Врлици, Никола Костур и његов брат Илија, рођаци Душан и Пајо, с комшијама Илијом Јовичићем, Дмитром и Јовом Билићем одлучили су да беже у Србију. Комшије су их пријавиле и ухапшени су убрзо по уласку у воз. Прво су мучени у Грачацу, а затим одведени према јами Тучић на Велебиту. Никола Костур је био везан с дечаком Јовом Билићем.

– Мали Јово је посрнуо. Усташа га је подигао са земље и лупио га нечим по глави: “Дижи се на ноге или ћу те сад избости”. Јован је тетурао и чуо сам да плаче. Његов бол ми је био неподношљив. “Мајко… мајко моја”, цвилео је дечак – сећао се Костур.

На ивици јаме он је покушао да се одупре, али су га усташе ударцима кундаком пушке у главу бацили у понор.

– Падао сам један део секунде и одједном ударио главом у стену. Преврнуо сам се у ваздуху и ноге ми се заглавише до колена међу стење. Осетих да ме тежина Јовиног тела више не вуче. Руке су му исклизнуле из завезаног конопца а из дубине јаме је одјекнуо страховито његов самртни крик – забележио је Костур.

Усташе су га виделе заглављеног у стенама и пуцале да га докусуре. Ране нису биле смртоносне и Никола се следећег јутра извукао из масовне гробнице, настављајући пут преко Велебита пузећи. Срећом, завршио је у италијанској болници.

Када је у Команди италијанске војске у Кистањама Костур њиховом мајору испричао своју причу, овај му је рекао да не лаже.

– То људи људима не раде – рекао је мајор.

Следећег јутра одведен је пред истог мајора који га је дочекао озбиљан и замишљен:

– Добио сам извештај из Грачаца. Јутрос је један вод отишао над Тучић јаму. Један наредник се добровољно спустио на конопцу доле. Тамо је било на стотине лешева, све је истина што сте рекли.

Никола Костур умро је 1994, а књигу му је штампала породица за захтевом изадавачу “да се раздели”.

ГЕНОЦИД ЗАБРАЊЕНА РЕЧ

– ПРОГРАМ комунистичких власти, после рата, био је да се говори о партизанским жртвама, а не о српским, јер би објављивање правих података отворило питање смисла и одрживости Југославије – каже др Вељко Ђурић.

– Мора се рећи и да је председник избегличке владе у Лондону, пучиста генерал Симовић, такође 1941. спречио објављивање Меморандума СПЦ са документованим злочинима над Србима у НДХ. То показује да су и карађорђевићевско “интегрално југословенство” и комунистичко “братство и јединство” почивали на прећуткивању геноцида над Србима.

Борис Субашић, Новости