СЕДМОГОДИШЊА Николина Петковић, рођена без очних јабучица, лекари кажу – жртва бомбардовања осиромашеним уранијумом – дете је другог реда. Иако закони Србије кажу да јој следује помоћ државе у школовању, њени школски дани су право мучење, јер наставних средстава, а ни стручњака за рад са Николином нема.
Прошлог септембра, иако тежак инвалид, кренула је у први разред основне школе „Херој Иван Мухер“ у Смедеревској Паланци, по принципу инклузивног образовања. Ипак, она не може самостално да похађа школу, па су јој неопходни дефектолог-тифлолог, прилагођена наставна средства и помагала, уџбеници, рачунар са прилагођеном тастатуром и мишем, превоз до школе и назад.
– Од свега тога, Николина има једино персоналног асистента на часовима. У школи немају обученог кадра за рад са слепом децом, нити учила. За то нема новца. Исти одговор дају и у општини. Ни у предшколско није ишла, нису имали услова. Држава кажњава моје дете као да већ није довољно кажњено – каже отац Југослав Петковић.
Родитељи слепе девојчице су се обраћали свима – од школе, општине, преко просветне инспекције, до министра просвете.
Министар рече да за Николинин случај „нема надлежност“.
БЕЗОБРАЗНИ СУ! ПРЕДСЕДНИК општине Смедеревска Паланка Радослав Милојичић Кена, упкрос обећању, није одговорио на питања „Новости“. Незадовољан што се породица обратила новинарима, у телефонском разговору поручио је „да им је помогао више него иком другом, да користе његову осетљивост на болесну децу, да су безобразни и да сваки дан нешто траже“.
– Захтев општини поднели смо половином фебруара – каже отац. – Одговор нисмо добили, а усмено нам је речено да не могу да помогну. И школа се обраћала, без успеха.
И заштитник грађана се укључио препоруком. Исти захтев родитеља и педагога школе, као и заштитника грађана, није решен, иако је рок од седам дана давно прошао.
– Комисија је 2011. предложила да дете упишемо у школу за слепу и слабовиду децу у Крагујевцу. Немамо услова да се преселимо, а не можемо дете од седам година, животно везано за нас, да пошаљемо само у интернат – каже отац Југослав.
Николини није обезбеђен ни превоз.
Министар Жарко Обрадовић, у писму родитељима, навео је да, сходно законима ове земље „сваки ученик са сметњама у развоју има право на превоз или накнаду превоза од куће до школе и назад без обзира на удаљеност“. Још једно мртво слово на папиру.
У Центру за социјални рад кажу да су специјализовано комби возило уступили дневном боравку за децу и омладину ометену у развоју „Пуж“.
Породица Петковић је тако месецима у зачараном кругу мртвих прописа и крутих институција. Николина, упркос свему, не изостаје из школе. Стидљива и рањива, одмах је очарала другаре, који јој несебично помажу, као и персонални асистент Наташа. Каже, највише воли математику, а на часу српског само слуша, јер да би научила да чита, потребне су јој књиге на Брајевом писму.
ЖРТВА БОМБАРДОВАЊА НАТО
ПОРОДИЦУ Петковић рат је 1999. протерао из Ђаковице и заробио у двадесетак квадрата собе 203 хотела „Србија“ у Бору. Ту се у октобру 2005. родила Нина. Лекари кажу да је њен хендикеп последица бомбардовања осиромашеним уранијумом. Отац и мајка су незапослени.
Имају још двоје деце. Очне протезе које Нина носи, једном годишње родитељи добијају преко лекарске комисије, а све остало купују сами. Тако закон каже.
Новости