Крајем 19. и почетком 20. века међу београдским аласима истицао се и један доктор математичких наука
Живот на београдским обалама почетком деветнаестог века праћакао се некако у условима младе кнежевине и покушавао да се отргне турским обичајима и извукао се из глиба заосталости. За разлику од савског дела града названог Прибрежје, где су се у луци искрцавале и товариле босанске дереглије, дунавска обала била је посвећена искључиво рибарењу.
Дорћолски рибари, најразличитијих народности и вера, живели су у приобаљу, у скромним кућама плеханих кровова прекривених черенцима, сачмом и осталим аласким мрежама које су се, поред чуваркућа у шерпицама, сушиле и чекале излазак на воду. Тежак посао на реци омогућавао је тим људима преживљавање, па су без већих тешкоћа издржавали породице и школовали децу. Захваљујући још неразвијеним технологијама Дунав је био чиста река у којој је живело више од 200 врста риба, а речна вода користила се за кување и гашење жеђи у време вишесатног боравка у рибарским чуновима.
Да би могли да рибаре аласи су морали да плаћају закуп одређених риболовних подручја, а најбогатија рибом била су на Дунаву. Рибари са Јалије најчешће су ловили код Куле Небојше, на Ушћу и испод Ратног острва где је одувек било крупних сомова и јесетри, а дешавало се да се налети и на велике моруне у мресту. Ловило се и низводно, на Роспи-ћуприји код Карабурме, на Црквишту код Вишњице, па све до Винче. У време док је лева обала Дунава припадала Аустроугарској, често се дешавало да се ноћу „залута” на њихову обалу, најчешће код Аде Хује и Вишњичке аде. За крађу су се користиле лаке мреже које су се брзо бацале и скупљале. У Малим водама, између српске обале и Панчевачке аде, било је пуно смуђева, кечиге и манића, а у шеварима даље од обале ловили су се и лињаци.
Расцветана вишња на Јалији
Када би се чамцима пуним рибе враћали узводно, аласи са Дорћола често су се качили за шлепове који су им штедели мукорпно веслање. А кад би се раном зором чамци вратили на Јалију и када би се мреже рашириле, а риба разврстала, долазили би трговци и кафеџије на лицитирање улова. Међу њима је могао да се нађе и по који пандур, проверавајући да се у рибарским чамцима не налази и нека шверцована роба, јер су ноћ и магла омогућавали и неке друге „послове”.
Ситнија бела риба из мрежа није се продавала већ се поклањала најбољим купцима рибе на велико, а у тешким временима бесплатно делила сиротињи. Када би се обала коначно испразнила, рибарски помоћници остајали би да оперу чамце и окрпе мреже, а мајстори залазили у неку од многобројних аласких кафана. У „Борчи”, „Спужу” или код „Златног шарана”, уз циганску музику делила се зарада и уз ракију и вино правили планови за следећи излазак на воду, препричавале згоде с аустроугарским властима и чарламе које су приређивали једни другима.
„Ту се пило, свирало и певала ’Расцветана вишња на Јалији” и припремали рибљи ђувечи од сомовине или шарана, са много зејтина…”, записао је Жика Јовановић, библиограф и преводилац.
Неки рибари бавили су се и трговином, па су на пијацама држали тезге на којима су, осим рибе, могли да се пазаре и ракови, тегле са „црним ајваром” од моруне, јесетре или кечиге, или зачињене рибље пихтије коју су рибари називали „мира”, а додавала се у разна јела од рибе.
Рибарски еснаф није дозвољавао да се професионалним риболовом бави неко ко није положио бар калфенски испит пред комисијом састављеном од искусних аласа, а тек потом се могло полагати за рибарског мајстора, за којег је требало много знања и искуства. Тако је било и са једним од најпознатијих београдских аласа, Михаилом Миком Петровићем, математичарем и редовним професором Београдског универзитета.
Мајстор рибарења са Сорбоне
Михаило се родио 1868. године у кући над савским лагумима на Косанчићевом венцу, као прво од петоро деце професора Богословије Никодима Петровића, и његове супруге Милице, протине кћи. С прозора собе још као дете је посматрао Савско пристаниште и мале пароброде који су полазили пут Земуна и Панчева. Поглед му је досезао преко Циганске баре препуне шикара и муљевитих наноса, све до Макишке аде где је први пут забацио бамбусов штап.
Радо је силазио не само на Саву већ и међу дорћолске рибаре. Од аласког мајстора Дуре Пупе слушао је о старом мајстору Ибишу и турском начину риболова, а од деда-Жика приче о Госпођином виру у Ђердапу који је „гутао” чамце, о вилењацима, дунавском змају, разним санџамама и огромним носатим морунама од пола тоне. Слушајући приче тих бркајлија избораних лица пожелео је да се једног дана и он отисне чамцем, у потрази за највећом рибом.
Рибарски шегрт постао је 1882. године, са четрнаест лета, код Гаје Гашпара званог Чукља, а калфенски испит положио је 1888, код аласа Арсе Илића. На Лицеју, у класи професора више математике Димитрија Нешића, Михаило Петровић показао је даровитост која ће га одвести на школовање у Француску. После студија на Сорбони, диплома из математичких и физичких наука, придодао је и ону мајсторску, Рибарског еснафа, стечену 1895. године пред комисијом на Дорћолу.
По повратку из Француске, осим професуре на Београдском универзитету, Михаило Петровић редовно је одлазио у рибарење, на Саву или Дунав. На Ђердапу је закупљивао риболовна подручја и са друштвом ловио моруне и сомове капиталце. Није мировао ни у зимским месецима, када је залазио у замрзнуте кубике код Јојкићевог канала где је риба била заробљена. Када би се и река замрзла, вадио је са осталим рибарима велике табле леда које би чувале улов до удаљенијих места, а рибама које би остале под водом омогућиле доток кисеоника.
ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ИСЦЕПАНОГ ТУРА
Из студентских дана Михаила Петровића Аласа остало је сачувано писмо деди, написано 8. фебруара 1894, када га је председник Републике Француске позвао на свечани пријем, као студента генерације:
„Имам да вам јавим једну вест: И ове сам године, као и лане, позват са још четворо другова из ове школе код председника Републике на забаву која ће бити кроз три недеље. Немојте молим вас то никоме причати, јер ће вам ретко ко веровати од оних који су ме видели летос босонога, са исцепаним туром, носећи оне штуке које сам хватао у Макишком виру…”
Иако у своје време један од најцењенијих светских математичара, са шубаром и рибарским чизмама Мика Алас није се разликовао од осталих рибара. Без њега није могло да прође ниједно аласко дружење и весеље на које је долазио с виолином, коју је научио да свира од циганина Арсе Јовановића, чубурског примаша званог „Шкембоња”. Мика Алас био је скроман, па су ти скупови с ићем, пићем и музиком најчешће договарани у малим дорћолским кафанама, и то у башти иза куће, далеко од очију јавности.
Мика, како су га звали чак и послужитељи на Београдском универзитету, учинио је много за Србију као научник и љубитељ реке. Учествовао је у доношењу првог Закона о риболову на рекама и језерима Србије, а био је и стални члан Одбора за риболовне конвенције с Румунијом и Аустроугарском. После Великог рата учествовао је у измирењу румунских и српских аласа код Кладова, који су због лова моруне вечито били у завади. Купивши бродић „Караш” основао је 1920. године паробродарско предузеће и успоставио речну линију Београд–Обреновац. У својој рибарској каријери уловио је тридесетак сомова тешких између 80 и 100 килограма, а највећег, од 120 кила, ухватио је 1912. године.
Осим достигнућа у физици и математици, Михаило Петровић био је и страствени путник и истраживач. Поред свих европских држава, у саставу Међународне експедиције 1931. године, обилазио је бродом поларне пределе, где су истраживане природне појаве и живот Ескима. У укупно три експедиције учествовао је у лову на китове, истраживао сеобе јегуља и живот целокупног поларног света.
Михаило Петровић Алас умро је 8. јуна 1943. године у свом дому на Косанчићевом венцу пошто је, већ болестан, ослобођен из немачког логора, у коме се задесио због бављења криптографијом у војној служби. На последњи пут ка вечном пребивалишту понели су га његови пријатељи аласи.
Аутор: Жељко Вук,
Забавник
