Држава не мари за реституцију, извршна решења мртво слово на папиру

Да би попунила буџет, држава је одлучила да прода бање, па чије год да су. Није препрека ни то што већ две деценије уназад није смишљен модел продаје, што нису решени имовински односи нити је изграђена стратегија њиховог развоја као лечилишта и атрактивних туристичких дестинација.

Још увек не постоји јасан став шта се од хотела и смештајних капацитета продаје, који део ће држава задржати у свом власништву као здравствени део а који ће бити рекреативни и комерцијални садржај, није утврђено ни ко ће управљати лековитим изворима, посебно уколико се налазе на парцелама у склопу приватизованих хотела.

Највећи проблем је то што имовински односи у бањама нису разграничени. Фонд ПИО је још 2007. покренуо 27 тужби против државе како би се утврдило да је пензиони фонд улагао у изградњу тих капацитета после Другог светског рата. Према неким проценама реч је о вредности од око пет милијарди евра.

Већина спорова решена је у корист ПИО Фонда, потврђено је да то није државна већ својина пензионера који су пунили касу Фонда, а очекује се да исти исход има и неколико преосталих процеса. Проблем власништва држава је „решила“ тако што је преузела управљање ПИО Фондом. Наиме, до 2014. Управни одбор фонда састојао се од 21 члана из редова осигураника, послодаваца, улагача и два представника Владе.

Такав сазив је и покренуо тужбе против државе, што је пре неколико година, тада премијер Александар Вучић критиковао као апсурд јер се пензије дотирају из буџета. Изменом закона, Управни одбор је сведен на седам чланова од којих четири именује Влада и нови састав је одлучио да крене у продају српских бања и то преко Републичке дирекције за имовину.

Ипак, стручњаци Дирекције, вероватно у жељи да што пре обаве поверен им посао, заборавили су да у већини бања постоје предратни власници који кроз реституцију потражују своју одузету имовину. Тако је упркос ентузијазму, „запело“ већ на првом кораку, код тендера расписаног за Kуршумлијску бању, односно комплекс који чини зграда хотела „Жубор“ од преко 16.000 квадрата са десетак мањих објеката, базеном и 9,5 хектара земљишта.

За око 1,4 милиона евра бања је продата предузећу Планика које се до сада доказало успешним у управљању Пролом и Луковском бањом, где је направљен спој здравствених, рекреацијских и „велнес“ програма, уз угоститељску понуду и садржаје за одмор и разоноду, у саставу тог предузећа послује и споменик природе Ђавоља варош и фабрика Пролом воде.

У случају Kуршумлијске бање ипак постоји проблем, јер је у тендер за продају ушло и земљиште које из реституције потражују чланови породице Васић. За један део парцеле већ је стигло извршно решење о враћању, док су за преостале поступци у току. Али, када је једна од наследница, Слађана Васић Шивић упозорила да се и њихово земљиште нашло у тендеру, из Дирекције за реституцију стигла је „корекција“ – већ донето, извршно решење је поништено.

– Претпостављам да су друге институције вршиле притисак на Дирекцију и да су морали да измене одлуку о враћању одузете имовине. Званично образложење било је да ПИО фонд није био обавештен о том поступку. То, наравно, није тачно, јер су и приликом изласка на терен и касније на расправи у Нишу, представници Фонда били присутни. Мени сада преостаје жалба другостепеном органу, уложили смо је Министарству финансија, али ако ту не добијемо правду, обратићемо се даље, Управном суду, ако треба и Стразбуру – каже Васић Шивић.

Породично имање Васића било је у Kуршумлијској бањи обухватало је више од 1,5 хектара, на њему је пре Другог светског рата била вила „Kосово“, бањско купатило, а на реци која протиче кроз парцелу била је изграђена мала хидроцентрала.

Ништа од тога данас не постоји. Вила је срушена као и централа а на темељима купатила саграђени су 60-их година бунгалови и базен који су данас потпуно руинирани и неупотребљиви. Бања је у другој половини прошлог века почела да пропада, нешто мало живота дала јој је изградња хотела „Жубор“ који је почетком 80-их почео да ради, али је касније и тај објекат запуштен.

– Ми тражимо само да врате нашу земљу. Ако је неки део парцеле потребан новом власнику, ми ћемо се са њим договорити, а не да нам држава одређује шта да радимо са својим наследством – каже Васић Шивић и додаје да читаву породицу радује најављена продаја Бање, посебно јер се као купац појавила Планика, предузеће за које верује да је једино које би могло да подигне ово потпуно девастирано подручје.

Према незваничним информацијама, Планинка још није потписала уговор са државом нити је уплатила објављену цену, још нема ни пројекта реконструкције али су радници већ изашли до објеката и започели радове. Kако ће бити решен проблем старих власника чије је земљиште у саставу продатог комплекса нисмо успели да сазнамо јер је директор јуче био на терену а на остављене контакте редакције нико се није јавио.

Дирекција за имовину и Фонд ПИО нису одговорили на питање Данаса како се догодило да имовина из реституције буде продата и на који начин, о чијем трошку ће бити обештећени стари власници.

Kако до обештећења

Србија располаже са више од 30 бања које су пре Другог светског рата биле елитна лечилишта и седишта друштвеног живота, док је после тога преовладала њихова здравствена улога која је постала доступна свим слојевима. Највише нових објеката у бањама изградио је пензиони фонд, земљиште на коме се налазе је остало државно а у расплет шта је чије умешали су се и претходни власници. Проблем је што они не могу са сигурношћу да рачунају како ће их држава обештетити након продаје имовине која подлеже реституцији, како је то предвиђено Законом о приватизацији, јер овде није реч о продаји друштвене или државне имовине, већ власништва које припада пензионом фонду.

Историја пропадања

Kуршумлијска бања је 70-их година прошлог века по рејтингу била уз Врњачку али је две деценије касније почело њено пропадање. Најпре јер је у објектима једно време била смештена војска, која није измирила трошкове а на тај дуг „налепљен“ је и ПДВ иако се радило о буџетској институцији. Висока дуговања отерала су Бању у стечај а спекулише се да је иза заинтересованих купаца стајао капитал косовских Албанаца, помиње се и име Екрема Луке, једног од најбогатијих контроверзних бизнисмена из покрајине. Без гостију, Бања је у међувремену потпуно девастирана. Kада је држава одлучила да је прода по цени од 2,4 милиона евра, на два тендера није било купаца јер комплекс који је понуђен није обухватио изворишта. Продаја Планинки је обављена из трећег покушаја.

Данас.рс