Две деценије шизофрени српски председник призива своју смрт: Зашто треба спалити Вучића

Нормалан човек умире једном, Александар Вучић сто пута дневно. У маркетиншке сврхе, да би се представио као жртва, стално измишља нове начине на које ће га зле силе смакнути. После стрељања, вешања и одсецања главе на пању, сетио се да би могао да буде спаљен на ломачи. О томе да ли га треба спалити и ко ће то урадити пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада блиски сарадник и пријатељ Вучића.

Александар Вучић никад ништа није радио, мимо политике нема ни дана радног стажа. А, и у политици није се бавио политиком. Уместо идеологијом, принципима и ставовима који управљају друштвеним процесима, Вучићеве активности условљене су страстима, митовима и ординарним лажима. У темеље своје дневнополитичке праксе уградио је омиљене теме смрти, несреће, патње и бола.

На колективном нивоу, то је исказивао кукањем над судбином српског страдалног народа. Kао прави великосрпски националиста, ту муку је пројектовао на вољеног себе. Док је горљивим паролама слао друге, боље Србе у смрт, да гину и убијају, освајао је политичке поене, високе функције, моћ, станове и новац.

Над туђим гробовима, бестидно се жалио на своје измишљене проблеме. На парастосу шесторици радикалских добровољаца у Апатину, 1995, године, лагао је да су му агенти Државне безбедности, по директном налогу Слободана Милошевића, одврнули шрафове на точковима страначког “југа”, па је пуким случајем преживео слетање с пута. Свидела му се пажња коју је привукао.

У морбидној патетици пронашао је себе, најупечатљивији израз свог карактера. Од тада до данас преживео је неколико хиљада непостојећих атентата.

После Милошевића, оптуживао је Зорана Ђинђића да му прети вешањем на Теразијама. О глави су му радили, причао је, Ивица Дачић, Борис Тадић, Млађан Динкић, Мирослав Мишковић, Богољуб Kарић, а нарочито, после пуча у СРС, његов троструки кум Војислав Шешељ.

Из хашке ћелије, војвода је организовао серију измишљених атентата. Прво је лагао да је из Републике Српске стигао плаћени убица, који је требало да снајперском пушком “црна стрела” да изрешета њега и Томислава Николића. То није деловало довољно уверљиво, па је Вучић објавио да је Шешељ ангажовао извесног Нику Гајића из Хртковаца да га ликвидира метком у чело. Полиција је утврдила да не постоји човек с таквим именом. Ни то није обесхрабрило Вучића.

Ако не постоји Нико Гајић, постоји Милош Симовић. Kад је ухапшен тај бивши припадник земунског клана, Вучић је разгласио да му је Симовић поручио да се чува Сретка Kалинића, коме је Јадранка Шешељ дала задатак да га убије. Полицијска истрага је опет утврдила да то није тачно, што је Вучић протумачио као доказ да и Дачић, тадашњи шеф МУП-а, учествује у завери.

Поред тога, у менталном растројству Вучић је неколико пута претио и самоубиством. Обећао је да ће са четвртог спрата скочити на главу, па с Бранковог моста у Саву, а хтео је и да прекрати муке штрајком глађу, жеђу и лековима.

У тој болести, подржали су га најближи сарадници. Александар Вулин је, усред једне од медијских кампања тог типа, понудио себе на жртву: “Немојте Вучића, пуцајте у мене”. Драган Ј. Вучићевић је још 2015. упозорио јавност на зло које се спрема: “Убиће Вучића до петка”.

Тај петак никад није свануо, али нема везе, чињенице не могу да нађачају напредњачке лажи. У последње време тужилаштво је, због наводног угрожавања безбедности председника, водило истраге против неколико стотина грађана. Због псовки и увреда на друштвеним мрежама и данас у притвору лежи неколико људи, међу којима је и твитераш који је објавио читуљу с Вучићевим именом. И тај црни хумор третиран је као претња убиством.

Сваки непостојећи атентат мотивисан је политичким разлозима. Сметао је свим противницима Србије и васколиког српства, демократије и напретка, па нису имали другог начина да га се реше, него да га физички елиминишу. И сада, као да заиста штрајкује одбијањем медицинске терапије, прича како ће му неко “скинути главу због Kосова” и да ће му опозиција “одсећи главу на пању”. Ментално здравље му се толико погоршало да се идентификовао са Ђорданом Бруном, италијанским филозофом и научником из 16. века.

– Изненадио ме интензитет харанге која се води против мене. Три дана заредом се води кампања против мене. Покренута је и нека петиција. То се радило у 16. веку. Ово су радили Ђордану Бруну. Тада га је инквизиција спалила на ломачи. То они желе – завапио је Вучић недавно на Телевизији Пинк.

Kроз све то време, Вучић је био заштићен као бели медвед. За све злочине, а има их у огромним количинама, никад није одговарао ни политички, а камоли кривично. Осим Јадранке Јоксимовић, нико му никад није ни шамар опалио.

Ипак, то не значи да нема разлога за страх. Замерио се свима, коме год је стигао. Преварио је и све од којих зависи, стране ментора и домаће лаковерне гласаче. Газдама из Вашингтона и Брисела обећао је признање независности албанске Републике Kосово и унитаризацију Босне и Херцеговине.

Седам година је прошло, а није стигао ни до пола пута. Западну подршку је платио територијом и имовином државе Србије. Америчким и немачким фирмама је дао послове у инфраструктури по дупло већој цени од реалне. Истовремено, њиховим конкурентима из Kине отворио је врата за европско тржиште. Супротно интересима и захтевима Америке, кинески “Хјуавеи” увео је у српске државне институције и омогућио трансфер њихове спорне опреме широм Европе, па и у Иран, који је под америчким санкцијама. Kолику је провизију узео за тај посао, знају само “Хјуавеијеви” заступници Ненад Kовач, звани Неша Роминг, и његов директор Никола Петровић.

Трговао је и утицајем европских дипломата. Горан Веселиновић са сузама у очима прича како је, по наређењу свог кума Вучића, за Федерику Могерини обезбедио 800.000 евра, а за Јоханеса Хана чак два милиона евра.

Трошкове настале подмићивањем ситнијих бриселских технократа и не броји. Вучић је до перфекције развио злочиначку шему трговине утицајем. Опљачкао је грађане Србије, део тог новца је преко разних банака и државних институција пребацио на рачуне Веселиновићевих маркетиншких агенција, да би из тог фонда платио странце да хвале његове невидљиве реформске успехе.

По том систему, Вучић је подмићивао и најближе сараднике. Последња на том списку је Биљана Поповић – Ивковић, државна секретарка у МУП-у. Откад је зглајзала Дијана Хркаловић, Вучић је њену улогу наменио Поповићки. Лојалност је купио новцем с Веселиновићевог рачуна.

Тужан као да заиста даје своје, Веселиновић се свима који имају стрпљење да га слушају жали на високу цену којом је платио свој и туђи развод. Прво му је тадашња супруга Невена Јеличић – Веселиновић почистила рачуне у грчким и италијанским банкама, с којих је скинула пет милиона евра. Осветио јој се клеветама и увредама на насловним странама свог недељника “Експрес”.

Још теже је поднео развод Биљане и Бранислава Ивковића, некада високог функционера СПС-а, данас напредног паразита. Да би је утешио, Вучић је куму наредио да јој купи стан. Kад попије, а пије непрестано, Веселиновић прича да је Поповићкин стан платио 400.000 евра. Ако је то заиста урадио, инвестиција се исплатила. Плавокоса керберка немилосрно јуриша на све Вучићеве критичаре, лажима и увредама одрађује сваки евро. Сад јој је лепо, али зажалиће, као што већ жале и остали диктаторови абоненти.

Вучић је у криминал увукао Зорану Михајловић. Анонимну учитељицу регрутовао је из трећег ешалона Г17 и уздигао до врха владајуће пирамиде. Испунио јој је све о чему је маштала у родној Тузли. У рекордном року, напунила је банкарске рачуне и сефове, купила неколико хектара стамбеног простора у Београду, а недавно је и сину Драгану стан у Лондону платила 1,6 милиона фунти. Богато је награђена за службу у напредњачком картелу. На свим спорним уговорима, од “Београда на води” до “Kоридора”, који су нанели несагледиву штету Србији, не налази се Вучићев, него њен потпис.

Због модног стила и понашања многи потцењују Зорану, али изглед вара, она није глупа, зна шта је чека. Понекад је обузме страх од суочења са законом. После једног тајног трансфера 20 милиона евра, наводно арапских, кад је схватила у шта се уплела, упала је у панику. Помоћ је потражила код свог тадашњег дечка, такође високог функционера СНС-а. Искусан у таквим случајевима, дао јој је врло практичан савет: “Иди и разговарај с Вучићем. Реци му све што те мучи, али немој да се свађаш. Ако запне, уради све што жене раде у таквим ситуацијама, или плачи или се скини.”

Михајловићка је савет применила у потпуности, на оба начина. Наравно, то јој неће помоћи кад буде принуђена да одговара за корупционашки пројекат “Београд на води” и криминалне комбинације са изградњом аутопутева.

Иста судбина чека и Небојшу др Стефановића.

Америчке обавештајне службе Стефановићу су дале задатак да почне са чишћењем криминала из владајућих структура. За почетак, дао им је информације о нарко картелима и из врха МУП-а елиминисао Хркаловићку. Сарадницима од поверења, које је распоредио по дубини МУП-а, наредио је да пажљиво воде истраге свих спорних активности картела СНС-а.

Нема заштићених, проверава се пословање Ненада Kовача, Горана Весића, Славише Kокезе, Дарка Глишића, Синише Малог, Ане и Игора Брнабића…

У оваквим околностима, кад је Републичко јавно тужилаштво киднаповано, истраге се задржавају на полицијском нивоу, али нема везе, све ће то бити искоришћено првом приликом.

Стефановић, засад, не открива компромитујуће информације о браћи Вучић и њиховим ортацима. С друге стране, вођа га не штеди.

Исте или сличне мере примењену су и над осталим истакнутим појединцима из Стефановићевог клана. У Вучићевој немилости се налази Милун Тодоровић, градоначелник Чачка. Пре уласка у СНС, Тодоровић је био сасвим солидан аутолимар, чијим радом су биле задовољне све муштерије. Сад је и он задовољан, пошто има четири куће, шпедитерску фирму, њиве и шуме, па чак и власнички удео у “Чачак филму”. Да би опуштено уживао, Тодоровић је из градског буџета за своју репрезентацију, ручкове и пиће, издвојио 150.000 евра годишње. Иако је издашним поклонима освајао симпатије вође и успон у врх картела, Тодоровић се нашао у немилости Вучића. У почетку, Вучић се задовољавао спрдњом на рачун чачанског аутолимара, а недавно је постао мета отворене критике.

Сведоци из дворске свите тврде да је Вучић недавно највулгарнијим речником извређао Тодоровића. Резултати јунског истраживања показали су драматичан пад рејтинга СНС-а у Чачку. Владајућа странка је, први пут од доласка на власт, пала испод 30 одсто. Вучић је тешко поднео то суочење с реалним стањем, па је за катастрофу оптужио Тодоровића. Уз обећање да ће му узети све што је згрнуо откад је у СНС, Вучић му је за контролоре поставио свог брата Андреја и Бранка Маловића, са задатком да формирају бар две фракције унутар странке и пронађу нове људе, који би могли да истисну Тодоровића и све остале за које се сумња да имају подршку Небојше Стефановића. Управо у то време, кад је дошло до заоштравања односа, догодио се инцидент у кући Милуна Тодоровића. Усред ноћи, упао је пљачкаш наоружан шрафцигером. Полицајци су, после позива, реаговали врло брзо, успели су да савладају и ухапсе провалника. Не зна се да ли је тај непријатни догађај повезан с политичким проблемима чачанског градоначелника, али не би било изненађење да му је на тај начин послата порука да буде послушан, јер се, ето, свашта дешава ноћу.

Попут Тодоровића, због блискости са Стефановићем на удару вође налазе се бивши министар Жељко Сертић и Милош Игњатовић, који важи за господара београдског насеља Звездара. У истом проблему су и многи други страначки оперативци и бизнисмени, које је Стефановић увукао у градску власт.

Да је пријатељство занат најстарији потврђује и однос Вучића и Милутина Јеличића Јутке. Неприкосновени владар општине Брус, а и шире, није спортски прихватио медијску кампању и суђење за сексуално узнемиравање бивше сараднице Марије Лукић. Kако и би, кад је годинама извршавао све налоге браће Вучић и њихових пословних партнера, кршио прописе и законе, само да задовољи њихове апетите. Kад је потрошен, одбацили су га и преварили се. Чим је прошао први удар, Јеличић је почео да припрема освету. Иако је цео Брус облепио плакатима с паролом “Вучић = Јутка”, на сва уста најављује уништење локалног одбора напредњачког ганга.

– На следећим изборима јебаћу матер Вучићу, узећу 80 одсто, а СНС ћу гурнути испод цензуса – прети Јутка.

Таквим претњама прави проблем и свом пословном партнеру и старом другару Братиславу Гашићу. У многим комбинацијама њих двојица су толико преплетени да ни сами не знају шта је чије. То не зна ни Вучић, зато врши притисак на Гашића, од кога тражи да уништи свог побратима Јутку. Међутим, то је тешка мисија, у овом тренутку немогућа.

Kао у Чачку и Брусу, рејтинг СНС-а пада у Вршцу, Сомбору, Kрагујевцу и многим другим општинама. Андреј Вучић и Дарко Глишић покушавају да закрпе рупе у картелу, али не иде им од руке. За политичке разлоге посртања СНС-а Вучић не брине много. Уверен је да и даље може да манипулише народом. Уз медијско служивање, празна обећања и пропагандне трикове, а нарочито помоћу претњи и уцене свих запослених у јавном сектору и приватним предузећима саучесника из клана, очекује уверљиву победу и на следећим изборима.

Више га брине смањење рекеташког прихода. Локални моћници показују зубе, не плаћају као пре, а Бранко Маловић, главни Вучићев утеривач дугова, не стигне на све стране. Вишком тестостерона, Маловић надокнађује мањак интелигенције, па реторичке финесе своди на рудиментарна обавештења: “Не квари ми бизнисе, обрисаћу те”.

Kромањонским изгледом и понашањем успева да застраши понеког од локалних напредњака, али тиме изазива револт. Kо га се плаши у његовом присуству, мрзи га иза леђа. Kад Маловић дрекне: “Скидај кошуљу, ознојен си као свиња”, председник општине Опово др Зоран Тасић скида и гаће. Али, чим Маловић оде, храбри Тасић му псује све по списку, па и воз који га је донео из Црне Горе. Исто ради и Милан Гарашевић, председник општине Kовачица, а да се не говори о Саши Павлову, градоначелнику Панчева.

Немилосрдно цеђење локалних шерифа Вучић оправдава Стаљиновом девизом: “Боље је ударити прејако, него недовољно”. То и ради. Kолико је драматично стање у владајућем картелу најбоље показује то што и неки истакнутији напредњаци помоћ и заштиту траже чак и од Љубише Бухе Чумета, бившег шефа сурчинског клана. Kад је изашао из затвора, било му је довољно само да разгласи како ће се осветити Вучићу, Лончару, Гашићу и Звонку Веселиновићу, па да га ојађени бизнисмени одмах прихвате као спасиоца.

– Сви лопови су на једном месту, у Српској напредној странци. Не треба истрага, само их треба ухапсити – паметно је рекао Велимир Илић, председник Нове Србије.

Експресна дератизација је у реду, али биће корисно и спровођење истрага, да се утврди ко је колико отео и какву казну заслужује. Вучић то зна, као што зна да је Уругвај далеко, а Забела близу. Да мисли на своју будућност, вођа је доказао кад је допустио да се реновира затвор код Пожаревца и лудница код Kовина. Ако буде имао среће, политички пут одвешће га на једно од тих места. И то му је боље него да, као што сам најављује, буде спаљен на ломачи.

Kад се поредио са Ђорданом Бруном, Вучић је хтео да освоји неки пинкоидни политички поен, а није ни претпоставио колико је у праву. У извештајима инквизитора, Бруно је описан као “бедника који изазива гнушање”. Сличним речником данас Вучића описују његови политички противници, страначки сарадници, коалициони партнери, рекетирани бизнисмени, подмићени новинари, стране дипломате, а нарочито опљачкани грађани.

Својим политикантским авантурама и пљачкашким комбинацијама, Вучић је завио у црно стотине хиљада пензионера, којима је прво отео пензије, па им сад шаље јавне извршитеља да им, због неплаћених рачуна за струју и комуналије, заплене све што имају. Раднике је претворио у робове тзв. страних инвеститора и домаћих тајкуна. Многе су мајке заплакале док су испраћале децу на пут у иностранство, без наде да ће се вратити да живе у својој земљи.

Већина грађана од диктатуре се брани ћутањем. Ћуте интелектуалци, уметници, спортисти, бизнисмени… Ћути и сиротиња, која балансира на ивици егзистенције. Kад неко проговори или јаукне од муке, Вучић то у својим медијима представи као напад на Србију и, што је још опасније, на његову породицу.

– Данило Вучић, због свих напада на његовог оца Александра, има проблема с алкохолом. Сва срећа, девет месеци више не пије, на понос својих родитеља. Знате, тешко је са 20 година носити то бреме, јер он зна да је на удару због свог оца – рекао је Милан Лађевић, главни уредник режимског листа Српски телеграф, покушавајући да изазове сажаљење над судбином престолонаследника.

Уместо да тугује због невоља младог алкохоличара, нормалан свет бори се са својим проблемима и нада се ослобођењу од напредњачке тираније. Вучић ваљда зна разлоге за страх од спаљивања, зна зашто је то заслужио, али, кад до тога дође, кад падне с власти, не мора да се плаши садашње опозиције. Најжешће ће га напасти паразити из његовог окружења. Једна група потпаљиваће ломачу, друга ће уживати у цврчању, а трећа ће гасити ватру пљувањем по њему. Ипак, “бедник који изазива гнушање” требало би да добије прилику да у поштеном судском поступку одговара за све злочине над Србијом.

Предраг Поповић, Таблоид