Државни пројекат лажне среће

Филм “Милица”, редитеља Драгана Елчића, посвећен једином српском детету у Призрену, који је недавно имао премијеру у Београду, на мало кога није оставио јак утисак. Филм је режирао Драган Елчић, а главни организатор филма је новинарка “Вести” Јелена Петковић, која је упознала актере филма пре неколико година и била један од идејних покретача за снимање овог филма.

Шта је за вас значио филм “Милица”?
– Није ми у првом плану био филм као уметничко дело, већ да испричам причу о детету. Некад филм има много већу моћ од штампаних медија, телевизије, радија, јер има могућности да лакше дође до гледалаца. Мислим да је тај циљ остварен да пробам направити причу која нема политички концепт, да се може гледати и у Призрену и у Београду, и свуда у свету. Филм већ креће у фестивалски живот. Уколико је још успео да скрене пажњу међународне заједнице бићу још срећнији. Већ је добио две међународне награде у сировој варијанти. Верујем да ће тај камичак који смо ставили у ципелу после филма натерати све на размишљање да се овај проблем разреши и дете школује. Црква даље не може сама, не може се организовати школа за једну девојчицу у петом разреду, па једва су нашли једног учитеља. Сви имамо годину дана да нађемо решење како ће се школовати једина српска девојчица у Призрену, а не може се рећи да за њен проблем не знамо, или да смо изненађени. Сада сви то знају и нема нам скривања у песку.

Имали сте проблема пре снимања?
– Добили смо нека средства од Филмског центра да бисмо могли да снимамо овде. Огромни су трошкови одласка на Косово: смештај, храна, пут, нико овде није дошао да ради за хонорар. Успели смо да изгурамо. Имао сам прилику да обилазим многе светске фестивале и да будем у жирију. И мени је фасцинанто када Швеђани, Данци, Норвежани, па чак и неке друге централноевропске земље немају никаквих проблема око новца. Ја сам збуњен јер они немају приче, желе да се ухвате у коштац са неким стварима које су свакодневне. Ми размишљамо како га снимити без пара јер немамо ни више ни мање, него толико да га некако завршимо.

Које вас теме интересују?
– Теме проналазе мене. На почетку професионалне каријере волео сам комедије и играни филм. И сам сам више шерет у том смислу. Обожавао сам комедије. Да се није десио рат, ја бих био режисер комедија. И онда то што ме је изазвало је та одвратна политика која је упропастила и упропашћава наше животе, јер смо ми само марионете које не можемо да утичемо на било шта. Онда је то неки болни крик, нека реакција јер не могу ништа да променим као појединац, али могу да вриснем. И тако сам прелазио у драму.

Онда се десио филм “Крстић”…
– Тај филм је био табу у сваком смислу речи. Три пута су ми одузимали технику, камере. Међународна заједница, тадашњи Сфор, бранила је снимање егзодуса Срба из Сарајева, ископавања мртвих и ту апокалипсу. А с друге стране, била је медијска забрана и овде. “Крстић” је приказан на Београдском фестивалу и РТС је директно преносио доделу награда, ја добијем Гранд при и они објаве само моје име и назив филма. Ниједан кадар нису приказали.

Колико сте снимили филмова о Косову?
– Ово ми је трећи филм о Косову. “Моја учитељица” је филм о учитељици из Зубиног Потока која 80 километара пешачи за два ученика. Онда је дошао један од најдражих мојих филмова, ако не и најдражи, “Чувари тишине”, прича о манастиру Високи Дечани. Ево сад “Милица”. Где год дирнете, осетите неки проблем. Нико не одбија, али нико вам неће пружити руку. Све је то некако у обланди. Савршено живимо у једној савршеној лажи, убеђени да ће нам бити боље. Наравно, нама никад није било боље. Откад знам за себе, од Анте Марковића до дана данашњег, стално говоре да ће нам бити боље сутра. Прође 30 година. Мени данас није добро. Далеко је сутра.

Како данас опстаје документарни филм?
– Можда сам светски рекордер по броју снимљених документарних филмова, ТВ репортажа, ТВ серијала, кратких, средњих, дугих. Престао сам то давно бројати, прешло је сигурно 200 јер смо једно време колега Влада Перовић и ја, док смо били на БК телевизији, увели програм арт документарни филм. То није било на овим просторима. Нас двојица смо производили месечно четири документарна филма. Он два, ја два. Радили смо као неки лудаци. Приче су нас тражиле. Нисмо излазили из монтаже. Не знам колико је филмова у том периоду настало. Више од 100 филмова смо оставили на БК. Сада нема ни на једној телевизији ниједан документарни програм који производи документарце. И то говори о времену где смо и шта смо. Једини забавни програми су ријалити програми. Ни ТВ, ни радио не бележе живот око нас. Лажирамо своје животе, живимо у неком “гламуру”, ми певамо, забављамо се, нама је супер. Све је то државни пројекат да нас намерно удаљи од стварности. Кад изађе премијер Александар Вучић и каже да људи не знају како добро живе, ја останем збуњен. Не знам шта да кажем, не знам да ли смо негде неки колосек промашили. Све је то политика.

Где је данас документарни филм у Србији?
– Нигде. Нема га. Има га можда на факултетима драмских уметности и академији уметности. Наша школа југословенског и српског документарног филма Дунав филм 60-их, 70-их, 80-их година била је апсолутно најјача кинематографија света и није било фестивала на ком нисмо били главни и у жирију, и у наградама. А онда је све нестало. Одговорна је за то и ТВ, Министарство за културу, одговорни смо сви, и ја. Чиним колико могу, чиним са студентима. Велики Београдски фестивал документарног филма је потпуно дезавуисан последњих 10 година. А он је био инспирација за све нас, нико није радио за паре. Људи су се отимали за карту. Од 1999. године до данас ниједан филм није ушао у званичну селекцију међународних фестивала. Документарни филм је остао у 90-им годинама.

Како вам се свиђају новине на овогодишњем ФЕСТ-у?
– ФЕСТ је у овом тренутку због свих ствари које су се догодиле у окружењу веома важан, јер нема великих фестивала у региону као некад. Сарајево није имало ништа, онда су направили Сарајево филм фест, који је сада један од најјачих у Европи. А ми смо имали, па смо изгубили. Нисмо знали сачувати. Срби воле филм и када је ФЕСТ таворио, сале су биле препуне. Биоскопи су нам умрли, што је главни проблем целе регије. Радили смо неки филм у Медвеђи, а дечаци и девојчице који иду у осми разред рекли су нам да никада нису били у биоскопу. Ни једно једино дете никад није било у биоскопу. То је одговор на питање где је наш филм уопште, где смо ми. Данас ФЕСТ има страшну улогу и задатак и морамо га схватити и захтевати од државе да му помогне да нас погура да вратимо филмски живот у Србију.