Држава и после шест месеци од поплава не зна како је поплављен Обреновац

Београд – Ни данас нема званичне анализе како је поплављен Обреновац. Документи три државне институције не слажу се у процени која вода је поплавила општину.

Ни пет месеци после мајских поплава држава не зна шта се догодило у Обреновцу: ни данас не постоји анализа како је у ову општину стигла толика количина воде, довољна да животно угрози више од 25.000 људи (званичан број евакуисаних).

Од маја до данас, грађани Србије више пута су се суочили са поплавама, од којих су многе биле на бујичним токовима. Бујице су једна од највећих природних опасности за становништво, привреду и инфранструктуру земље: у Србији их има најмање 14.000. И даље, међутим, не знамо шта се догодило током највећих овогодишњих поплава.

До сада су државне институције забележиле где су воде пробиле насипе у Обреновцу и околини. Ниједна надлежна институција, са чијим су представницима разговарали новинари ЦИНС-а, нема анализу која објашњава зашто су насипи пробијени, куда су се воде кретале и, на крају, колико је која река – Колубара, Тамнава, Пештан, Трстеница – учествовала у потапању Обреновца. Не зна се ни колико је воде стигло са копова рудника Колубара.

Милош Миловановић, директор Београдвода у време поплава (разрешен дужности 18. септембра) у разговору са новинарима ЦИНС-а рекао је да је његово предузеће направило извештај са подацима о томе где је која река прелила или пробила насип и како је вода стигла до Обреновца, али да тај извештај треба да тражимо од Републичке дирекције за воде.

Миодраг Пјешчић, директор Републичке дирекције за воде у оквиру Министарства пољопривреде и заштите животне средине, која током координише рад свих водопривредних предузећа , тврди супротно:

„Има извештаја колико хоћете, разних. Али нема једне велике анализе. То се мора урадити. Питање је да ли ће се то урадити идуће или ове године. Треба нека стручна служба да је направи“.

Према доступним информацијама, ни Републичка дирекција за воде, ни Канцеларија за обнову, нити било које од три водопривредна предузећа није расписало јавну набавку за овакву анализу поплаве у Обреновцу.

Према Оперативном плану за ову годину, Институт за водопривреду Јарослав Черни задужен је за хидролошке, хидрауличке и филтрационе анализе. Директорка Завода за уређење водних токова у Институту Јарослав Черни – институту у већинском власништву државе – Марина Бабић Младеновић каже да ова врста анализе од њих још увек није наручена:

„Ми то радимо једино ако нам републичка Дирекција за воде или неко јавно предузеће упути захтев и пројектни задатак у коме пише шта треба да се ради. За сада нема ништа од тога. Они су презаузети поправкама објеката који су срушени, још нису стигли до анализе. Уколико је будемо радили то ће бити на основу прогнозе Хидрометеоролошког завода, која је најавила екстремне кише. Треба да утврдимо где је због чега дошло до плављења, да ли је негде било неодбрањиво, да ли је негде насип постављен на погрешном месту, па га у некој будућности треба изместити, направити неку акумулацију…“

Одакле је дошла сва та вода?

Податке о томе шта се заправо, догодило у Обреновцу и околним селима новинари ЦИНС-а нашли су на терену, разговарајући са директним сведоцима, као и у три званична документа. У Извештају Владе Србије пише да је у петак, 16. маја “услед изливања реке Колубаре, 80% територије општине Обреновац било под водом”.

У Београдводама, међутим, тврде да је значајан допринос поплави дала и Тамнава, притока Колубаре, која се у извештају Владе, у контексту реке која је учествовала у обреновачкој поплави – не спомиње. Следећи документ је извештај начелника београдске Управе за ванредне ситуације Радета Милошевића у коме пише да 16. маја “вода… са јужне стране улази у град”. Овај документ не прецизира на коју воду се односи. Географски, у односу на Обреновац, река Колубара је југоисточно, док је јужно од града ушће реке Тамнаве. Трећи траг воде која је потопила Обреновац је на списку оштећених насипа и брана, који су водопривредна предузећа морала да предају Канцеларији за обнову како би добила новац за санирање. У овој табели пише да је, на територији Обреновца, пробијен Чиковачки насип, као и да су Тамнава и Трстеница пробиле своје насипе.

У ова три документа нема детаља о томе колико је која река утицала на поплаве у Обреновцу и којим путем су те воде ушле у околна села, град и дошле до Термоелектране Никола Тесла.

Ови документи дају само грубе процене о томе шта се у Обреновцу догодило. ЦИНС је добио контрадикторне одговоре на питање зашто је вода у Пољане, Велико Поље и Обреновац, према тврдњама становника ових места, долазила “са свих страна”: једне који говоре да је за то одговорна конфигурација терена, други истичу много већи утицај изливања Тамнаве од изливања Колубаре, док трећи мисле да је највише воде у Обреновац донела управо Колубара.

У Националној стратегији заштите и спашавања у ванредним ситуацијама пише да у Србији постоји између 14.000 и 15.000 потенцијално бујичних водотокова. Реч је о подацима из старих катастара бујичних токова, те се у Стратегији напомиње да је процену потребно ажурирати. Постојећа процена угрожености од поплава важи само за велике реке, док је процена угроженост од бујичних поплава рађена за свега неколико општина, пише у Стратегији.

Шта су “хиљадугодишње воде”?

Током медијских извештавања о обренивачкој поплави често су коришћени појмови “стогодишње” односно “хиљадугодишње воде”.

Ови појмови односе се на вероватноћу појаве падавина одређеног интензитета. Међутим, како је наведено у књизи Инжењерска хидрологија, то не подразумева да се одређени догађај појављује правилно. Слично је у тексту за Политику написао и професор Грађевинског факултета у пензији Миодраг Јовановић: „У просеку једном” значи да у периоду од сто година постоји могућност да се разматрана велика вода јави само једном (у било којој години овог периода), али и да се уопште не јави, или да се јави више пута!”

Оно на шта се ови појмови не односе јесу бујичне поплаве: оне се у Србији догађају сваких неколико година, само не у овом обиму и не тако близу престонице.

Током година, бујичне поплаве су се догађале све чешће и постајале све деструктивније: ранији водни налети запремина од протока воде јављали су се у интервалу понављања од 100 година, а сада се ти догађаји понављају у интервалу од 20 година.

(Извештај о процени потреба за опоравак и обнову поплављених подручја)

Било је примера да се јављају у зимском периоду (новембар 2007. године, на рекама: Власина, Нишава, Јабланица и Пуста) или у пролећном периоду (мај 2010. године, Трговиште) и летњем периоду (јун 1988. године, на реци Власина, а јун 1999. године на рекама: Јасеница, Кубршница и Топчидерска река). Година 2010. је карактеристична по томе што су бујичне поплаве нанеле велике штете по целој Републици Србији.

(Национална стратегија заштите и спасавања у ванредним ситуацијама)

У документима по којима је организована одбрана од поплава у Србији, а до којих је ЦИНС дошао, бујице се врло штуро спомињу. Само у Општем плану наведено је упутство да се, ако на бујичном водотоку првог реда водостај порасте до нивоа редовне одбране и има тенденцију даљег раста – уведе ванредна одбрана од спољних вода. Од 1998. године постоји Методологија за одбрану од бујичних поплава, али се она, како је за ЦИНС рекао председник Удружења бујичара Србије, Милутин Стефановић – не примењује.

Разорна бујична поплава у Србији била је 26. јуна 1988, када је на реци Власини, након што је за три сата пала трећина годишње количине кише у том делу земље, талас воде уништио 500 кућа, 32 моста, тржни центар и аутобуску станицу у Власотинцу. Пре маја ове године, велике бујичне поплаве захватиле су новембра 2007. године Лесковац, Пирот, Бабушницу и околину.

Оба догађаја јасно показују да се бујичне поплаве не догађају у сто или хиљаду година, већ да су појава са којом Србија са својих 14-15 хиљада бујица мора да научи да живи. И да их дочека много спремнија него у Обреновцу. Нарочито зато што је 92,2 посто територије овог града испод 200 метара надморске висине, ниже него све реке и потоци који се ка њој сливају од Ваљева, копова Колубаре, Уба, Коцељеве…

То значи да ја морам стално да се припремам да живим са поплавом. На пример, Тиса се брани од стогодишњих вода. Али, ми унапред предвиђамо шта радимо ако се негде тај ниво превазиђе. Предвиђене су “касете” – простори које ће наменски да буду “жртвовани”. Када је СФРЈ била јединствен водопривредни простор, у Хрватској су Мокро Поље и Лонско Поље били предвиђени управо за то: насип је за стогоишњу воду, али је била устава на почеку и на крају. Ако је на Сави “стани пани” отвара се устава на почетку, а ово на крају је да бисмо могли да испустимо после воду.

(Др Бранислав Ђорђевић, професор Грађевинског факултета у пензији)

Колико су бујични токови велики проблем Србије показују и поплаве које су пет месеци након мајских, 15. септембра, погодиле источни део земље: реке Бољетинска, Подвршка и Мали Пек излиле су се из корита, при чему су села Бољетин (Мајдампек) и Текија (Кладово) скоро потпуно поплављена. Сектор за ванредне ситуације саопштио је да је 370 људи евакуисано, а локални медији јавили су да је једна жена страдала. Подвршка река је срушила и мост на путу Кладово – Неготин, а све чине још тежим клизишта која су прорадила.

Дејан Васић, помоћник руководиоца одбране од поплава у Београдводама каже да ове поплаве доказују да ниво “хиљадугодишњих вода” које се узимају као стандард у одбрани од поплава мора да се редефинише:

„Променила се хидрологија, скроз су други параметри. Али то се генерацијама ради. Да сад узмеш да подигнеш насипе на петстогодишњу воду, за то треба време. Време и новац“.

Милица Стојановић – Перица Гуњић

ЦИНС