Проевропске странке на Балкану су паразити који преживљавају у симбиози са државним апаратом као домаћином. Да ли је такво друштво спремно да објективно сагледа економску и политичку стварност и хоће ли репрограм кредита постати једина српска слобода?
Један од главних аргумената за приступање Европској унији у Београду је такозвани економски принцип. Статистика каже да Србија највише извози, али и увози, из Италије и Немачке. У збиру, Европска унија за сада је највеће српско тржиште. На њене чланице отпада преко педесет одсто српске спољне трговине.
Па ипак, јавност Србије пренебрегава важну чињеницу, која потиче из динамике и геополитике економских односа. Извоз Србије у Русију током прошле године премашио је милијарду долара. Вредност српског извоза у ову земљу била је већа за 22,2 процента него у претходној години.Од 2010. године до данас, ако је веровати подацима које је објавила Политика, извоз Србије у Русију бележи просечан годишњи раст од импресивних 33 одсто. То је најстабилнији, најреалнији и са економског аспекта најздравији извоз који Србија остварује.
Из Русије се увозе највећим делом енергенти, које би Србија свеједно однекуд морала да увезе. За разлику од Русије, Србија из ЕУ увози велики број производа које би сама могла да произведе. Па ипак, увоз природног гаса и нафте из Русије од 2008. године до данас смањен је са 2,9 милијарди на 904 милиона долара. Покривеност српског увоза извозом достигла је до недавно незамисливих 54 одсто.
На основу ових података, дугорочно посматрано, Русија и економско-политичка заједница која стасава око ње најперспективније су тржиште за Србију. Наравно, ако ова напусти дужничку философију и заметне амбицију да постане произвођачко друштво.
У 2013. години у Русију је извозило 768 српских компанија, а годину дана раније 702. Прошле године извозила су се 1.372 производа, а годину дана раније 1.207. На српску жалост, позицију Србије, према истом извору, најбоље користе Италијани, Словенци, Хрвати, Немци и инвеститори из Јужне Кореје. Србија, из неког тешко објашњивог разлога који није последица искључиво домаће неодговорности, још увек нема обједињену понуду пољопривредних производа за руско тржиште.
Са друге стране, за Србију широм отворено руско тржиште знатно доприноси пословању српскеграђевинске индустрије. У Привредној комори Србије предвиђају да ће за српске компанијепосла тамо бити и убудуће. Посебно током изградње објеката за Светско првенство у фудбалу 2018. године, након што су се српске компаније одлично показале у Сочију.
На жалост, проевропске странке на Балкану су паразити који преживљавају у симбиози са државним апаратом као домаћином. Питање је јесу ли таква друштва спремна да објективно сагледају економску и политичку стварност, а поготово њену будућност.
Јер, ако је до јуче у европским интеграцијама важио економски принцип величине тржишта, хоће ли сутра важити принцип тржишне перспективности? И вреди ли уопште зарад магловитог и нејасног чланства у ЕУ жртвовати споразуме о слободној трговини, које Србија има са Русијом и њој блиским државама? Посебно након што је Немачка, за сада тихо, негодовала због санкција које англосаксонски свет покушава да наметне Москви.
Уколико дође до прекомпоновања сфера утицаја и моћи у самој ЕУ, што постаје све очигледније последњих година, хоће ли Београд бити доследан у тумачењу својих тржишних изворишта и уточишта? Или ће претприступни преговори остати тема над темама, чак и када на ред дође одрицање од уговора о слободној трговини са Русијом и другим земљама. Према каквој то слободи идемо и хоће ли репрограм кредита постати једина српска слобода?
Бранко Жујовић
Глас Русије
