Јован Б. Душанић
Данас човечанство (сем уског слоја најмоћнијих и најбогатијих) плаћа огромну цену за лажну економску теорију и погрешну економску политику која се у свету води последњих деценија, а која се базира на неолиберализму, док озбиљне економске и социјалне последице постају очигледне све већем броју људи. Једна од њих је забрињавајући раст неједнакости који се бележи управо од осамдесетих година прошлог века, када неолиберална идеологија постаје доминантна. До убрзаног раста неједнакости долази не само у економски слабије развијеним земљама него и у најразвијенијим државама света.
Док је крајем седамдесетих година један проценат најбогатијих Американаца присвајао мање од девет одсто укупних доходака САД, 2007. године тај проценат је износио 23,5. Уз то, један проценат најбогатијих контролише више од 40 одсто богатства земље. У овом периоду плате се реално не повећавају. Међутим, смањење просечних прихода радника није аутоматски значило и смањење потрошње просечне америчке породице, а што се остваривало преко три механизма:
1. Све већи број жена почео је да ради и на тај начин повећава породични буџет. Тако је крајем седамдесетих година прошлог века радило 12 одсто, а крајем деведесетих већ 55 одсто мајки које су имале децу млађу од шест година. Међутим, временом су трошкови ангажовања других за кућне послове и бригу о деци, те повећани издаци жена због свакодневног одласка на посао, надмашили допунска средства које је запослена жена доносила у домаћинство, па је било неопходно обезбедити допунске приходе преко другог механизма.
2. На послу се остаје све дуже па је просечна америчка породица крајем деведесетих прошлог века годишње радила 500 часова више него седамдесетих година. Запослени су све више часова проводили на послу (а то има границе – дан има само 24 часа), али су трошкови домаћинства из године у годину расли. Примера ради, просечна цена куће седамдесетих година прошлог века износила је око 65.000, а 2006. године око 250.000 долара. За последњих десет година удвостручена је школарина за више образовање. Како је плата по часу рада стагнирала, а трошкови домаћинства непрестано расли требало је наћи допунска средства да би се бар задржао достигнути ниво стандарда и морало се прибећи трећем механизму.
3. Домаћинства су присиљена да се све више и више задужују, па је за последњих 30 година дуг просечне америчке породице порастао са 50 на 138 одстогодишњег дохотка. Користи се по неколико кредитних картица, аутомобили се узимају на кредит или лизинг, школују се деца уз помоћ студентског кредита, купују се куће уз коришћење хипотекарних кредита итд. Када је напокон, пре неколико година, дошло до пуцања балона дугова показало се да је и овај механизам исцрпео своје могућности.
Док су седамдесетих година у просечној америчкој породици примања главе породице било довољна за издржавање домаћинства (текућа потрошња и сви предмети комфора, кућа, два аутомобила – за себе и жену, школовање деце и слично), а задуженост по кредитима релативно ниска, сада у кући раде оба супружника да би одржали стандард од пре неколико деценија, а домаћинства су много задуженија. Тако смо дошли у ситуацију да се последњих деценија бележи значајан раст продуктивности рада – чије плодове ужива само танак слој најбогатијих. Уместо да раст продуктивности води скраћењу радног времена и порасту плата (што је био случај од Другог светског рата до седамдесетих година прошлог века), направљен је систем у коме огромна маса људи остаје ван процеса рада како би они који раде морали да пристану на било какве услове који им „газде” одреде.
У јануару 2010. компанија Форд је, уз велику медијску помпу, објавила конкурс за пријем 1.200 радника у погону монтаже у Чикагу, али је потпуно незапажено прошла информација да новозапослени морају да пристану на двоструко мању плату од већ запослених радника.
На крају, рецимо да је неолиберализам идеологија која се реализује у интересу богатих и моћних, а они имају огромну финансијску (и не само финансијску) моћ уз помоћ које обликују политички, медијски и (квази)научни простор како би се водила економска политика и јавно промовисале вредности које њима одговарају. То може да траје све док се критичан број грађана не нађе у безизлазном положају и, што је још важније, док не буде свестан истинских узрока због чега је у ћорсокак доспео, а онда се може очекивати и акција која ће имати изгледе на успех.
Редовни професор универзитета
