Слика на дрвеној подлози (лубок) се код старообредника појавила средином ХVIII века. За разлику од штампања, ово је рађено у потпуности ручно: композиција је цртана оловком на папиру, а затим темпером.
То је боја растворива у води, тако да је она разблаживана и прављена стакластом: наносили су прозирне слојеве, један на други. Некада је папир претходно грундиран (то је била карактеристика, на пример, поморске школе) — покривали су га сребрно-розе бојом.
Осликане дрвене плоче су настајале у неколико старообредних центара: у Вологдској и Олоњецкој губернији, на Северној Двини, Печори, као и у Подмосковљу (Гуслице) и Москви. Тематско сликање на дрвету је одликовала велика разноврсност: слике старообрених манастира, портрети лидера старообредника, библијске приче, илустрације поучних изрека и прича из уџбеника и зборника житија (Патерика, Пролога), рајске птице Сирин и Алконост, календари, духовне песме и песнопенија са кукичастим нотама, прича о расколу — узимање Соловјецког манастира од стране војводе Мешчеринова (од 1668. до 1676. године је царска војска опседала овај манастир јер су монаси одбијали да прихвате реформу коју је донео Никон).
На предњој страни и на наличју су понекад рађени натписи о дародавцима, посвете, чак је стављана и цена («гривник, осмогривник» — није било скупо, али више него што су коштале штампане слике), ретко име уметника, датум израде. Њихов тачан датум, пре ког нису могле да се појаве, се обично одређује на основу водених знакова на папиру. Ове слике су рађене до почетка ХХ века, али пре свега крајем ХVIII — прве трећине XIX века.
Слика која је представљена на овом листу је настала у првој половини XIX века и рад је непознатог сликара поморске школе. Историчар уметности и највећи колекционар руског лубока Дмитриј Ровински сматра, да прича «Душа чиста», популарна код уметника ове технике, по свој прилици, понавља тему монументалних живописа храмова и царских палата (на пример, дрвеног Коломенског дворца, урађеног у другој половини ХVIII века). Рана (XVII век) фреска са сликом «Душе чисте» се може видети на сачуваном фрагменту живописа припрате Тројицког сабора Ипатјевског манастира (Кострома). Позната је и гравира на исту тему, којом је илустрован Кијевски Акатистник из 1629. године.
Прича «Душа чиста» проистиче из «Приче о души праведној», која је често присутна у духовној литератури XVII–XVIII века. У причи се говори о непорочној деви (на ту тему су рађене чак и иконе) — симболу чистоте и праведности. Она је «преукрашена» свим врлинама, «стоји под сунцем и месец је под ногама њеним». Змај, сунце, месец, звезде, орловска крила на леђума — све то директно упућује посматрача на Откровење Јована Богослова («И показа се на небу велико знамење: жена, обучена у сунце; под ногама њеним месец, и на главу њеној круна од дванаест звезда… И дадоше жени два крила великог орла, да лети у пустињу на своје место, где ће се хранити једно време, и два времена, и по времена, далеко од змије.» (Откр., XII).
Много је тумачења лика жене, а два најраспрострањенија су — Црква и Богородица. Упркос директној вези приче са лубока са Откровењем, односно са Апокалипсом, слика ствара утисак нечега светлог и и радосног. Види се да је уметник у потпуности одговарао старообредном идеалу иконописца — иконописом треба да се баве свети људи.
1 Сунце симболизује светлост Христа — «сунце правде», његову истину и честитост.
2 Месец у хришћанској култури и иконографији симболизује Богородицу, као што Сунце — Сина Човечјег. У «Тумачењу Апокалипсе» светог Андреја, архиепископа Кесаријског (VI – VIIвека), Месец је слика тајне крштења: «под месецом размем веру погружену, очишћених и ослобођених пролазности». Некада је он тумачен као симбол људске мудрости.
3 Ореол овде замењује звездану круну (на слици су звезде расуте по небу), која је обично присутна изнад главе Душе. То је симбол апостолских догмата (односно учења вере, које је црква сачувала непромењено од апостолских времена) и врлина.
4 Цветно дрво са плодовима и птицама — тако је на сликама приказивано световно дрво. То је вишеструки симбол: он може означавати и плодност, и живот (а значи, и Богородицу, која живот дарује). Четири издвојена елемента се могу схватити као време (јутро, дан, вече, ноћ — пролеће, лето, јесен, зима) и простор (исток, југ, запад, север). На сликама се уместо дрвета, често налази букет, који Душа држи у руци.
5 Из крчага Душа пролива сузе, које гасе пламен греховних страсти («труљење греха»).
6 Лав, којег Душа држи на узици, — слика страсти и гнева, укроћених постом.
7 Змија, налик змају (из Апокалипсе), — симбол зла и саблазни — укроћене смирењем деве. Као и лав, она је скроз припитомљена.
8 Ђаво са мачијим репом, којег је Душа победила својим стрпљењем: «не могавши трпети њену доброту». Мачка је у разним културама — оличење нечастивог: код Немаца реч «јеретик» потиче од речи «мачак», на руском је мачка — вештица. Сетимо се познате слике «Како су мишеви мачка сахрањивали». Сматра се да је у улози мачка, уметник насликао ПетраI, то јест Антихриста по представи старообредника.
9 Душа грешна, нага, бескрилна, али врло симпатична (као и сви негативни ликови на листу) тамнује у подземној тамници.
10 Крила — у овом случају су знак тога, да је Душа чиста, као ангел. Иконографски је овде, како је већ поменуто, потпуно подударање са женом из Откровења.
11 «Балон», као у стриповима, који излази из уста Душе — обраћање Сунцу, то јест Христу («Из уста њених, Богу се уздиже молитва, слична благоухању тамјана»).
12 Текст: «Душа чиста, као девица преукрашена стоји, изнад ње сунце, под ногама јој месец, а на глави царска круна. Стоји пред Богом и моли се, а молитва из њених уста, на небо се уздиже, сузама пламен огња погаси, и стрпљењем греховне страсти, постом лава свеза, смирењем змију укроти, мрски ђаво паде на земљу као мачак, не могавши трпети доброту њену».
