Вучићев режим, осећајући да је дошао последњи час, покушава да опљачка све што је још преостало у Србији. На ред је дошао и Аеродром „Никола Тесла“, који Вучић хоће да понуди на концесију, упркос чињеници да ово предузеће доноси милионске суме у буџет. Али, Вучић овде има и личне разлоге…Склапајући уговоре који се одмах проглашавају „државном тајном“ властодржац истоветно, као својевремено у случају „Београда на води“, фактички пребацује власништво Аеродрома на свој криминални клан, да би у наредним деценијама мирно убирали стотине милиона евра прихода без икаквих даљих инвестиција.
Председник Владе Србије Александар Вучић је средином месеца покушао да објасни јавности како се Аеродром „Никола Тесла“ у Београду у концесију даје, наводно, зато што ми њиме не умемо да управљамо! Да је то, заиста, разлог, увео би се нови менаџмент, по потреби састављен од странаца, а не бисмо се одрицали „коке која носи златна јаја“. У суштини је ово проналажење одговора на питање зашто владајући режим отима Аеродром, а који се налази у једној другој реченици коју је Вучић изговорио:
„…Ми рачунамо да унапред можемо да узмемо 350 до 400 милиона евра, што овако не бисмо могли да узмемо за 14 година.“ Пошто је свестан тога да још 14 година неће моћи да пљачка Србију, решио је да покупи све што може, док још може.
Давање Аеродрома у концесију биће одрађено на исти начин као што је урађен пројекат „Београд на води“, односно у пуној тајности, то је већ сада више него евидентно. Наиме, када су радници запослени на одређено на Аеродрому 11. фебруара дошли да потпишу продужетак уговора, добили су примерак у коме је у контексту члана 1 помињан и термин „државна тајна“ одређена од стране „надлежног лица које је било на потписивању уговора“. Како преноси стручни сајт „Танго6″, представницима синдиката, који су запитали како могу да потпишу нешто што нису ни прочитали, одговорено је како ни не могу да буду упознати са чланом 1, јер је он већ проглашен државном тајном?!?
Исто се тако радило и у пројекту „Београд на води“. где је у почетку све било под велом државне тајне, да би се на крају испоставило како је склопљени уговор више него штетан по Србију.
Подаци који су до сада познати јавности никако не говоре у прилог потребе да се Аеродром да у концесију, због чега власт и покушава да потпише уговор који ће као државна тајна одмах бити склоњен у неки сеф.
Како је добро обавештени „Блоомберг“ проценио, пословни приход Аеродрома у прошлој години је износио 75 милиона евра, а нето добит би требало да буде 25 милиона евра, од чега држава може да узме 85 одсто (21.500.000 евра) на име дивиденди. У случају давања у концесију Србија би годишње добијала само половину ове суме. Остатак би концесионар улагао у проширење послова и повећање сопствене зараде.
Поменути стручни сајт „Танго6″ на примерима доказује како би уз минимална улагања чак и овакав, како Вучић тврди „неспособни“ менаџмент могао да удвостручи број путника, па самим тим и прихода, што би било довољно за наставак развоја Београда наредних 10 година. Према доступним проценама цене те реконструкције, концесионар би улагањем 1,5 пута веће суме (око 40 милиона евра) од оне која је прошле године била чист приход, решио све техничко-развојне проблеме за наредних 10 година у којима би остварио приход од преко пола милијарде евра!?!
Управо због оваквих једначина Влада покушава да уговор о концесији прогласи државном тајном. Аеродром „Никола Тесла“ је прошле године остварио промет од око пет милиона путника и после будимпештанског и букурештанског аеродрома је најважнија ваздушна лука у овом делу света. Загребачки и аеродром у Љубљани су у поређењу са Сурчином „слепа црева“, па ипак је пре неколико година аеродром у главном граду Словеније подат за 234 милиона евра, док је приватизациони саветник српске Владе за Аеродром „Никола Тесла“, француски „Лазард“ (у коме је и Божидар Ђелић), баратао књиговодственом вредношћу од око 200 до 250 милиона евра. Због овако ниске вредности дошло се и до погрешног закључка о неопходности давања у концесију.
Нетачна је и Вучићева тврдња како Сурчину хитно треба још једна писта са још једним терминалом због очекиваног пораста броја путника. Нова писта би, уз планирани пораст броја путника и летова, била потребна тек за неких двадесетак година, можда и тек за 30. На „Николу Теслу“ сада годишње слеће пет милиона путника, а на женевски аеродром 16 милиона, па он и даље функционише са једном пистом, исто као и лондонски „Станстед“ (23 милиона путника годишње) или истанбулски „Сабиха“ (28 милиона).
Изградња терминала „Д“ би коштала до 100 милиона евра, што је четворогодишњи чист приход Аеродрома, и могла би да се финансира повољним кредитима. Један од суфинансијера би морао да буде „Ер Србија“, који инсистира да добије терминал само за себе. Исто важи и за неопходни хотел који би сигурно био грађен о трошку неког другог, а не Аеродрома.
У суштини, не постоји никаква пословна логика која би поткрепила потребу давања аеродрома у концесију, осим једне, а то је логика пуњења приватних џепова.
Напредњачка власт се убрзано урушава и Вучићева камарила покушава да што је могуће више пара пребаци на сопствене рачуне продајући све што је преостало од српске економије,. У исто време деведесетих када је за предизборне потребе измишљен „Европолис“, који данас имитира „Београд на води“, осмишљен је и пројекат проширења „Николе Тесле“ коцкарницама и кладионицама, односно стварање својеврсног „Лас Вегаса на Балкану“. Оба ова пројекта су у оно време трајала само колико и избори за које су лансирани.
Исто као што је из фијоке извукао прашњави „Европолис“, Вучић је извадио и „Лас Вегас на Балкану“. Сада му је још само потребно да, исто као на Савамали, атрактивно земљиште преко низа тајних уговора са фантомским фирмама из арапског пословног полусвета стави у сопствени приватни посед, како би касније деценијама могао да убире приходе. Због тога сви уговори морају да остану „државна тајна“.
Не треба сметнути са ума, да Аеродром има још једну додатну димензију коју Савамала нема. Аеродром у Нишу има веома ограничени међународни карактер и потребна су велика улагања у њега да би досегао ниво „Николе Тесле“. Самим тим, сурчински аеродром има и стратешку важност за Србију, тако да не може ни да се замисли хаос који би настао ако би концесионар одлучио да га привремено затвори, макар само за неке летове.
Извор: Таблоид
