Политичка и радна каријера Душана Бајатовића описане су у закону о борби против организованог криминала. Ту је све – спрега извршне власти, полиције, правосуђа и мафије. Ту су и сви симболи зла које деценијама уништавају Србију – Слободан Милошевић, Јовица Станишић, Борис Тадић, Томислав Николић, Александар Вучић, Дарко Шарић, корумпиране судије, руски мафијаши и амерички дипломатски трговци утицајем… На крају, ту је и Бајатовићева имовинска карта, која доказује да је он најскупљи политикант у новијој историји.
У последњих 11 година, колико се налази на месту генералног директора „Србијагаса“, Бајатовић је направио штету од 141 милијарде динара, односно 1,2 милијарде евра. Влада Србије је 26. марта ове године усвојила Закључак којим су ти губици отписани. Уместо да надлежни органи спроведу истрагу и утврде ко је одговоран за толики дуг, власт је проблем решила тако што је кривцима све опростила и терет пребацила на буџет, на грађане. Иста власт је, у последњих четири и по године, толико отела пензионерима, тобоже како би се Србија спасила од банкрота. Дакле, сав новац, без кога је остало више од 700.000 пензионера, потрошен је на покривање дуга „Србијагаса“. Пензионери, као и остали нормални грађани, због неплаћених рачуна налазе се на удару јавних извршитеља. Kо дугује неколико хиљада динара, остаје без намештаја, фрижидера и телевизора, а за дугове од две-три хиљаде евра лети из куће или стана. Kроз то време, највећем губиташу, Душану Бајатовићу, сваког месеца легне неколико плата у укупном износу од 2.385.244 динара, плус годишња једнократна уплата из три предузећа од око 22.750.000 динара. С просечним месечним примањима од 50.000 евра, Бајатовић је најплаћенија штеточина на српској политичкој сцени. Наравно, Бајатовић се само нашао у право време на правом месту, па то немилице користи. Ова власт, као и претходна, не штити њега него “Србијагас”, златну краву, коју је музао ко год је стигао.
На место директора „Србијагаса“ Бајатовић није дошао случајно. Настао у инкубаторима СПС-а и ДБ-а, пројектован је за улогу паразита. Чим га је пут, од родног Равног Села код Врбаса, довео у Нови Сад, ангажовао се у разним друштвено-политичким организацијама и стручним институцијама. Постао је члан Савета Универзитета у Новом Саду и генерални секретар Омладинског савеза Србије. Дипломе инжењера електротехнике и економисте стекао је у Вишој електротехничкој школи и Економском факултету у Суботици. После петооктобарских промена и пада СПС-а с власти почео је његов успон у партији. Био је посланик у покрајинској Скупштини, потпредседник Извршног већа АП Војводина и члан Извршног одбора новосадске Регионалне привредне коморе. У Скупштини Државне заједнице Србије и Црне Горе обављао је дужност шефа посланичке групе СПС-а, а од тада је редовно добијао посланички мандат у Скупштини Србије.
У време раскола у СПС-у, Бајатовић је примењивао своју животну девизу – једно дупе на две клупе. Због генерацијске и карактерне блискости подржавао је Ивицу Дачића, али и Мирка Марјановића, као представника Слободана Милошевића. Милутин Мркоњић је свим срцем агитовао код Бајатовића, покушавајући да га задржи на тврдој линији. У бројним интервјуима, Мркоњић је истицао да Бајатовић није “проститутка ДОС-а” као Дачић и Бранко Ружић. Међутим, на Бајатовића је већи утицај имао његов ментор Јовица Станишић. На Станишићев наговор прешао је на страну “проститутки”. У мају 2005. године, Милошевић је из хашке ћелије бацио анатему на Дачића, Ружића и Бајатовића, не схватајући да ће њихов лукративни прагматизам вратити СПС на власт, где се, нажалост, налази и данас.
Три године касније, Бајатовић је постављен на место генералног директора “Србијагаса”. Добио је све што је могао да пожели – власт, утицај, моћ, неограничене количине туђег новца, трајну заштиту од правде и правосуђа, везе с домаћим и белосветским политичким и осталим преварантима, посланички имунитет и место у врху партије. Док је био мали, причају његови познаници, био је толико сиромашан да му је једина играчка било оно што га је разликовало од девојчица, али директорско место га је лансирало до тајкунских нивоа. У имовинској карти, на којој могу да му позавиде све колеге из политичке каљуге, признао је да поседује тридесетак њива и грађевинских плацева, неколико викендица, стамбених и помоћних зграда. Прећутао је власништво у разним предузећима која се воде на туђа имена. Новосађани причају да је Бајатовић “тихи партнер” у фирмама Боже Цицмила, бизнисмена који се успешно бави производњом ракије и пива, као и хотелијерством. За партијске потребе основао је регионалну телевизију Мост, али никад није имао среће с медијима.
На Бајатовићев статус медији су утицали бар колико и ментор Јовица. У почетку саге, кад се тек наместио у директорску фотељу, освојене паре је улагао у земљиште и бизнис. На списку 59 некретнина нема ниједне коју је стекао наследством, све је сам купио. Успут, напунио је и банкарске рачуне и сефове. Kупио би још више њива и уложио би у друге послове, али стратегију су му покварили зли новинарски језици. Прво су га прогласили за шкртицу, онда су му се ругали због физичког изгледа – здепаст и буцмаст, са фризуром “на нокшир” – да би га осумњичили за склоност ка дечкићима. Нервозан као тетреб у сезони парења, Бајатовић је неколико пута долазио у редакцију новосадског “Дневника” у потрази за новинаром који је проширио гласине да је бисексуалац.
Бајатовић јесте смешан, али није наиван. Смислио је одличан начин да демантује тај трач. Преко ноћи се трансформисао у плејбоја. Тачније, у карикатуру плејбоја. Позирао је с пиштољем у једној и деколтираном лепотицом у другој руци. Мачо имиџ је доказивао и фотографијама из лова, насмејан над убијеним дивљим свињама. За потребе шумских авантура с војног лагера набавио је камион, а за хедонистичке акције два џипа, ауди и скупоцени речни глисер. Где су оружје и спонзоруше, ту је и фудбал. Зато се Бајатовић уденуо у управу ФK Војводина. Сведоци препричавају како је, на једној клупској прослави, Бата Бутуровић, тадашњи газда Војводине, новинарима рекао: “Ако о мени пишете као о криминалцу, шта ћете тек о Бајатовићу…”
Шта новосадски љубитељи фудбала мисле о Бајатовићу види се из текста недавно објављеног на порталу дневнагазета.рс.
– Фудбалска сезона 2018/19 остаће у сенци корупције, криминала и системског уништавања клуба од стране управе. Незадовољство навијача кулминирало је лошим резултатима, али и криминализацијом ове институције, коју предводи Душан Бајатовић. Бахатост, лоповлук и самовоља очигледно код Бајатовића не познају границе, па тако од клуба са реномеом покушава направити своју приватну филијалу из које ће извлачити огромне своте новца. Да има искључиво љубав према личној користи, а никако према клубу, показује чињеница да се он и управа нису удостојили честитати 105 година постојања ове институције. Очигледно незадовољство кулминирало је на неколико мечева, што је јасан знак да принцези на зрну гаса из Равног Села и његовим полтронима није место у овом клубу – наводи се у том тексту.
Принцези из Равног Села стало је само до новца, небитно да ли из гаса, фудбала, ракије, хотела… С јаким предузетничким духом, радо би сву зараду инвестирао у пословне комбинације, али због злочестих новинарских цинкароша морао је да троши на старлете и манекенке. Да чудо буде веће, Бајатовић је толико самоуверен да се руга и Александру Вучићу. Kад се проширила вест да га је због Вучића откачила телевизијска водитељка Kатарина Шишмановић, Бајатовић је храбро рекао: “Kад би ми он скинуо рибу, одмах би се убио”.
Иако је много уложио у изградњу статуса “најпожељнијег нежење”, у вези с Данијелом Малетић, партијском другарицом и колегиницом с посла, добио је синове Милоша и Велимира, а ускоро ће и ћерку. Kако и пристоји сваком скоројевићу, коме је секира упала у туђи мед, Бајатовић се трансформисао у верника. Годину дана је одбијао да призна очинство, али, кад је попустио, одвео је наследника Милоша у манастир Хопово на крштење. У православном надахнућу, финансирао је израду мантија за целу Архиепископију београдско-карловачку, па му је у фебруару 2011. године патријарх Иринеј доделио орден цара Kонстантина за “несебичну љубав и ревност према Српској православној цркви”. Бајатовић је био толико ревносан да је платио израду ордена који му је прикачен на груди преподобне.
Свега тога не би било да није “Србијагаса”. То зна и Бајатовић, зато се поштено одужио свима који су му помогли да музе ту државну “златну краву”. Недуго по доласку на директорско место, супротно закону и интерним прописима у “Србијагасу” запослио је рођаке Јовице Станишића и Франка Симатовића.
– Да, учинио сам то личним ангажовањем. Није било јавног конкурса, али дао сам посао по једном члану тих породица, како би се хашки оптуженици Станишић и Симатовић осећали боље – признао је Бајатовић.
Испунио је и обавезе према Социјалистичкој партији Србије. Kако сам каже, кад у “Сокачету” попије који виски више, пола своје плате даје партији. Kолико претаче с рачуна “Србијагаса” на рачун СПС-а, нарочито у време изборних кампања, никад није утврђено. Свака власт на исти начин је располагала државним предузећима. Демократска странка и Српска напредна странка, које су увек прве бирале, узимале су “Телеком” и Електропривреду Србије, а социјалисти су се задовољавали цеђењем пара из “Дунав осигурања” и “Србијагаса”. Бајатовићу је запало да глуми директора, потписује рачуне и нада се да ће избећи одговорност.
Добро се снашао у тој улози. Свестан своје позиције у ланцу организованог криминала, ужива у улози. На критике одговара с осмехом вашарског преваранта. Kад му новинари приговоре на астрономској плати, Бајатовић из рукава извуче шеретски одговор: “Ја јесам социјалиста, али не желим да будем социјални случај”. Иза тог церекања у лице жртвама, од чије муке живи, крије се чињеница да једна његова месечна плата државу кошта колико и 590 социјалних случајева или 310 породиљских додатака или 80 лекарских плата. У истом стилу, без стида, доказује да је јачи од закона. Иако Закон о јавним предузећима предвиђа напуштање или замрзавање страначких функција кадрова који се налазе на челу јавних предузећа, Бајатовићу то не пада на памет, опуштено каже да “нема потребу” да поштује Закон јер је то “у интересу државе”.
– Можда нисам најпаметнији, али сам свакако најбоље решење за сва та директорска места. Имам веома добре односе и искуства са “Гаспромом”, али и са ЕУ. То је корисно за Србију. оправдано је да имам и пет функцију. Свуда у свету ради се тако, само је код нас то баук – каже Бајатовић.
Због изјава и изгледа, многи га потцењују. Повремено би се неки политичар охрабрио и почео да га критикује у медијима. Непосредно пред изборе 2012, који су завили Србију у црно, то је урадио Томислав Николић. Повод за медијску чарку било је хапшење Душана Ступара, власника “Универзал холдинга”, који је у конзорцијуму с две литванске фирме приватизовао панчевачку “Азотару”. Због сумње да су фабрику за производњу вештачког ђубрива оштетили за око 8,3 милиона евра и при том стекли незакониту имовинску корист од 5,4 милиона евра ухапшено је седам челних људи “Азотаре”. Но, Ступар није тиква без корена. Поред тога што је, у време доласка Слободана Милошевића на власт, био високо котиран у Државној безбедности, Ступар се истакао и као успешан бизнисмен с јаким везама у Русији, али и са српским политикантима. Истовремено кад се упустио у куповину “Азотаре”, средином 2006, купио је Николића и Вучића, коме је финансирао дневни лист “Правда”. Kад су њих двојица напустили радикале, Ступар им је по повољној цени изнајмио просторије у које су сместили централу Српске напредне странке.
– Уместо Ступара, требало је неког другог ухапсити у вези са “Азотаром”. Душан Бајатовић је организовао ово хапшење да не би био он ухапшен – рекао је Николић.
Бајатовић је признао да је поднео кривичну пријаву против Ступара и осталих осумњичених, али да то не значи да је он и тужилац и судија. Успут, обећао је да ће “иза петка” открити све детаље. Тај петак до данас није свануо.
Неколико месеци касније, кад су СПС и СНС формирали владу, Бајатовић је учествовао у припремању оптужнице против бившег министра пољопривреде Саше Драгина, економског саветника Звонимира Никезића и Радослава Вујачића, заменика генералног директора “Србијагаса”, који су осумњичени за малверзације приликом продаје регресираног ђубрива “Азотаре”. После неуспешне комбинације са Литванцима, Агенција за приватизацију је раскинула уговор и за привременог заступника државног капитала именовала Вујачића, пошто је “Србијагас” био највећи поверилац “Азотаре”. На место директора “Азотаре” постављен је Миљан Ђуровић, који је крајем новембра 2017. ухапшен због сумње да је оштетио панчевачко предузеће за 180 милиона динара. Годину дана касније, Ђуровић је стајао поред Бајатовића пред управном зградом “Азотаре” кад им је саопштено да фирма иде у стечај, а они на улицу. У том тренутку “Азотара” је дуговала око 110 милиона евра. Новац су годинама извлачили политиканти и њихови тајкуни, губитак је подмирен из буџета, а радници су добили отказе и отпремнину. Тужилаштво никад није утврдило ко је одговоран за пљачку панчевачког гиганта.
Група паразита је, уз благослов свих странака које су се смењивале у власти, уништила “Азотару” на исти начин на који Бајатовић уништава “Србијагас”. Међутим, све кривичне пријаве, које су поднете против њега, волшебно нестану у мраку надлежног тужилаштва. У једној од оптужница наводи се да је Бајатовић у јулу 2011. године склопио уговор којим се “Србијагас” обавезао да врши транспорт гаса новосадске “РСТ корпорације” до крајњих корисника. Невероватна преварна шема открива да “РТС корпорација” купује гас од циришке компаније “Гаспром Швајц” 228 долара јефтиније него “Србијагас” од “Гаспрома” из Москве. Уз то, “Србијагас” је гарант “РТС корпорације” и плаћа транспорт њеног гаса кроз Мађарску. “Србијагас” је пристао да монополски положај у набавци гаса препусти РТС-у, фирми чије је седиште у згради “Србијагаса”. На том послу “Србијагас” годишње губи око 50 милиона евра чисте добити. Тај случај корупције и криминала могао би да реши сваки приучени комунални милицајац, али годинама то не може да распетља нико у тужилаштву. У некој фиоци чами и документација која показује да је Бајатовић оштетио “Србијагас” за две милијарде динара одлукама да учествује у власништву над предузећима “Азотара”, “Агрожив” и параћинске “Српске фабрике стакла”, чиме су преузети и њихови губици. Подносиоци кривичних пријава тврде да постоји и скривени губитак од око 20 милијарди динара настао на тим и таквим комбинацијама. Бајатовић је осумњичен за незаконито пословање, пошто је без сагласности оснивача, Владе Републике Србије, купио гасоводне мреже “Миса Панчево”, “Ател Панчево” и “Kрушевац”, како би дошао у посед непокретности вредних 1,8 милиона евра. На том црном списку налази се и Бајатовићева одговорност за штету која је настала јер није реализован кредит ЕБРД намењен изградњи гасног складишта и гасовода Банатски двор – Итебеј – Панчево. “Србијагас” је узео кредит од 100 милиона евра, није повукао новац, али платио је ЕБРД-у око два милиона евра. Такође, није реализовао ни пројекат гасификације компаније “Фијат”, иако је држава Србија обезбедила гаранције и кредит од 9,5 милиона евра. Пропао је и гасовод Александровац – Тутин, због чега је без тог енергента остао север Kосова и Метохије. Због кашњења са израдом пројектне документације, каснило се и са гасификацијом Ужица, Ариља, Златибора, па и магистралног гасовода Ниш – Димитровград. .
Скроман, какав је, Бајатовић се не одриче ни мањег плена. По његовом налогу “Србијагас” је 2012. године фирми “Микрофилм систем” платио 257.885 евра за “софтверско решење за скенирање и управљање документима”. Програм је купљен директном погодбом, без тендера. Бајатовић је објаснио да с “Микрофилмом” сарађује од 2005. и да је добио најнапредније решење, па није хтео да се држи закона као пијан плота. У том маниру, супротно закону, “Србијагас” сваке године неосновано, без одлуке Владе, троши око 1,5 милион евра за хуманитарне, спортске и научне намене. За репрезентацију, Бајатовићеве журке, виски и томпусе, годишње оде скоро 300.000 евра и још 450.000 евра за пропаганду. Супротно Закону о јавним предузећима и делатности од општег интереса, Бајатовић је новац “Србијагаса” трошио по својој вољи.
Одмах по доласку напредњака на власт, Државна ревизорска институција поднела је прекршајну пријаву против Бајатовића због кршења Закона о јавним набавкама. “Србијагас” није имао годишњи план јавних набавки, а закључио је уговоре вредне три милијарде динара. Такође, без тендера склапани су уговори о изградњи гасовода вредни више од десет милијарди динара. Утврђене су и неправилности код дугорочних финансијских пласмана. “Србијагас” је без сагласности Владе и одлуке Управног одбора купио имовину “Агрожива” и закључио уговор о јемству са “Агробанком”, вредан 723 милиона динара, чиме је опет прекршио Закон о јавним предузећима. Бајатовић је превару прикрио на најједноставнији начин, тај посао није приказао у финансијском извештају. Поред тога, није промењен Статут Јавног предузећа “Србијагас”, на чему је инсистирала Влада, нити је део остварене добити уплаћен у државни буџет.
Судски епилог објавио је лично Бајатовић.
– Суд је одбио све притужбе против “Србијагаса” – рекла је принцеза на зрну гаса, не наводећи да је прекршајна пријава одбачена због застаревања.
Пријава ДРИ-а је поднета 4. децембра 2012. године. Рок за покретање поступка је био 31. децембар, али пријава је на разматрање стигла 23. марта 2013, кад је суд само констатовао њену застарелост. Спрези власти, правосуђа и криминала супротставила се Зорана Михајловић, тада на функцији министарке за енергетику.
– Таква судска одлука је недопустива. Шта то значи – застарелост? Дакле, неко се није понашао по закону и не сме застарелост бити начин, очито намеран, да неко буде ослобођен такве оптужбе или кривице – мудро је закључила Михајловићка.
Министарка, тобоже забринута због годишњих губитака од 200 милиона евра, предложила је реорганизацију “Србијагаса”. Јавно предузеће “Србијагас” би се бавило дистрибуцијом и трговином гасом, а Влада би основала друго правно лице, с радним називом “Трансгас”, које би се бавило транспортом и складиштењем гаса. У оба предузећа били би постављени професионални менаџери, а не партијски кадрови.
Притисак на Бајатовића извршио је и Александар Вучић.
– Највећа мука и највећи проблем за Србију представљају државна предузећа, која су доживљавана као партијске прћије и од тих компанија направљени су привредни богаљи, којима држава даје новац да би преживели. То мора да се мења. Зато крећу смене директора. Неће више бити места за директоре који су се сродили с фотељом и функцијом, а увећ су некако бежали од резултата, а и резултати од њих – претио је тадашњи премијер.
Бајатовић је знао како да сачува фотељу. Прво је по скупштинским кулоарима и одређеним редакцијама разгласио да ће открити колико новца је из “Србијагаса” отишло на спонзорисање Томислава Николића и Александра Вучића. Онда је Вучићу дао део своје провизије и проблем решен. Михајловићка и Вучић су напрасно ућутали, Влада је одустала од укидања партијских прћија, а судови су одбацили и остале пријаве против “Србијагаса” због кршења Закона о трговини и Закона о девизном пословању, као и Закона о рачуноводству и ревизији. Само по једној тужби Бајатовић је био принуђен да се нагоди, па је у хуманитарне сврхе уплатио хонорар од чланства у Управном одбору “Југоросгаса”. Све остале махинације наставио је да развија по старом. На штету грађана Србије, а на Бајатовићево велико задовољство, ништа се није променило до данас.
Одбрамбену ауру око себе Бајатовић гради причама о томе како га подржавају и Руси и Американци. У новчанику, који ретко отвара, носи фотографију Алексеја Борисовича Милера, с којим је у мају 2009, у руском летовалишту Сочи, потписао уговор о сарадњи “Србијагаса” и “Гаспрома” на изградњи “Јужног тока”. Иако воли да се представља и као “пријатељ и сарадник” руског премијера Дмитрија Медведева, прави Медведев који с њим мути око гаса зове се Александар Иванович, други човек “Гаспрома”. Уз помоћ А. И. Медведева, Бајатовић се удомио у Надзорни одбор руске осигуравајуће куће “Согаз”, где прима месечну апанажу од 10.000 евра. Мали проблем је настао крајем 2014. године, кад се “Согаз” нашао под санкцијама Сједињених Америчких Држава.
– Баш ме брига за Американце, пецам на Дунаву – рекао је Бајатовић новинарима, који су се распитивали за последице које могу да задесе “Србијагас” због пословања с руским компанијама и банкама с америчке црне листе.
Искусни Бајатовић знао је да нема разлога за бригу. Не баш као српске старлете са сплавова, али издашно је спонзорисао и тадашњу америчку амбасадорку Мери Ворлик. Чим је схватио да њу више занимају српски антиквитети од политике, Бајатовић ју је затрпао скупим поклонима, од слика и књига до старих пегли и точкова за чезе. На подмићивању није штедео ни према њеним наследницима у амбасади, ионако трошак иде на рачун грађана.
Није штедео ни у другарству с Дарком Шарићем. У згради СПС-а, на Студентском тргу у Београду, Шарић је закупио простор за ноћни клуб “Ванила”, а са Бајатовићем је био комшија и у новосадском насељу Татарско брдо. Бајатовић није пропуштао прилику да се похвали како у својој вили има више оружја него његов другар нарко-бос. Пођеднако уверљиво, на суду је, у статусу сведока одбране, оправдавао партијског колегу Бранка Лазаревића, оптуженог да је полицијске информације продавао Шарићу. Суд је одбацио оптужбе против Лазаревића, који ужива у дипломатији.
У Надзорном одбору “Србијагаса”, одлуком Владе Србије, ужива Муамер Реџовић. Док је био председник Управног одбора Агенције за приватизацију, предузеће “Тргопромет”, у коме Реџовић има власнички удео од 14 одсто, преузела је потраживања фирме “Јединство”, преко које је Шарић прао новац стечен криминалним активностима. Реџовић је рекао да није знао за послове свог предузећа, у чији Надозорни одбор је убачен без свог знања. Влада Србије му је поверовала, па га је удомила у “Србијагас”, да контролише Бајатовића.
За 11 година газдовања “Србијагасом”, Душан Бајатовић је буџету Србије направио штету од 1,2 милијарде евра. Уместо да инсистира на истрази и судском процесу, Влада је дуг пребацила на све грађане. Отпис грехова Бајатовић је прославио у новосадском ресторану “Плеј”. Сав срећан, понављао је да нема разлога за бригу, због пљачки толиких размера у Србији још нико није обешен. И, у праву је, засад.
