Другосрбијански преокрет Ивице Дачића

Начин на који се решава косметско питање најбоље илуструје у каквом је трагичном расулу и хаосу наша држава. Логично би било да се тим питањем пре свега баве председник Републике и министар спољњих послова, да је премијер посвећен ситуацији на унутрашњем плану, рецимо борби против корупције (нарочито ако је уједно министар унутрашњих послова), а да потпредседник Владе задужен за националну безбедност, и приде министар одбране, будно прати и одлучно реагује на појаве које би нашу безбедност могле да угрозе. На жалост, у овој власти све је то претумбано. У последње време, нарочито пре појаве косметске платформе, премијер води главну реч по питању Космета, потпредседник Владе задужен за националну безбедност решава проблем корупције, председник Републике обавља неке церемонијалне активности, а о министру спољњих послова и не знамо шта да кажемо осим да се човек очигледно не меша у свој посао. О самој националној безбедности очигледно нико озбиљно не брине, што нпр. показују провокације са споменицима тзв. ОВПБМ на југу Србије које још не наилазе на адекватан одговор државе.

Да косметска трагедија буде још већа, приметно је одсуство усаглашености ставова у државном врху које се покушава прикрити изјавама највиших функционера који нас уверавају у своје јединство. Не улазимо у то колико је ово разилажење стварно, а колико симулирано (да би се заварала јавност, пре свега мислимо на нешто патриотскији, тачније, мање издајнички курс председника Републике). Јер, шта год да је посреди, довољно упадљиво нејединство говори да или држава не функционише како треба, или игра неку перфидну игру с јавним мнењем, што у оба случаја није добро. Као што није добро што је косметски проблем испочетка, како и доликује, узео да решава председник Републике (не сећамо се тачно како пошто је прошло доста времена), да би се на том плану затим истицао и „одликовао“ потпредседник Владе (који је далеко више бранио ЕУ него Космет), а након њега, последњих месец дана и више, „диригентску палицу“ држи премијер (који наставља стопама свог ЕУфоричног потпредседника). Све ово показује да, бар на појавном нивоу доступном нама, обичним грађанима, актуелна власт, као ни она претходна, нема изграђену стратегију решавања виталног националног питања која би ишла у правцу заштите Устава и очувања целовитости наше државе, као што до јуче није имала ни косметску платформу коју је иначе одавно обећала, а кад ју је коначно објавила, можда боље да није…

Бесмисао еу-ропског пута

Нашу пажњу посебно привлачи премијер Ивица Дачић јер је на челу овог жалосно раштимованог државног оркестра. Чини се да реплика упућена патријарху крајем новембра представља Дачићев Рубикон кад је у питању Космет, тренутак када је дефинитивно преломио и одлучно закорачио странпутицом издаје, са које више нема повратка. Да подсетимо, патријарх Иринеј је, током служења парастоса српским жртвама ратова 90-их година, изјавио да се треба захвалити на позиву ЕУ уколико се од нас тражи да се одрекнемо себе, тј. Космета[1]. Патријарх тиме није рекао ништа друго до оно што је и сам Дачић говорио током предизборне кампање (како су неки новинари, нпр. Бујошевић, већ приметили). Тако је уочи мајских избора, у свом патриотски распеваном говору у „Арени“, Дачић борбено поручио: „када они (Камерон и Орбан) могу да кажу НЕ ЕУ која их условљава са неким унутрашњим питањима па ваљда можемо и ми када хоће да нам отму Косово и Метохију“[2]. Међутим, пола године касније, чим је изашао из Саборне цркве у којој је присуствовао парастосу, он отписује патријарху: „Нико нам неће вратити Косово ако кажемо ‘нећемо у Европску унију’“, „појашњавајући“ да Србија сад није у ситуацији да држи Косово, па не даје да га отму, јер је оно већ отето[3]. Неколико месеци је изгледа сасвим довољно времена да неко заборави шта је говорио, поготово ако је то у драстичној супротности с његовим садашњим изјавама и ако је служило једнократној употреби обмањивања и завођења грађана у циљу прикупљања предизборних поена и гласова.

Тачно је да се Космет не може фактички вратити у састав Србије само тиме што ће се рећи „нећемо у Европску унију“. Али, Дачић је такође свестан, али не сме да каже, да ће се Космет још мање вратити ако упорно понављамо мантру „хоћемо у Европску Унију“ коју он и остали властодршци непрестано форсирају до крајњег бесмисла. Јер, пут у ЕУ је нераскидиво повезан управо са нашим прихватањем „реалности“ отетог Косова. А помирење са „реалношћу независног Косова“, које ЕУ очекује од наше власти у току актуелних преговора с Приштином и процеса прикључења, неминовно мора довести до нашег признања косовске независности. Не мора оно да буде сасвим гласно и експлицитно, у облику званичног дипломатског признања друге државе, о чему власт искључиво говори, кунећи се да то никад неће учинити. И ми верујемо да неће, а ЕУ то од ње и не тражи, и највероватније неће тражити. Али, у сваком другом погледу она ће то морати да учини, и на жалост, увелико већ чини, почев од реализације споразума о „интегрисаним“ границама које се лажно и еуфемистички проглашавају „административним прелазима“ (да се наивни Срби не досете), па све до низа конкретних поступака и назива који очигледно упућују на наше прихватање и признање независног Косова. Дакле, на „европском“ путу Космет сигурно нећемо вратити, као ни много шта друго што нам је „Европа“ отела (у савезу са домаћим изродима) или уништила (током НАТО бомбардовања највише). Али ћемо, признањем независности Косова, свакако остати без националног достојанства и самопоштовања. Када Дачић каже да иде у Брисел да спасе шта се спасти може[4], част и образ се на првом месту могу спасти. Са њим на челу државе и оваквом политиком коју води, Србија то дефинитивно губи, а не добија назад ни Косово ни одштету за досадашњу политику ЕУ према нама . Ако је већ тако, ако су расходи увелико већи од прихода, има ли уопште смисла даље ићи еу-ропским путем?!

Усвајање другосрбијанског дискурса „реалности“ и непоштовање Устава

Жалосно је гледати како Дачић дословце преузима капитулантску и квислиншку реторику ЛДП-а и другосрбијанске камариле када је у питању наш однос према Космету. Заморно понављање истих квазиаргумената и застрашивање флоскулама о „реалности“, „самоизолацији“, „ратовима“, то је оно што и од њега можемо чути сваки пут када треба повући, макар незнатно, чвршћи потез у заштити наших националних интереса. С друге стране, о Уставу Србије, који на првом месту треба да штити и спроводи, такође говори на исти начин као другосрбијанци, с презиром и омаловажавањем. Колико онда неискрено и смешно звучи његова предизборна изјава да се залаже за једнакост „у покоравању законима“[5] ако се зна да је највиши закон у једној земљи Устав, а Дачић не само да му се не покорава већ се поставља изван, изнад и против њега, отворено га ниподаштавајући по питању Космета. Исту бахатост овај високи чиновник извршне власти показује према Уставном суду, инстанци надлежној за оцењивање уставности одређених одлука државних органа. Тако он дрско поручује да Уставни суд врати Косово у наш уставни оквир ако то може да учини, јер по њему, Влада то не може[6]. Али, ако Влада то заиста не може, онда треба на неком новом референдуму мењати Устав, па лепо рећи да Косово није део Србије, а не упорно и систематски га кршити. Наравно, Дачић зна да је ово неизводиво, јер већина нашег народа неће на то пристати, па бира, на жалост, још увек лакши пут, а то је да игнорише Устав и вољу већине. Све време се о Уставу говори као о мртвом слову на папиру; као да он не показује још увек живо и реално, већинско опредељење наших грађана када је Космет у питању, као да нас уопште не обавезује, као да то није акт од кога се такође мора поћи у политичком деловању. И као да је од овог „папира“ живље, реалније то што нпр. личне карте, возачке дозволе или регистарске таблице косметских Срба неће носити косовске, него наше ознаке, чиме се Влада поноси као јако великим достигнућем у косовским „преговорима“. Али, ако се већ позивамо на реалност, и ова документа су само мртво слово на папиру јер реално не мењају ништа у погледу статуса северног дела Косова и његовог односа према Србији. Да ли је тиме северно Косово можда постало чвршће везано за Србију него раније? Да ли се тиме отклонила свака могућност да оно остане део независног Косова?

Када Дачић истиче да Србија треба да има јединствену политику према Космету (претпостављамо његову, политику нејединства Космета, односно Србије), он превиђа да држава Србија треба пре свега да има јединствену политику са својим Уставом. У супротном, она није истински држава, већ само банана-држава, јер поштовање Устава и снага да се он спроводи чини државу државом у правом смислу те речи (још горе, што рече неко, ми нисмо више ни банана-држава, ми смо сада само банана). А када је реч о самој политици, она је вештина не само стварног, него и могућег, другачијег. Ако се Дачић тобоже секира што је Косово све даље од Србије, па што се мало не побуни против те реалности, што не покуша да реализује неку алтернативу, макар мало другачију, од оне коју су зацртали шиптарски сепаратисти и западни моћници? У чему је онда његова политичка вештина, чиме је заслужио да буде на тако високом месту у политици? Па свако ко нема нимало националне части и самопоштовања, може да ради то што он и слични њему на власти раде, а то је просто и банално извршавање диктата ЕУ противних интересима Србије. Српска значка на реверу не значи ту ништа осим сведочанства о великом лицемерју, покварености онога ко је носи.

Дачић својој „реалној“ политици супротставља ону којој је место „у књижевности“[7]. Он каже да хоће победу, а не некакав частан пораз којима обилује наша народна књижевност и национални менталитет . Али, ова борбеност, као и све остало код Дачића, пуко је декларативна, испражњена од супстанцијалног и обавезујућег садржаја, обичан демагошки трик који Дачић, мора му се признати, понекад вешто користи. Јер оно што код њега доминира јесте непрестано кукавичко савијање главе и кичме под притиском „реалности“, уз бедне изговоре како „не може другачије“. Та реалност наметнута је варварском агресијом НАТО-а, без које би независно Косово остало само пусти сан шиптарских сепаратиста и терориста. О овоме се наравно ћути у говору владајућих, да се „осетљиви“ западни „пријатељи“ не би увредили. А када се о реалности говори, истиче се и уважава само онај њен аспект који је противан нашим интересима. Тако се све време обазриво води рачуна о Шиптарима и западним „пријатељима“, да ли ће они прихватити неки наш предлог, јер ако га не прихвате, онда он, по мишљењу наших руководилаца, никако није „реалан“ и морамо га беспоговорно одбацити. Није спорно да треба у своју стратегију урачунавати шта мисли супарничка стана, али је проблем што се овде унапред закуцавамо за „реалност“ коју они намећу и диктирају. За разлику од бескрајног, сервилног уважавања њихове воље и мишљења, нашим властодршцима уопште није битно шта о свему овоме мисле реални грађани Србије, они који су их бирали и којима првенствено треба да одговарају. Наш народ је изгледа сасвим занемарљив и очигледно нестваран у очима његових представника који просто спроводе само оно што им западни силници диктирају као задатак. Тако је реалност на коју се они позивају непотпуна, селективна, фрагментарна, што им не смета да је прогласе целовитом и једино стварном, а искључиви критеријум за то је да ли је нешто у складу са (само)вољом и налогом Брисела, Вашингтона и Приштине. Дачић зна да замери на „папагајском“ позивању на Устав и „држању главе у песку“[8]. Али, код њега и осталих овдашњих еу-ропских марионета папагајски се понављају идолопоклоничке, апологетске мантре о ЕУ, и еу-форично се држи глава у песку, без имало увиђања, ако већ говоримо о реалности, да ЕУ реалност, а нарочито реалност њеног проширења, није нимало светла и обећавајућа.

Тако Бранко Ружић, Дачићев дрвени адвокат, каже да „предлози у платформи треба да буду реални, оствариви и што ближи коначном епилогу“[9]. Шта ово значи него да је коначан епилог већ унапред одређен (како наивно мислисмо да је то још увек отворена, незавршена ствар?!), и да сад само треба према његовој „реалности“ (која, дакле, није садашња, већ нам долази из будућности – каква необична реалност?!) подешавати платформу, како би она била „остварива“. Уосталом, није ли Дачић пред изборе, критикујући своје опоненте, једном приликом изјавио да „не види ниједну другу реалну могућност договора који би значио компромис осим оне о разграничењу“ и да „Борис Тадић и Томислав Николић говоре да Устав мора да се поштује и да то, заправо значи да су границе Србије са Албанијом, а пракса и реалан живот вам намеће да су границе реално на административној линији“[10]. Тако значи, разграничење Србије и Косова, о томе ли је реч, Дачићу? Па није ли ово отворено признање граница на „административној линији“, што је и спроведено ИБМ споразумом?! Дачићу и остали, можете ви декларативно не признавати Косово, али реално, да се не лажемо, ви сте га већ признали и „преговарате“ искључивоунутар оквира његове независности.

Застрашивање „самоизолацијом“ Србије

Срамотне су Дачићеве претње „самоизолацијом“, „ратовима“ , „редовима за хлеб и млеко“ итд. као одговор на захтев да се нешто одлучније учини у борби за Косово. Нико од ове власти не тражи тако висок степен патриотизма, који би ризиковао ратни сукоб или санкције, јер је од ње то немогуће очекивати, а и кад би било могуће, тешко да би он довео до наведених тешких последица које су нас задесиле 90-их пошто се ситуација у Европи и свету значајно променила. Из оваквих Дачићевих реакција избија иста она одурна реторика која се некада водила против Милошевићеве власти. Портпарол тада патриотског СПС-а је, због природе посла, да би се против ње успешније борио, очиглдно добро овладао пропагандом издајничке опозиције, ал’ невоља је у томе што су се улоге промениле наглавачке, па Дачић исту ту пропаганду, као председник данас издајничког СПС-а, окреће против патриотске опозиције. Саркастично позива оне који напустили земљу да се врате „па да живимо изоловано“[11] и вероватно „чекамо у редовима за хлеб и млеко“[12]. Биће да је и по Дачићу за све зло које нас је снашло тих година крив Милошевић, а нимало они којима он и дружина на власти данас хрле и служе, „демократска“ и „пријатељска“ Европа. Једино што то (још увек) не сме гласно да изговори, да би се бар мало (реторички) разликовао од ЛДП-а и другосрбијанаца, и тако сачувао илузију о неком другачијем идентитету данашњег СПС-а кад се ради о националном питању. Ипак, током више година довољно се накупило Дачићевог нечасног ограђивања, циничног посипања пепелом, и бестидног опањкавања некадашње, милошевићевске политике СПС-а, да нам његово „реформисање“ СПС-а мора деловати крајње дегутантно. Све оно добро што је та партија поседовала, одбацио је, а све оно лоше задржао, и надоградио још горим, пре свега отвореном колаборацијом са ЕУ агресором и окупатором.

Дачић воли да изиграва мудраца, и његовим назови мудростима нема краја. Тако нам он „мудро“ поручује да ако се Србија самоизолује, о њој ће одлучивати неко други[13]. Као да сада, кад нисмо „самоизоловани“, о Србији одлучујемо ми, а не бриселски комесари и емисари?! Шта је ово ако не дословце настављање Тадићеве крајње бесмислене и безумне политике, да можемо да се за Космет изборимо и сачувамо га једино сарадњом са ЕУ, другим речима, покорним прихватањем захтева управо оних који Космет отворено отимају и одвајају од Србије?! Из ове перспективе, сулудо није патриотско опирање „реалности“, већ издајничко пристајање на њу, пошто се на овај други начин Космет никако не може реално задржати. Отпор у том погледу има бар некаквог, макар минималног смисла, док послушничко препуштање вољи ЕУ нема баш никаквог. Јер, већ сада је сасвим јасно да Косово и Србија иду одвојеним путевима ка ЕУ (у току је процес добијања ССП-а за Косово). Ако икада у њу и уђу, Косово неће самим тим бити враћено у оквире Србије, као што нпр. ни Северна Ирска није постала део Ирске, иако су и Ирска и Велика Британија чланице ЕУ. Исти случај је са било којом другом територијом око које међу земљама ЕУ постоји спор. Званична политика ЕУ је да нема даљих промена граница осим, наравно, ако је реч о Србији и њеном даљем сужавању; границе су вам свете и неповредиве све док се не покаже да су српске. Стога једино неко коне живи у реалности може да верује и фантазира да се на ЕУ путу може сачувати територијални интегритет наше земље. „Европске интеграције“ у нашем случају нужно су повезане са дезинтеграцијом Србије; ово друго је услов првог. Све остало је магла и опсена. Квислинзи окупљени око „Друге Србије“, ЛДП-а, ДС-а и Г17, су ту сасвим у праву. Политика „и ЕУ и Косово“ је нереална. Чини се да ово све више јавно признају и водећи представници СНС-а и СПС-а.

Ширење дефетистичке и капитулантске свести

На жалост, из тог нереалног споја, они избацују Космет, жртвују га зарад уласка у некакво фантазмагорично царство благодети и обиља звано ЕУ. Како би народ на ту обману лакше пристао, како би ЕУ изгледала као спаситељ и усрећитељ, представљају нашу садашњу ситуацију изван ЕУ, а са Косметом „на врату“, као крајње суморну, очајну, безнадежну. Послушајмо речи Ивице Дачића: „Изгубили смо ратове, и не можемо да се понашамо као да смо победили“[14]; „Немамо ми ништа што бисмо могли да изгубимо, све смо изгубили, овде је реч да вратимо нешто“[15]; „Не знам да ли смо свесни да смо у изгубљеној ситуацији“[16]; „Србија је у небраном грожђу“[17]; „Ми смо сами против свих, чак и наши пријатељи кажу – морате ово да урадите“[18] итд. итд. Дакле, једнолично испирање мозга нашим губитништвом, пропашћу, потпуном бесперспективношћу, осим ако се дефинитивно не одрекнемо Космета зарад „добитка“ које нам доноси ЕУ, а који ће тобоже надокнадити све наше садашње и раније неуспехе. Дачић је опијен, опседнут поразом , и упорно нам намеће да треба да мислимо да смо све тотално изгубили, и да се, у складу с тим, понашамо као последњи јадници и „лузери“. Он наводно иде у Брисел да „спаси шта се спасти може“, а истовремено сугерише да не може много шта да се спаси, како би припремио јавност на одустајање од Космета. У старту полази од тога да је ситуација безнадежна, и то потпуно одсуство воље и спремности да нешто промени у нашу корист, представља као „реалност“ (иако је реч само о његовом априорном капитуланству). Он шири дефетистичку свест, као да ми ниједну битку нисмо добили нити можемо добити, а ЕУ не може ништа изгубити, тј. као да се ЕУ оволико петља око нас због искључиво нашег „добра“, а не првенствено због својих опипљивих геополитичких и економских интереса које има на овом простору. Уосталом, да смо тотално изгубили 1999., како нас Дачић уверава, зашто би ЕУ и Приштина требало с нама око било чега да преговарају?!

Управо тако како би Дачић и компанија волели, не смемо себе да доживимо, ако желимо бар нешто да одбранимо и сачувамо. Дачић уместо Космета, враћа границе с Косметом (значи, то што је „вратио“, боље да није), а кад каже да смо „сами против свих“, тиме само потврђује колико смо признати и уважени у очима наших западних „пријатеља“, и колико је далеко спреман да иде у лажи ако се зна да већина земаља није признала независно Косово. За „административне прелазе“ или могуће преговарање с Рамушом Харадинајем, лаконски каже да то није „ништа ново“, без имало образа и стида прихватајући понижавајућу улогу у овим процесима, штавише хвалећи се и поносећи својим политичким „успесима“ на том плану. По њему, Србија не може ништа друго до да настави (издајничку) политику претходне власти. Ако је „жута“ власт већ потписала споразум о „административним прелазима“, „шта се ту може“, осим да се даље иде тим путем? А ако већ нисмо бирали Тачија, с којим „морамо“ да преговарамо, „морамо“ прихватити и Харадинаја. Заиста нема ничег новог тамо где се само наставља старо издајство, јер једном учињен раскид са патриотском политиком може „оправдати“ све касније антидржавне потезе по логици рђаве „принципијелности“, односно доследности у издаји.

ЕУ и Независна Држава Косово (НДК), наравно, непопустљиво спроводе свој наум који је за Србе и Србију чист злочин и неправда. И то свакако није ништа ново. Али ми смо се против те неправде некада борили, мање или више, а сада нема никакве борбе, и то је оно што је жалосно ново. По Дачићу и инима, најбоље је да се препустимо ропском миру и пузању да не бисмо изазивали „судбину“, тј. „ратове“. Али, да ли Србија баш ништа не може променити у „судбини“ која јој је од стране ЕУ и НДК намењена? Мора ли Србија неизоставно да прихвати Тачија, или било код другог шиптарског зликовца, као главног учесника супарничке стране у преговорима? Може ли Србија тражити истрагу за злочине над Србима и кажњавање криваца као неизоставан услов за даље преговоре? Да ли су ови наши захтеви, да нећемо преговоре с Тачијем или Харадинајом, и да желимо коначно да видимо да на Косову није некажњено убијати Србе, толико неразумни, опасни и неприхватљиви да ћемо се, ако на њима инсистирамо и истрајавамо, суочити са санкцијама или бомбардовањем?! Не види се апсолутно ниједан уступак, ни најмизернији, да је учињен српској страни. А и зашто би кад се не тражи, кад је „наша“ страна добровољно прихватила крајње неравноправан, понижавајући положај, да само скрушено врши уступке, а никако да их очекује и захтева. Како смешно онда звучи Дачићево позивање, с времена на време, на „бојно поље“, када је са њега одавно побегао и када стално узвикује да се ништа не може „ратом“. Како лицемерно онда изгледају његове реченице из предизборне кампање: „Залажем се за јаку, поносну и велику Србију, велику не по територији, него по поштовању које свако треба да има према њој. Ако је ми прво сами не поштујемо неће је нико поштовати ни у свету“[19]. Какво црно самопоштовање, Дачићу, када нам све време испираш мозак да смо последњи „лузери“?! Ко ће нас као такве поштовати, кад ми сами себе не поштујемо?!

Лажни слоган „Јасно. Чврсто. Одлучно.“

Имајући у виду овај Дачићев насртљиви дефетизам, гротескно звуче и остале његове предизборне изјаве у којима је глуматао „јасног, чврстог и одлучног“ патриоту: „Морамо под хитно да одредимо шта сматрамо да је наш национални и државни интерес и да кажемо: то је то, даље од тога не може, по било коју цену“; „Питајте моје противкандидате нека вам објасне које су то границе које ми бранимо. Да ли су то наше границе код Призрена и Ђаковице или су код Косовске Митровице или су код Куршумлије. Неће смети да вам кажу јеровој земљи се не сме рећи да ћемо бранити земљу по сваку цену. Е мој народе – ја вам кажем бранићемо земљу по сваку цену“; „Ми смо овде да бисмо променили судбину земљеа не да бисмо поделили функције“; Србија мора да „има јаку војску и полицију, јер без јаке војске и полиције нема ни јаке државе Србије“; „Када је реч о сепаратизму у Србији морам рећи – доста је више комадања и разбијања Србије. Демократија да, људска права да, аутономија да, али даље од тога не. Свако ко покуша да разбија јединство у Србији и уставни систем Србије и наш територијални интегритет и суверенитет имаће посла са мном као министром унутрашњих послова“; Председник Србије, за кога се кандидује, „мора да има чврстину да одоли свим притисцима, да стоји иза своје политике“; „Водити ову земљу значи уздизати се и никада се не погнути, бити чврст у својим опредељењима и одбрани националних и државних интереса“; „Нужан нам је компромис са Бриселом, али не смемо да га тражимо погнуте главе“; „Када сам био у Бриселу и разговарао са чувеним преговарачем Купером тада је било условљавања око кандидатуре, рекао сам му – ‘Слушајте ја да сам на месту Бориса Тадића, ја бих рекао хвала не треба ми кандидатура, одустајем од захтева да уђемо у ЕУ. Па би сте га ви јурили до излаза из зграде зато што ви не очекујете да се неко вама супротстави овде у Србији, него да слепо извршава све што ви тражите. Крај је томе, готово је то’“ Итд. итд. Избори су прошли, политички маркетинг и демагогија (бусање у патриотске груди) дали су резултате, веће него што се очекивало, ушло се у власт, на велика врата, а све током кампање речено и обећано бачено је на ђубриште. Видимо како Дачић брани земљу по сваку цену, како за њега постоје границе испод којих се не иде – тако што не сме да јасно формулише принципе од којих се у преговорима неће одступити, а који ће добити потврду Народне скупштине. Не сме јер је свестан да ће погнути главу на први притисак из Брисела, јер је спреман да слепо изврши, као и до сада, све што се отуда тражи. Ето „како сами одлучујемо о својој судбини“[20] и „мењамо судбину земље“[21] – тако што, по самим Дачићевим речима, не можемо сами да одлучујемо о Косову, и за мало шта нас питају. А ми још мање ми покрећемо таква питања, како би требало да буде ако већ други то не раде. Видимо и да је поставио границе код Косовске Митровице, тј. између Србије и Косова, и да је то оно што брани по сваку цену јер представља захтев ЕУ, а ЕУ ни за њега „нема алтернативу“ јер је очигледно „Свето писмо“ (за разлику од Србије и њених интереса на Космету). На крају, видимо и на који начин они који разбијају Србију и угрожавају њен суверенитет имају посла са Дачићем као министром унутрашњих послова. Очекивасмо да ће Дачић ухапсити Тачија првом приликом кад га сретне. Кад оно, с њим као равноправним, боље рећи једнакијим партнером, преговара и слика се. „Требало би да те ухапсим, али нећу“[22], фолирант Дачић поручује Тачију, у стилу јачи сам од тебе, али ето, имам добру вољу, смиловаћу се.

Није Дачићу да можеш, али нећеш да ухапсиш Тачија, него такав какав си, не можеш. Као што очигледно не можеш да срушиш споменик терористичкој ОВПБМ у Прешеву, а Богу и народу си досадио обећавајући да ћеш то урадити. Ако без јаке полиције, како кажеш, нема јаке државе Србије, онда је наша држава, с тобом као премијером и министром полиције, дефинитивно слаба. Слаба да трага за онима који су тај гнусни споменик подигли, и да их ухапси, али очигледно довољно јака да хапси родољубе који су хтели да га сруше. Дакле, Дачић упорно најављује нешто, али то не извршава, док они који то хоће да изврше, завршавају у затвору. Није ли то покварено до сржи? Исто демонстрирање „снаге“ полиције над нашим грађанима-родољубима видели смо код разбијања барикада на северу Космета. Па чија је онда Дачићева полиција, шиптарска или српска?!

„Јасно. Чврсто. Одлучно.“, одзвања са СПС-ових билбордова и сајта, са Дачићем у крупном плану. Ови слогани асоцирају на полицију, на утисак снаге и ауторитативности који би требало да је прати. Али, осим ако није реч о примени силе над властитим становништвом, у чему се „наша“ полиција солидно доказала, ове пароле су, као и целокупно Дачићева реторика и држање, само камуфлажа за слугањско мекуштво и бескичмењаштво, само испразне вербалне претње и повишени тонови. Кад је у питању одбрана земље, Дачић зна да понекад нешто јасно, чврсто и одлучно изговори, али ништа од тога не твори. Патриотске речи и поступци су у његовој политичкој егзистенцији у дубоком раскораку, јер Дачић нема петљу да такве речи спроведе у дела. Зато су оне као пуцањ из празне пушке.

Непоштовање жртава палих у одбрани отаџбине

Након парастоса српским жртвама ратова 90-их Дачић је истакао да „нама преостаје да чувамо историјско памћење и сећање на све жртве“[23], а у предизборном говору у „Арени“ рекао је следеће: „Желим овде свима јасно да поручим – ми имамо сећање на наше хероје…Они данас очекују једино наш незаборав. Очекују да њихове жртве не учинимо узалудним и зато наша Коалиција чврсто стоји на политици која поштује све оне који су дали своје животе за слободу наше земље, од турске окупације, преко Аустроугарске, до I и II светског рата па до последњих ратова за слободу српског народа. Они су знали шта дају и зашто то дају, зашто дају свој живот. Зато што су веровали у вредности Србије. Зато ми данас не можемо да имамо другачију политику од политике слободне Србије која неће бити под било чијом окупацијом или утицајем“[24].

Како цинично и лицемерно данас звуче ове речи! Како то Дачић поштује и чува историјско сећање на косовске жртве, од Косовског боја 1389. до данас – предајом Космета, разговорима са њиховим убицама, заједничким сликањем?! Због Космета Србија је ушла у рат са НАТО-ом 1999. године, у коме су многи људи херојски положили живот. А Дачић не да није спреман да жртвује живот за Космет, него Космет жртвује за фантомски просперитет у ЕУ, када останемо без још територија, богатства и самопоштовања. Ко му је дао право да тако нешто ради?! Косовске жртве сигурно не. Зато оваква политика чини све наше раније жртве узалудним, бесмисленим. Зашто су ти људи погинули? Да би Дачић данас постављао границе са Косметом, саучествовао у његовој даљој отимачини, кочоперио се као премијер поробљене Србије која је под ЕУ окупацијом и утицајем?! Када му се укаже на сву нискост и рђавост такве издајничке политике, Дачић за час окрене друго лице, па уместо саосећања за мртве, он показује тобожњу бригу за живе, заинтересованост да не дође до нових „узалудних“ жртава. Тако испада да су све жртве које су пале у одбрани земље биле сасвим непотребне и промашене, као да је судбина толиких мртвих мање вредна од живих, који дугују за свој живот и слободу управо палим прецима. Која је онда, по Дачићу, жртва уопште потребна и допуштена? Можда она „жртва“ коју је испољио сусревши се са Тачијем и са њим се фотографишући?!

Имајући у виду претходно речено, морамо да се запитамо: има ли краја Дачићевој дрскости и неморалу? Када ће тај човек престати да вређа нашу интелигенцију и национално самопоштовање? Колико година ће још Србија дозвољавати да такви као он запоседају највише политичке функције само захваљујући рупама у парламентарном систему?