Партије крију своје најиздашније дародавце и поричу било какву везу са тајкунима, прљавим новцем или тајним фондовима – сагласни су и левица и десница, они који су за Европску унију или против ње.
Лидер напредњака Александар Вучић тврди за „Политику” да ниједан тајкун не финансира рад напредњака и да ова партија нема црне фондове. У СНС-у наводе да би медији већ објавили као ударну вест да постоје било какве назнаке да их финансира неки богати мецена.
И Бојан Пајтић, председник ДС-а, тврди да његова партија никада није располагала нелегалним новцем.
– Први пут чујем за такву тезу, и то од таблоида – прокоментарисао је Пајтић писање „Курира” да је из тајних фондова ове партије наводно нестало чак 20 милиона евра. Овај таблоид већ данима износи тврдње да је „скривени новац” демократа требало да буде искоришћен за предизборну кампању Рама Емануела, дугогодишњег члана кокуса у САД, за градоначелника Чикага. То су ових дана са индигнацијом демантовали сви некадашњи челни људи ДС-а додајући да је реч о суми новца која за све наше политичке играче представља недостижан сан.
Иако социјалисте не оптужују да финансијски помажу сродне партије у изборним кампањама у иностранству, на друштвеним мрежама се спекулише о постојању знатне новчане своте утрошене на кампању, а чије је порекло непознато. Насупрот томе, у званичном одговору „Политици”, Дијана Вукомановић тврди да социјалисти највише новца добијају легално – из државне касе. Без икаквих тајних рачуна и сумњивих трансакција.
– Та прича о тајним фондовима за СПС није логична, поготово после серије блокада нашег рачуна и проблема са исплатом плата запосленима – наводи председница Извршног одбора СПС-а.
Један од основних аргумената за везивање политичких партија за државну касу јесте да се тако смањи њихова потреба за нелегалним трансферима новца са приватних и корпорацијских рачуна у партијске сефове или џепове. Представници странака тврде да су им буџетска средства најчешће довољна за рад. Упркос томе, партијски новац је најстроже чувана тајна о којој јавност сазна детаље тек када странка оде у опозицију или када дође до раскола. Тада најчешће крећу оптужбе ко је и колико узимао од појединих тајкуна и да ли је то било за рачун партије или за сопствени.
Прошле недеље јавност је сазнала да у Демократској странци има већих финансијских проблема када је директор ДС-а у оставци Амир Беслими оптужио Горана Јешића да је узео 60.000 евра страначког новца и да га никада није вратио. Ова афера још није добила епилог, иако је потпредседник ДС-а најавио тужбу против Беслимија.
У јавности се често спекулисало иза којих странака стоје бизнисмени као што су Филип Цептер, Мирослав Мишковић или Милан Беко. Међутим, када странке поднесу извештаје о финансијама, та имена се не нађу на списку донатора.
Прву званичну информацију да Мишковић и Беко ипак финансирају политичке партије јавност је сазнала од Томислава Николића 2008. године, и тек када је напустио СРС. Иако је годинама демантовао постојање таквих аранжмана између радикала и представника најкрупнијег српског капитала, гостујући на телевизији признао је да су ова двојица бизнисмена финансирали једну емисију и изнајмљивање превоза члановима Српске радикалне странке током кампање за парламентарне изборе 2008. године.
Најпознатија прича о „црним” партијским фондовима појавила се исте године након хапшења Горана Кнежевића, тада високог функционера ДС-а и градоначелника Зрењанина, а касније СНС-а, када су истражитељи у сефу закупљеном у банци на његово име пронашли 160.000 евра. Он је тврдио да је реч о страначким донацијама, док су се у његовој партији оградили од таквих тврдњи. Око нешто мање новца, 140.000 евра, посвађали су се у ДХСС-у, после смрти лидера Владана Батића.
Није тајна да странке не живе само од онога што уредно приказују у финансијским извештајима. Једна од најзначајнијих ставки приликом склапања коалиционог споразума јесте квота по којој ће се делити јавна предузећа, иако то партије никада званично не признају.
– Тајкуни увек имају два слична мотива зашто финансирају странке. Први је тај што је добар део њих прошао кроз различите нагодбе с влашћу да би дошао до новца и њима је од велике важности да се не проверава како су га зарадили. Други је у чињеници да им партија на власти неће угрозити бизнис и монопол, а ту је и интерес за доношење законских решења која могу да га фаворизују – каже Ђорђе Вуковић, програмски директор Цесида.
Владимир Гоати из „Транспарентности Србија” истиче да се у Србији од 35 до 40 одсто новца налази у сивој зони, где новац кружи из џепа у џеп и готово немогуће му је ући у траг.
– Партије у Србији често су на самом извору корупције. Према ранијим истраживањима „Транспаренси интернешенела”, трећина испитаника у свету сматра да су управо политичке странке средиште корупције. Ни код нас није другачије – тврди Владимир Гоати.
Он објашњава да богати људи – мецене свуда имају интерес да су близу власти и да се постиже и финансирањем политичких партија.
– Тешко да би се у тој причи могло причати о постојању неког непознатог мотива или наводног идентификовања са програмом партије. По правилу, помагање партијама је по принципу дам – даш. Нешто се даје и инвестира са рачуницом да ће будућа партија узвратити богато услугама, давањем уносних послова и неких других погодности тајкуну. Веома мало се даје оним маргиналним и периферним партијама јер су сви свесни да су њихове шансе мале или готово никакве. Њима нико неће да буде „доброчинитељ” јер за то нема интерес – каже Гоати.
Државним новцем допуњавали страначке касе
Као модел како су пре неколико година неке партије на нелегалан начин пуниле страначку касу у јавности се наводи пример једне некада моћне странке. Један од страначких функционера би по налогу свог шефа посећивао компаније којима је држава била дужна и предлагао им брзу исплату дуговања, али под одређеним условима.
„Види, пријатељу, ти чекаш да ти се уплате паре за ово што си зарадио. То може за недељу дана, али и за шест месеци или неколико година. Ако би хтео брзу уплату, нама иде три одсто”, наводно су речи некада важног страначког функционера.
Аутор: Јелена Попадић и Дејан Спаловић, Политика.рс
Илустрација Драган Стојановић
