Сумасишавши чегевариста, који, уместо империјалиста тамани раднике и пензионере који су му грешни допали у шаке, открио је Србима и целом свету дуго ковани паклени план Хага и Шешеља: војвода је пуштен да сруши Србију!

Зато што се Вучић дрзнуо да у госте, па још на параду, позове Владимира Путина, на Западу познатијег као Влад Грозни, закључио је некадашњи Мирин пекинезер, који је израстао у Вођиног добермана.

Покварењаштво, лудило, панични страх, шта ли је? Или, можда све то заједно?

Да није било српског Си-Ен-Ена, званог ТВ Н1, нико живи у Србији јуче ујутро не би чуо да је Војислав Шешељ, после готово 12 година тамновања, пуштен из Хага, и то такорећи безусловно. Само иди, далеко ти лепа кућа и земунски Магистрат, нека твоји лупају главу уместо нас, поручили су инквизитори између редова штурог саопштења.

“Наша држава је чврста!”, цвокоћући убеђује и себе и нас јуродиви министар који је из ЈУЛ-а ускочио право у 5. октобар, јер, на жалост, 6. није ни било.

Кога се то боји подшишани, човека са метастазама на јетри, пуштеног (далеко било, али нажалост веома реално) да из Шевенингена још један Србин не изађе са ногама напред. Збланули се и врли радикали, као да је и њих изненадила (не)очекивана вест из Хага.
Чега се, дакле, боје подшишани чегевариста, његов Газда и цела камарила око њих? Можда своје савести, ако је имају?

Јер, не рачунајући несрећног Расима, нико од њих ни прстом није мрднуо да тешко болесног човека извуче из ћелије и врати у Србију. Јавно пренемагање и заклињање у хуманост, кобајаги пацке Хашком суду бејаху само огавни покушаји да се сакрије оцеубиство.

Ђинђић је бар поштено рекао Карли:
“Водите га и не враћајте га НИКАД!” Своју “што на ум, то на друм” политику Ђинђић је платио највишом могућом ценом: сопственом главом.

Разумем ја Вођу и његове. Па, они се и своје сенке боје, привиђају им се цие и кагебеови, изврћу дугмад на капуту да провере да им неко није утурио шпијунску бубицу, гадна је мора та нечиста савест – гризе, копка, чупка живце, а од параноје до лудила је само један мали, мајушни, Вулинов корак.

Даће Бог да војвода поживи. Не због његове политике коју је, признао он то или не, прегазило ових 12 година тамнице без пресуде, већ зато што је Шешељ живи доказ да се неправда може, и мора победити. Да је образ пречи и од живота и да се вера не продаје за вечеру.

Ови што су га издали представљају све супротно: капитулантство, вероломство, среброљубље, дуг је списак њихових смртних грехова који ће кад тад, ако не на овом, доћи на наплату на оном свету.

Због тога тај ирационални, а панични страх, као код лоших ђака док чекају оца да се врати са родитељског састанка и дохвати лесков прут, па по голом дупету. Могу ти лоши ђаци далеко да догурају, па бар је Србија по томе позната, могу да се увуку у фирмирана одела, да им подводе естрадне и остале звезде, да ротацијама растерују поштен свет, све то џаба: страх од очевог лесковог прута је исконски, вечан.

Зато су гледаоци ружичастог смећа, тек из Вулинове распамећене тираде и најаве одбране државе од зла, сазнали да се Шешељ враћа у Србију. Разумљиво, таква страшна вест не сме баш с неба, па у ребра, народ је осетљива сорта, треба за почетак јавити Ђури да блокира аеродром…
Та медијска срамна ћутња најјаснији је доказ у каквом глибу живи Србија, а ту, на жалост, више ни Шешељ не помаже.

Војводина сенка шетаће по београдским дворима и кад њега не буде. Да сам на месту оних који су му окренули леђа зарад власти с које ће врло брзо да оду, не знам да ли бих мирно спавао.

Држ’те гаће, пацови!

Пише: Милан Јовановић

Вести