Храст стар шест векова који се испречио путарима на Коридору 11 висок је око 40 метара, али је било довољно да га Александар Вучић означи као препреку аутопуту који води ка прогресу па да то дрво постане прворазредни симбол политичко-ботаничког парадокса. Дрво је, наиме, изненада нарасло, а на Вучића се сада, осим спровођењаБриселског споразума, Косова, реконструкције владе и новог фана, председника МК групе, навалио још и стари храст.

То да ли ће дрво, које је преживело Турке, Аустроугаре, Немце, партизане и четнике (после изјаве најмоћнијег човека Србије – да бира аутопут, а не храст) ипак славно погинути на свежем асфалту, сада зависи само од вицепремијера. Тако је када се човек веже за реч, као за дрво.

Али, чак и да покаже одлучност којом се толико дичи, па пошаље екипе са моторним тестерама у јуриш на храст, дрво би могло да му остане у биографији много дуже него на Коридору 11. Као што су се у Драгану Ђиласу заувек укоренили они посечени платани, тако ће и Аци Вучићу, макар и капитулирао пред дрветом, тај храст остати у грлу.

Али то је проклетство политичара. Чињеница је да Вучић барем није лицемер каоВеља Илић, који би да пресади храст, иако зна да је то фантастика, па да онда настави са градњом аутопута, преко оног истог храста који није успео да пресади.

Вучић је пресекао са храстом као и са Косовом и Бриселским споразумом, не покушавајући да слаже грађане како су та решења идеална, али да су у овим околностима „најбоља могућа“.

Парадокс у наставку комедије „Дрво, пази – Вучић” јесте и у следећем: ако је вицепремијеру некако и прошло са Бриселским споразумом и Косовом, са храстом неће ићи тако лако, јер је дубоко погрешио када је све оне који се залажу за паролу „Храст не сме пасти” прогласио за противнике прогреса.

Напротив, Србија се може подичити да је једна од ретких сиромашних земаља која се толико залаже за очување животне средине, од противљења експлоатацији никла, до улоге храстоспаситеља. Пре би се такав друштвени ангажман могао очекивати од интелектуалаца из северне Калифорније него од „филозофа паланке”, како је Аца Вучић крстио храстофанатике.

Из нехата је Вучић, осим откривања свог новог филозофског узора, после Вебера сада је то Константиновић, учинио још нешто: подигао је малу странку Зелени Србије у перспективну групацију, те ми је њихов лидер Иван Карић признао, иако се том приликом није држао за браду, да је добио бинго на политичкој лутрији када их је најмоћнији човек Србије – нокаутирао!

Тако су мали Зелени, који се налазе на парламентарној листи жутих, изненада процветали, држећи се сада чврсто обмотани око храста, чиме се потврђује златно правило: вредиш онолико колико је велики и моћан твој непријатељ. Дакле, не само да вреди имати Ацу за коалиционог партнера, већ је готово исто тако драгоцено имати га и за – политичког противника. Ако позове телефоном, наравно.

Александар Апостоловски

Политика