Укупан дуг 20 највећих привредних дужника за струју у Србији, међу којима су махом државна предузећа, јуче је износио 161 милион евра, што је више него пре годину дана, када је тај дуг био 156 милиона евра. У врху листе с највећим дугом према „Електропривреди Србије” јесте „Железара Смедерево” д. о. о., која дугује 4,6 милијарди динара.
Како се види на овом списку јавно доступном на сајту ЕПС-а, „Србија Циђин” је, за разлику од РТБ Бора, свог претходника, међу ретким компанијама које су смањиле дуг у протеклој години дана, и то за скоро 1,9 милијарди динара. Ту су још и „Инфостан технологија” и „Холдинг каблови” из Јагодине. За преосталих 17, које су углавном у категорији јавних и државних предузећа, дуговања за струју су се увећала, што показује да није поштован ни захтев ММФ-а да држава престане да субвенционише ове фирме. Тим пре што је реч о истим фирмама којима се дугови толеришу годинама и струја не искључује. На седмом месту ове листе нашла се чак и Градска управа Крагујевца, чији је дуг почетком фебруара износио 775,4 милиона динара.
Све ово можда не би боло очи обичним грађанима да је овим дужницима струја искључена. Али, није. Већина ради нормално, неки су у стечају, а струју настављају да троше на вересију. Кад се има у виду ова вишедеценијска пракса сваке власти, да се оваквим дужницима струја не искључује јер су од велике важности за привреду земље, јасно је да ће се грађани који редовно измирују рачуне запитати зашто се дугови некоме толеришу, а некоме струју искључују и за мање од 20.000 динара дуга.
Упитан докле држава мисли да има двоструке аршине према потрошачима, будући да ЕПС продаје исту робу – електричну енергију, проф. др Слободан Ружић, бивши помоћник министра енергетике, за „Политику” каже да је реч о пракси државе која не доноси ништа добро.
– Наравно да се ЕПС-у не исплати да толерише огромне дугове релативно малог броја фирми, као ни релативно мале дугове огромног броја малих потрошача. Колико год нам се чинило да некој фирми треба помоћи да преживи неки кризни период да радници не би остали без посла и колико год то биле племените и хвале вредне побуде, ако се то ради кроз неплаћање рачуна за струју, то узрокује изузетну штету свима, а не само ЕПС-у – каже Ружић.
Узрок тога је, истиче, лоша политика државе као власника ЕПС-а, која траје дуже од три деценије, а ниједна власт у том периоду није имала снаге, памети и воље да то питање реши и затвори заувек.
На питање како треба даље, он одговара да „сад нема друге него да се један део тих потраживања отпише, као у случају ’Железаре Смедерево’”.
– То је дуг још од пре приватизације ове фирме, пре настанка „Ју-Ес стила”. Има још неких који су у стечају и за које не постоје шансе да ће икад бити у стању да отплате свој дуг (попут „Сирмијум стила”). Од њих треба наплатити шта се може из стечајне масе. Неке од фирми са листе су у 2019. смањиле свој дуг. Очито су ушле у неки процес репрограма и озбиљно се односе према својим пословним обавезама. Њих треба подржати разумним репрограмом и тако им помоћи им да опстану на тржишту и да измире тај дуг – објашњава Ружић.
Међутим, од кључне је важности не дозволити ни једном једином предузећу да увећава свој дуг из године у годину, а то је у 2019. био случај са 13 од 20 фирми са овог списка. Ако човек због сентименталних осећања према рударима и радницима може да има неке моралне дилеме да ли да осуди неплаћање „Ресавице” или „Енергетике”, мада је и у случају ових предузећа такав став узалудан и погрешан, потпуно је несхватљиво да ико може да толерише неплаћање рачуна и увећање дуга од стране, на пример, Градске управе Крагујевца и сличних институција, истиче наш саговорник.
– Стварно не могу да схватим зашто се то толерише. Коначно, кад се ради о дуговима других јавнокомуналних предузећа, то је једним делом последица популистичке политике њихових власника (општина) и држања цена њихових услуга депресираним, а другим делом њихове неефикасности и лошег пословања. Ни за једно ни за друго нема никаквог оправдања – објашњава Ружић.
Када су ови дужници у питању, треба им, напомиње, дозволити економски оправдане цене, натерати их да послују професионално (што се може остварити професионалним уместо партијским менаџментом) и треба их натерати да плаћају редовно све рачуне и да буду добар уместо лош пример у друштву.
– Дугови фирми нису оправдање, нити изговор за наше дугове. То што неко други не плаћа, не даје нам право да и ми не плаћамо рачуне. Ако се појаве неки политички лидери и почну да вас позивају да не плаћате рачуне, у име неких виших циљева, не треба нико да их слуша, мада та популистичка реторика може да звучи примамљиво. То је већ виђено у Србији и никакво добро није донело друштву већ само штете – закључује проф. др Ружић.
Аутор: Јасна Петровић-Стојановић, Политика.рс
