Дуг Србије највећи у последњих 20 година, шта то значи

Укупан јавни дуг Србије крајем прошле године достигао је 26,7 милијарди евра, што је највећи износ у последње две деценије. Најмање задужење, у износу од 8,8 милијарди евра, завележено је крајем 2008. године откад константо расте. Професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић објашњава за Нова.рс да се у економији висина дуга никад не посматра изоловано, већ је значајно колико дуг оптерећује државу, да ли је у стању да га сервисира, и на шта је позајмљени новац потрошен.

Србија је прошлу годину завршила са јавним дугом од 26,7 милијарди евра, што је готово за 2,7 милијарди више у односу на претходну годину. Учешће дуга у бруто домаћем производу (БДП) такође је скочило са 52 на 57,4 одсто.

Професор Савић објашњава за Нова.рс да висина јавног дуга по себи може да указује на нешто али није довољна.

“Најчешће се она у економији посматра у релативном смислу – колико то оптерећује земљу. Суштински је важно колики су трошкови сервисирања јавног дуга. Ако то земља може да поднесе и да сваке године уредно плаћа онда нема проблема”, објашњава и додаје:

“Али ако земља то не може да поднесе, уопште није важно колики је дуга. У том случају је у проблему и тешко ће се наћи неко да јој да нови кредит, да јој помогне да затоври стари или враћа камате. То онда значи да земља постаје несолвентна.”

Напомиње да постоје критеријуми које морају да испуне све земље које хоће да буду чланице Европске уније, па чак и кандидати, по којима је толерантност за сваку земљу да учешће јавног дуга у укупном БДП-у буде ниже од 60 одсто.

Србија је тренутно испод те границе, а границу је у последњих двадесет година прешла 2014. године када је учешће дуга у БДП износило 66,2 одсто, 2015. кад је било рекордних 70 одсто и 2016. када је износило 67,7 одсто.

Професор економије подсећа да је Србија 2009. године, за време мандата Мирка Цветковића, донела Закон о јавном дугу где се држава обавезала да неће узимати више стране кредите, ако они повећавају јавни дуг изнад 45 одсто учешћа у БДП.

Почевши од 2012. године Србија све време крши ту законску одредбу.

Јапан међу најзадуженијим земљама али му то не представља проблем

Професор Савић напомиње да ни граница учешћа јавног дуга у БДП-у не сме да се посматра механички, јер што су земље развијеније за њих је то мањи проблем.

“На пример, Јапан је множда међу најзадуженијим земљама у свету проматрајући учешће јавног дуга у БДП. Оно се деценијама креће око 200, 220 одсто и највећи део тог јавног дуга је у домаћој, јапанској валути. Али они имају тако велики БДП да њима сервирсирање дуга не представља нарочит проблем. Поготову што је то уређена земља, са снажном привредом у којој су и каматне стопе, али и стопе приноса на обвезнице ниске”, објашњава.

За земљу је важно и да има висок кредитни рејтинг јер у том случају ни трошкови отплате дуга неће бити високи. Али да би кредитни рејтинг био висок земља мора уредно да отплаћује камате, тако да је у питању један круг, напомиње Савић.

“Тренутно Србија није у великом проблему, без обзира што се задужујемо због пандемије прилично динамично, још увек је то испод 60 процента и можемо да сервисирамо текуће обавезе по јавном дугу. И нама и другим земљама иде на руку што каматне стопе на светском нивоу у последње време значајно падају”, оцењује професор.

Упозорава да такава ситуација неће потрајати и да је је неопходно гледати у будућност:

“Када се економије опораве каматне стопе ће свакако ићи горе. А ми нисмо земља која може да врати кредит кад год пожели, већ ћемо се и у будућности задуживати.”

Зашто се за време Коштуничиног мандата најмање задуживало

Најмањи јавни дуг Србија је забележила на крају 2008. године у којој је на место премијера уместо Војислава Коштунице дошао Мирко Цветоквић. Тада је јавни дуг износио 8,8 милијарди долара, док је његово учешће у БДП-у такође било најниже и износило је 26,8 одсто.

“То је било време приватизације. Време нето трансфера. Држава је тада само од једног Мобтела приходовала милијарду и петсто, шесто милиона евра. Тада смо имали и дијаспору која није била у кризи као што је данас – сада су неки стали без посла, а трећа генерација гастарбајтера више не долази у Србију, више не инвестирају. У то време нисмо имали потребе да се задужујемо, имали смо и донације и приходе ”, објашњава професор.

До 2011. године, када је дошло до промене власти, јавни дуг је скочио за 6 милијарди, са 8,8 на 14,8 милијарди. Од тада је, за 11 година повећан за скоро 12 милијарди.

“То свако може да тумачи како му одоговара, али морамо да имамо у виду да смо ми сиромашна земља која нема пуно капитала и која је принуђена да се задужује”, каже Савић и наглашава да је врло важно за шта је тај новац употребљен.

“Ако узмете кредит и одете на Маурицијус и онда то враћате две године, одна сте у проблему. Али ако узмете кредит и купите два хектара земље или стан, и онда се стиснете да то вратите, та два хектара или стан стоје, а Маурицијуса се сећамо само са слика”, каже.

Објашњава да се исто може применити и на државу:

“Ако се задужите па направите мост, направите ауто-пут, онда можете у кратком року бити у неким проблемима, али у дугом року само можете да будете на добитку јер је то капитална инвестиција која ће свакако да вам донесе много већи приход него што сте потрошили и то ће вам се исплатити. Ако сте потрошили тако да вам то повећа запосленост, имате додатну уплату у буџет и можете очекивати да се врати онда је то у реду. Али ако сте потрошили једнократно онда је велики проблем”.

Као пример узалудног трошења наводи Национални инвестициони план који је Србија усвојила 2006. године.

“Тад су у време изборне кампање потрошили више од једне милијарде за, фигуративно речено, кречење просторија по Србији и неке ситне инвестиције да би добили власт. Замислите да смо тај новац потрошили за завршетак ауто-пута који је тад започет”, каже професор економије.

Наводи како је изградња Моста на Ади, са друге стране доста критикована, али од тога постоји очигледан бенефит.

“Вероватно је могло да се на то да се портроши мање али ми данас имамо нешто што се види. А када би дали овим експертима Г17 да објасне на шта су потрошили паре из Националног инвестиционог плана не би могли”, каже Савић.

Оцењује да је штета што у Србији, када се доносе економске одлуке често царује политика.

“Има оних краткорочних интереса који су мотивисани политичким разлозима. Ко се они који су на власти не одупру томе онда изазивају проблеме у економији, а један од њих је висок спољни дуг који не могу да врате они који долазе после њих”, закључује.

Нова.рс