Падом Новог Брда 1. јуна 1455. године Косово је, пишу историчари, пало комплерно под турску окупацију
И одмах од тада, али и раније, у Србији се рађала идеја како се ослободити турског јарма.
Неколико деценија пре ослобађања од Турака, идеја о истеривању окупатора са српских земаља била је све јаче и тада је све више у народу била раширена узречица: Догодине у Призрену, алудирајући на то ће Призрен бити опет српска престоница, царски град. Слободан српски град.
О томе су писале и штампане новине, као што је то био Црногорац, лист за политику и књижевност, са Цетиња. То се види и у броју 5. од 20. фебруара 1871. године, пре 147 година.
За похвалу је што сада Београдски синдикат пева о томе, уз дивне патриотске стихове.
После Косовског боја запустели су и српски манастири због турског освајача. Уверила се у то кнегиња Милица (жена кнеза Лазара) која је обилазила манастире свуда по Косову. Манастир Високи Дечани ”био је у жалосном стању” говорила је и написала тада кнегиња Милица.
У својој другој посети Високим Дечанима са синовима, Стефаном и Вуком, 1397. године кнегиња је даровала манастиру две велике свеће, воштанице, дуже од два метра. Заветовала је монаштво да их чувају са колена на колено и да их буду упалили искључиво ослободиоци Косова.
Завет кнегиње, остављен у аманет, се поштовао и верно преносио у Дечанском братству. Са колена на колено. Вековима.
Иако је Србија призната као самостална држава на Берлинском конгресу 1878. године, а Косово ослобођено тек 24. октобра 1912. године, воштанице кнегиње Милице су упаљене 28. августа 1924. године, 527 године од датог завета удове кнеза Лазара 1397. године. Први их је упалио тог 28. августа, на Госпођиндан, Александар I Карађорђевић. У Споменици (спомен књига) која се чува и данас у Високим Дечанима постоји потпис краља Александра I и официра Краљеве гарде.
Ко ће их упалити други пут? Србија и српски народ опет жељно чекају тај дан!Дан ослобођења Косова и Метохије!
Београдски Синдикат и Етно група “Траг”:
Догодине у Призрену
Куда бих да не знам где jе наша тачка полазна –
где је наших гробова као у пољу божура,
немих сведока свих векова силних подвига
јунака који радије су страдали на ногама?
Зар су плодну земљу нахранили они костима
да данас бисмо ћутали, док нам је сила отима?
Зар је битно да ли сам с Метохије ил с Дорћола,
да би ме због неправде сама душа заболела?
У овој борби не ни авиони,
вреде уџбеници школски у којима јасно стоји:
ко је уздигао храм, ко скрнавио је олтар,
које наслеђе је част вечна а шта је срамота.
Ни бомбе, ни гласања не избрисаше Лазара,
докле генерација нова на њему стасава.
Изгубљено није никад оно што је свето.
У нади расти, црвен цвете, да браће те опет неко.
Мој компас је твој корен, у грудима срце моје.
Без њега сам, за новцем, без Милости путем проклет.
И ко лађе од папира, које броде лажи морем,
у суштини само тонем…
Стално питате ви мене шта ми значи Косово.
Није вам јасно? Објаснићу вам поново:
Косово је семе из којег сам ја поник’о,
извор и корито из ког је народ потеко.
Кажу нам зли језици да Косово је пропало.
Неверни и слаби кажу Косово је готово.
А ја вам свима кажем само Косово је отето,
рушено и спаљено од душманина проклетог.
Чудно вам што градско дете нема неке друге теме
јер сад је такво време – свако гледа само себе.
Живимо без вере, без наде и без жеље.
Зидамо куле а заборављамо темељ.
Јер народ без порекла то је пресушена река.
Без мајке ми смо чеда, што су остала без млека.
Ал’ ту на месту старом, где је Милош живот дао
вођен Лазаровом правдом, опет васкрснуће народ.
Јер у нама и даље живи предсказање –
Косовски завет који трајаће занавек.
Зато учимо децу да знају праву истину.
И нек нам поздрав буде: „Догодине у Призрену!“
А ја молим се,
огњишту свом да вратим се.
Душа тебе цјелива,
земљо света од Неба купљена.
Ој, Косово, Косово, земљо моја вољена,
Орао си мога неба ал’ крила су ти сломљена.
Моја горка суза, у мојим грудима празнина,
срце отаџбине моје, моје личности суштина…
У пољу божури никли, из крви јунака без страха.
На месту где се моја земља уздиже до неба,
показао нам владар за шта ваља да се страда.
За Космет нас је Лазар вез’о и митом и клетвом.
Ђаво тада није стао, па је зла и даље слао –
гадне душмане и багру, на ово што остаде нас мало.
Само некад били Турци, онда дошли гладни вуци.
Јуче био нам је колац, сад нас муче у жутој кући.
И још бране ми да не смем да гледам моје фреске
јер ће за час да ме сете на поносне нам претке,
да не чујем никада песму Дечанских монаха,
у срцу, Милоша јунака, да не пробуди се снага.
Све те подвале ја знам и безброј пута ви’до сам
крстове кад ломе нам и скрнаве нам Видовдан,
Ал’ није први пут нам, овде, да смо у збегу и сеоби.
Ал’, кад време прође, сељак својој њиви дође.
Јер ми гинули смо свуда, за слободу стално,
да јунаку би се, сутра, Србин дете звало.
Зато добро слушај, сине: И најгорем се прашта
ал’ за отаџбину гине.
Космет вечно земља наша!
А ја молим се,
огњишту свом да вратим се.
Душа тебе цјелива,
земљо света од Неба купљена.
Божури да нам васкрсну
славу, догодине у Призрену
ПИШЕ: Зоран Влашковић, Царса.рс
