Београд – На годишњем нивоу бар око 100.000 људи је под надзором државних органа Србије, каже Данило Кривокапић из Схаре фондације која се бавила истраживањем о приступу подацима грађана. Од три оператера, само Теленор евидентира директне приступе, а према тој евиденцији државни органи су у 2016. приступили 70.000 телефона и уређаја.
Институције из цивилног и војног система безбедности, МУП, БИА, ВБА, као и други органи власти, годишње остварују више стотина хиљада приступа подацима о комуникацији грађана, у нетранспарентној процедури и често без одговарајуће контроле обраде личних података, саопштила Фондација СХАРЕ на основу спроведеног истраживање.
На питање шта су то „метаподаци“, односно правно речено „задржани“ подаци, Кривокапић објашњава да предмет истраживања нису биле само комуникације, поруке које људи шаљу, већ подаци о тој комуникацији – кога сте звали, колико је тај разговор трајао, у које време сте звали, остављали податак о вашој локацији (због уређаја).
Кривокапић каже да ти подаци делују да су само технички. Када укрстите те податке са гомилом других, можете да добијете невероватне профиле људи, да утврдите које су им навике, с ким се крећу, друже, упозорава.
На питање шта су то „метаподаци“, односно правно речено ‘задржани’ подаци, Кривокапић објашњава да предмет истраживања нису биле комуникације само, поруке које људи шаљу, већ подаци о тој комуникацији – кога сте звали, колико је тај разговор трајао, у које време сте звали, остављали податак о вашој локацији.
Каже да институције, у складу са Уставом и законом, користе те податке у кривичним поступцима, и искључиво уз одлуку суда. Наш закон прописује да надлежни органи и оператери морају да воде евиденцију о сваком приступу овим „задржаним подацима“, додаје.
„Само један оператер од три највећа, Теленор, евидентира директне приступе надлежног органа „задржаним подацима“. Друга два, МТС и ВИП, уопште не воде овакву евиденцију. Да би се видело колико је то битно, треба напоменути да је Теленор само у 2016. остварио готово 300.000 директних приступа надлежних органа. Ако би се то претворило у број људи, они су појаснили да се то односи на неких 70.000 различитих телефона, уређаја“, каже.
Он додаје да је у питању значајан податак, нарочито с обзиром на то да Теленор држи нешто више од 30 одсто тржишта.
Законске одредбе ту не помажу претерано.
Кривокапић наводи да се време променило, да данас постоји инфраструктура за надзор каква раније није постојала, и да свакодневно сви генеришемо јако пуно података, користећи технологију. „И тим подацима уопште није тешко приступити“.
Зато каже да законска одредба да је потребна одлука суда, кад државни органи имају апликације да директно могу да приступе овим подацима, не значи пуно.
Додаје да је, с друге стране, тренд развоја сајбер криминала у расту и да има логике да државни органи приступају надзору. „Ипак, чињеница је да говоримо о јако великој количини података. На годишњем нивоу бар око 100.000 људи под надзором… И сваке године је тако… Напросто, велики је обим“.
Живимо у економији података и све услуге заиста плаћамо подацима – Фејсбуку, Гуглу – и треба подизати свест о томе, али неовлашћен приступ нашим подацима је нешто друго, додаје.
Каже да друштво није свесно колики нас ризик чека кад је у питању уопште остављање података на интернету. „Количина података која се о нама свакодневно скупља је незамислива. Граде се свакодневно огромни датацентри на северу Земље, зато што је тамо хладније, јер они троше јако пуно енергије да би се сви ти подаци тамо складиштили.. Можемо само да замислимо шта ће бити са нашим подацима 2030. и ко ће до њих доћи“, навео је.
И грађани могу сами себи бити највећи непријатељи кад је приватност у питању, додаје Кривокапић. Он поручује грађанима да размисле које податке морају, а које не морају да оставе на интернет. „Не морају се објавити све слике деце с летовања, за почетак“, закључио је.
Јелена Петровић, Н1
Slažem se da gradjani moraju da se sami potrude da spasu ono što se spasti da. Ali s druge strane, mnogo podataka o nama je već odavno službama poznato tj. u sistem uneto. Gotovo sve o nama što se može zloupotrebiti. Sa matičnim brojem koji je uveden pre mnogo godina prestalo je vreme naše privatnosti. Danas svaka šuša u DB i policiji može da uživa čitajući naša dosijea. Potrebno je samo da sazna naš matični broj, da ga ukuca i otvoriće joj se stranice i stranice našeg života. A taj matični broj šakom i kapom dele sve državne službe, navode ga u svakoj bogovetnoj potvrdi, svakom zvaničnom dokumentu na naše ime, nudeći nas i naše živote na tacni svakom radoznalcu i kriminalcu. Poznato je da su do nedavno naši podaci bili čak javno dostupni na internetu. Nečijom greškom? Teško je u poverovati u toliku grešku, u toliko neznanje i nestručnost.
Svakako ne treba obelodanjivati ono što službe i javnost još ne zna, ali ne treba se nadati da se može mnogo toga sakriti, pogotovu na duge staze. Jedino treba obavezno kriti planove i emocije. To možemo sačuvamo za sebe ako odlučimo, a i moramo jer je to najzgodnije za zloupotrebu. Na primer, nikad ne objavljujte preko društvenih mreža ili telefona šta planirate da radite sutra. Ako razgovor teče tako da morate nešto da kažete, obavezno slažite. Npr. ako planirate da sutra odete kod lekara, recite da planirate da ceo dan radite u bašti i obrnuto. Time ćete se zaštititi od mnogih neprijatnosti, a ako vam se posreći, možete i saznati ponešto o svojim “senkama”. One su jako providne, treba samo obratiti pažnju.
Pitanje je za koga oni rade ??? Za Srbiju sigurno ne !!!