Држава коју су појели монструми!

Наша пропаст је логичка последица велике националне неодговорности и низа лоших одлука које смо доносили последњих неколико деценија. Један од главних разлога за доношење тих лоших одлука јесте непогрешиви избор погрешних људи којима су повераване стратешки важне позиције са којих су што због корумпираности што због неспособности водили друштво у амбис. Не знам шта је разлог те непогрешивости у избору лоших сценарија, али свакако важан допринос томе дао је период самоуправног социјализма који је у СФРЈ промовисао Едвард Kардељ, сива еминенција тадашње власти. У том периоду је успостављена логика по којој се рецимо за функционисање Института за нуклеарне науке „Винча“ пођеднако пита доктор нуклеарне физике као и спремачица са основном школом. Оно што је тада кренуло, данас је завршило у томе да људи са купљеним дипломама и без било какве радне биографије владају буквално свим процесима и да су попут рака метастазирали по читавом друштвеном ткиву. Шта је пут излечења и имали нам уопште спаса?!- пита се др инг. Мирослав Паровић, председник народног слободарсклог покрета

Мирослав Паровић

Чисто подсећања ради, самоуправни социјализам је промовисан у периоду Титове власти као одређени вид демократизације друштва које се убрзаним корацима кретало ка тадашњем политичком западу. Уместо парламентарне демократије дефинисани су раднички савети из којих је проситекао Социјалистички савез радног народа Југославије (ССНРЈ) чиме је створен привид да поред Савеза комуниста Југославије у држави постоји и још нека друштвено-политичка снага.

У оквиру радничких савета и ССНРЈ одржавани су избори којима су предходиле кампање, лобирања и све оно што је требало да краси демократски живот неке државе. Наравно, све то је било затвореног типа и као такво је у основи била чиста симулација како би се лакше контролисао народ и како би се сузбила здрава конкуренција и било каква идеја политичког плурализма.

Занимљиво је споменути да су основе социјалистичког самоуправљања постављене на Шестом конгресу Kомунистичке партије Југославије. Овај конгрес је пак обележила једна велика секс афера о којој је говорио шеф Титовог кабинета, генерал Љубодраг Ђурић који је са говорнице јавно оптужио Петра Стамболића једног од комунистичких лидера Србије да има харем туђих жена од којих је једна и његова.

Генерал Ђурић је одмах ухапшен и лишен свих функција, а америчка штампа је користила синтагму „сеx цонгресс“ којом је дала извештај о дешавањима међу југословенским комунистима. Дакле, како је социјалистичко самоуправљање кренуло тако се све и завршило. Општим хаосом, ратом, санкцијама и заостајањем за развијеним светом. А упечатљиви споменици који нас данас подсећају на постојање радничких савета јесу Социјалистичка партија Србије која је настала трансформацијом из Социјалистичког савез радног народа Србије, а за коју смо сведоци колико је од самог почетка бринула о радницима и њиховим правима и колико су њени функционери оличење радничке преданости и надасве скромности.

Други споменик су тзв. кризни штабови који су након петоктобарских промена похрлили да наводно ослободе државна и друштвена предузећа, а испоставило се да су их само јаче и брже гурнули у процес пљачкашке приватизације од које се ни данас нисмо опоравили. Управо та и таква приватизација, која је спроведена у доброј мери уз подршку и садејство Социјалистичке партије Србије довеле су до тога да ми данас готово да и немамо радничку класу већ покорне робове спремне да се повијају колико год треба само да би сачували било какав посао. Отуда код нас нема демонстрација какве ових дана гледамо у Француској у којој се стотине хиљада људи недељама буни због померања старосне границе за одлазак у пензију са 62 на 64 године.

Уз све ово у аманет нам је од социјалистичког самоуправљања остала и уврежена логика како свако може да се бави било којим послом и то без обзира на образовање, радно и генерално животно искуство. Рушењем дистанце између доктора нуклеарне физике и чистачице у „Винчи“ отворена је пандорина кутија из које су искочиле различите незналице и хохштаплери који нису губили време на учење и усавршавање већ су крупним корацима грабили ка друштвеном врху.

Kоначно, могућност куповине диплома је ту болументу легализовала. На већ изграђен антисестем дошао је Алексанар Вучић и почео да бира најгоре међу најгорима и да од њих прави окосницу свог режима. Водећи се логиком да што изабере црњег и горег то ће постојати мања могућност да се тај окрене против њега, а уједно увек ће моћи да га уцењује и приморава да ради најпрљавије послове. Тако му је дуго година десна рука био Небојша Стефановић за кога ни Интерпол не може да утврди како је успео да заврши факултет у Сава Центру.

Тренутни градоначелник Београда, Алексанар Шапић је докторирао на приватном факултету у Младеновцу који је окружен ливадама и зарастао у шибље и који као такав није успео да га научи да не постоји држава Намбија. А сада смо добили и случај да је дугогодишњи министар финасија, Синиша Мали докторирао пред комисијом Управног суда који је поништио одлуку Сената Универзитета у Београду који је недвосмислено утврдио како је Мали плагирао највећи део своје докторске дисертације и да као такав не може да добије титулу доктора наука. На овај начин је Вучићев режим написао већу комедију неголи што је то најш најбољи комедиограф, Бранислав Нушић могао да смисли.

Но, у мору живописних ликова које је Алексанар Вучић пронашао и дао им значајне функције у последње време је почео да се издваја министар привреде, Раде Баста. Овај човек је након завршене средње полицијске школе уписао и завршио ДИФ у Новом Саду.

И заиста је био врхунски спортиста, кик боксер и као такав је у потпуности потрефио занимање. Али је Баста хтео много више. Ушао је у политику и ту је прво постао стручњак за лекове. Апотекарске установе Нови Сад, фабрике лекова Југоремедија из Зрењанина као и Срболек из Београда су биле институције у којима је Баста оставио значајан траг. Свесно кажем да су биле, јер сада као такве више не постоје.

Након што је завршио посао са лековима, прешао је на млекарство. Наиме, током 2017. па до 27.9.2018. садашњи министар привреде у Влади Републике Србије био је директор и одговорно лице Сремске млекаре доо са седиштем у Сремској Митровици. Иначе, поменута млекара настала је тако што је 3. 2. 2016. фирма Унион-лек доо из Сремске Митровице променила назив и шифру делатности са трговине лековима на производњу млека и млечних производа.

Овде се јасно види и тачан тренутак преквалификације са фармације на млекарство, а види се и сва штедљивост јер уместо да се гаси једна, а оснива друга фирма и тако прави дупли трошак, одлучено је да се по цени једног добије исти ефекат. Током директоровања Радета Басте, Сремска млекара је купила Дуванску индустрију Бујановац, а тадашњи премијер Алексанар Вучић и његов ресорни министар привреде, Горан Kнежевић нису видели никакав проблем да ову фирму продају млекари која је до тада била продавница лекова.

Након ове трансакције Сремска млекара је почела да се бави послом због којег је основана. Наиме, почетком 2018. године започиње велики посао извоза сира у Русију. Међутим, избија велика афера када је новембра месеца 2018. Руска служба за ветеринарски и фитосанитарни надзор званично послала државним органима Србије доказ да је Сремска млекара у периоду од јануара до јула те године у Русију из Србије извезла 3815 тона сира (око 4 милиона килограма) представљајући га као српски производ.

Међутим, истрага руске службе је показала да је Сремска млекара из Украјине добијала биљни сир који се потом на декларацији приказан као српски крављи сир и као такав се по повлашћеним условима извозио у Русију. Званични одговор институција Републике Србије дат Русији је да Сремска млекара није имала дозволу за извоз у Русију и да чак није имала ни важећу дозволу за промет млека и млечних производа ни у самој Србији имајући у виду да не врши откуп млека нити има било какву производњу. У читавом наведеном периоду у којем се одигравао очигледан шверц робе и нарушавање трговинских споразума између Србије и Русије, Раде Баста је био директор и једино одговорно лице Сремске млекаре.

Уместо да пред законом одговара Раде Баста септембра месеца 2018. бива именован за директора ЈKП „Београдске електране“, а потом октобра 2022. добија функцију министра привреде у Влади Републике Србије. На све ове функције долази на инситирање Александра Вучића лично. Улога Радета Басте је да буде неко ко у име Вучића отвара важне стратешке теме, па је тако док је био директор Београдских електрана започео јавно заговарање да је потребно изградити америчке нуклеарне електране у Србији.

Месец дана након што је то јавно рекао Баста, тему нуклеарних електрана је преузео лично Вучић и сада је Србија на корак од укидања мораторијума на нуклеарну енергију и потписивању „123 Уговора“ о трансферу нуклеарних технологија из САД. Овде долазимо и до треће преквалификације јер је после физичке културе, фармације и млекарства стигао и до стручњака за питање нуклеарне енергетике. Са министарском функцијом стигла је и нова преквалификација, па је тако Баста постао и стручњак за спољну политику и геополитику. Наиме, у последње време постао је звезда домаћих, али и руских медија након јавног апела да Србија треба да уведе санкције Русији.

Очито да је на тај став значајно утицало и то што су га Руси провалили за онај биљни сир из Украјине, али још много више је утицао Вучић којем је требало да ово непопуларно питање у јавности покрене неко ко није директно повезан са његовом странком и зато је избор пао на Басту који је макар номинално члан Јединствене Србије и коалиције СПС-ЈС.

Све у свему, видимо да је логика успостављена на Шестом конгресу комунистичке партије Југославије одржаном далеке 1952. године и данас жива. Ово значи да свака политичка одлука има своје далекосежне ефекте. Онда се поставља питање, а какве ће ефекте имати одлуке које се доносе данас?! Рецимо, у ком амбијенту ће живети наша деца и унуци након прихватања „француксо немачког споразума“ или других свињарија које је Вучићев режим радио свих ових година уназад.

Kакви ће се нови монструми створити и да ли ћемо се на крају са носталгијом сећати Малог и Басте?! Одговор је да, осим ако се не тргнемо и последњим атомима снаге зауставимо Вучићеву машинерију. И за то не треба чекати неке идеалне прилике и неке идеалне људе. То се неће појавити. Треба радити са онима који хоће и на начин на који се може.

То је као у песми Бановић Страхиња у којој он своју част и углед куће брани са друштвом одметника које је негде успут прикупио. Народни песник овом епском јунаку посвећује и један од најлепших стихова: „Страхињићу бане ти соколе српски; Свуд су броди ђе год приђеш води.“ Зато када коначно преломимо и кренемо искрено у борбу за одбрану части и достојанства појавиће се и путеви где нисмо ни сањали да постоје.