Никад не губи наду. Онај ко стане нема будућност. Његова будућност се истопи у тужној садашњости. Зато када не видиш светлост на путу не значи да је нема можда је само тражиш на погрешном месту. Можда је само на корак од тебе, треба само кренути напред. Важно је знати само да светлост сигурно постоји. Ђедови наши то су знали, они нису губили наду. То што ми сада постојимо, то што ми сад стојимо ту доказ је да они нису никад стали, знали су да се морају борити. Знали су да је награда за борбу светлост на путу поноса, будућности, слободе.

Препреке које су њима у њихово време изгледале непремостиво побеђене су. Победили су јер су покушали. Покушали су и нису стали јер је њиховим венама текла крв хајдука. Та крв вековима не дозвољава Србину да стане. Не дозвољава да падне пред наизглед нерешивим проблемом. Та крв тече и твојим венама.

Довољно је сетити се снаге и воље за отпором турском јарму, Аждаји која је готово пет векова претила да прогута православног Србина. Величина те аждаје деловала је непремостиво. Непремостива и непобедива за све, али не и за хајдучку крв Србина. Србин није мислио тако. Наши стари нису дозволили да слобода остане недосањани сан. Крв хајдука која се преносила са оца на сина да би данас струјала кроз нас јасно каже: Србин није ту да би другима служио, Србин није ту да би се од јачих склањао, Србин није ту да би се горих плашио. Србин је ту да би се за истину, правду и слободу борио. Тај никад покорени дух увек је пламтео у Србину и давао му снагу кад је било најтеже. Искре тог духа претворене у пламен борбе уливале су и доносиле увек нову наду, јасно показујући пут правде. Једини пут који ће наше потомке оставити поносним.

Вековима историја бележи да када све изгледа безнадежно пробуди се хајдучки дух не дозволивши да Србин стане, одустане, нестане. Узаври крв предака, јави се хајдук у нама и сети нас да су и стари наши имали наизглед непремостиве препреке, ни њихов пут није био посут латицама ружа. Сети нас да је и њима будућност изгледала тамно, али да се искра хајдучког духа тада претварала у пламен. Пламен који својoм снагом и сјајем није дозволио тами никад да преовлада.

Каква је вера, снага, храброст тог духа и онда када светлости наде нема може се најбоље сагледати кроз народне епске песме. Сетимо се само воље, чојства и поруке синовима својим Старог Вујадина:

“О синови, моји соколови,
Видите ли проклијето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула?
Онђе ће нас бити и мучити:
Пребијати и ноге и руке,
И вадити наше очи чарне.
О синови, моји соколови,
Не будите срца удовичка,
Но будите срца јуначкога,
Не одајте друга ни једнога,
Не одајте ви јатаке наше
Код којих смо зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Не одајте крчмарице младе,
Код којих смо рујно вино пили,
Рујно вино пили у потаји.”

Кад дођоше у Лијевно равно,
Метнуше их Турци у тавницу,
Тавноваше три бијела дана,
Док су Турци вијећ’ вијећали
Како ће их бити и мучити;
Кад прођоше три бијела дана,
Изведоше старог Вујадина,
Пребише му и ноге и руке;
Кад стадоше очи вадит’ чарне,
Говоре му Турци Лијевњани:
“Казуј, кујо, стари Вујадине,
Казуј, кујо, дружину осталу,
И јатаке куд сте доходили,
Доходили, зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Казуј, кујо, крчмарице младе
Код којих сте рујно вино пили,
Пили рујно вино у потаји.

Ал’ говори стари Вујадине:
“Не лудујте, Турци Лијевњани!
Кад не казах та те хитре ноге,
Које-но су коњма утјецале,
И не казах за јуначке руке,
Које-но су копља преламале
И на голе сабље ударале,
– Ја не казах за лажљиве очи,
Које су ме на зло наводиле,
Гледајући с највише планине,
Гледајући доље на друмове,
Куд пролазе Турци и трговци.“

На примеру Старца Вујадина видимо да воља, дух и чојство нису никад недостајали нашим прецима. Србин ни под најтежим мукама и околностима није губио те драгоцене особине, а такав аманет је остављао и својим потомцима. Учећи на примеру својих предака знајући да светлост постоји али да се она мора заслужити Стари Вујадин није одустао. Онда када је отац морао да стане, гледајући у његов светао пример путем су настављали потомци.

Колико год то изгледало тешко то је увек био једини начин опстанка на овим просторима. Прошлост нам је много пута показала да само такав дух поштујући своју хајдучку крв даје наду у будућност. Србин се не рађа да би био поданик. Никад нам у историји нашој поданици нису донели срећу. Оно што су они доносили била су само још већа страдања и понижења. Светосавски пут и хајдучки дух Србина не може постојати у оковима понизности. Србин може све учинити за пријатеља, комшију, за било ког искреног човека. Али Србин не може бити поданик и слуга никоме то никад неће бити део њега. Таква истина не оставља простор за двоумљење, морамо пратити пут својих предака.

Постоји само још један такав народ са истим судбином са истим духом. Он је исте вере и практично исте крви. Тај народ, тај дух ратника насељава дивна пространства Русије, припада братском руском народу а знамо га под именом козак. Дух козака у Русији је исти онај дух хајдука у Србији.

Да је то тако довољно је прочитати преписку између козака из Запорожја и султана Мехмеда IVнаписаној између 1672 и 1680. Преписка је настала након напада султана на утврђење козака у Сичу, где су га они поразили и након тога добили његово писмо.

Турски султан Мехмед IVкозацима:

„Ја султан, син Мехмедов, брат сунца и месеца, унук и изасланик Бога, владар Македоније, Вавилона, Јерусалима, Горњег и Доњег Египта, цар над царевим, владар над владарима, непобедиви витез, чувар гроба Исуса Христа, повереник изабран од Бога лично, нада и утеха муслимана, заштитник и бранитељ хришћанства – наређујем вам, козаци из Запорожја, предајте се добровољно и без отпора и немој те ми досађивати више са вашим нападима.“

Козаци из Запорожја султану Мехмеду IV:

„Теби турска сатано, брате и друже црног ђавола, секретару Луцифера самог, поздрав. Којег си ти ђавола витез, маму ти твоју? Твоје армије се не бојимо уопште на земљи и на мору у нашим чајкама борићемо се против вас сотоно до последњег. Ти некрсту, звери Вавилона, скрнавитељу светог Јерусалима… нека ђаво носи тебе и све Турке. То је све што ми козаци имамо да кажемо, гадан си и својој мајци, а куд хришћанима да владаш. Датум не знамо, јер календар немамо, месец је на небу, година у књизи, нама је исти дан овде ко и теби тамо…“.

Ми овде потомци часних и непоколебљивих хајдука, као и они тамо потомци храбрих и верујућих козака никада не смемо напустити тај пут ма колико он тешко изгледао. Нама је судба доделила да носимо терет правде и истине. Али нам је иста та судбина поклонила да нашим венама тече крв часних, храбрих и верујућих. Зато треба са поносом да носимо свој задатак, да хвалимо судбу што припадамо вери Христовој. Да захвалимо Господу што имамо права да ходамо усправно. Борећи се непоколебљиво да испунимо свој аманет, боримо се за да спасемо душе своје, а својим потомцима оставимо светао пример куда они треба да ходе у овом свету лажи.

Ненад Благојевић

Фонд Стратешке Културе