Две најзабрањеније речи у “српским” медијима у суботу

Албанци/Шиптари и Србија/Косово и Метохија. То су два појма која се посредством „слободних“ „српских“ медија нису могли чути у суботу, 9. маја, током извештавању о терористичком нападу у Куманову. Практично целог дана, гледаоци електронских медија у Србији били су и сами терорисани наметнутим медијским мраком. Говорило се само о некаквим „терористима“ из некакве „стране“ или „суседне“ земље.

Зашто је било толико тешко изговорити „албански“ (или „шиптарски“, мада је та реч већ годинама строго забрањена у свим „демократским“ медијима) терористи са територије „Косова и Метохије“ (односно Србије, за оне храбрије, који би се још увек уопште усудили да гледаоце обавесте о чињеници да је КиМ покрајина Р. Србије)?

Сумња ли ико да би слични проблеми постојали да је неко српске националности починио ишта слично, чак и без нарочитог доказа кривице?

Доминација западних амбасада, на првом месту англо-америчких, над нашим медијским простором донела нам је цензуру каква није постојала ни у титоистичко време. А без и једног од пратећих „бенефита“ из доба СФРЈ – пристојног животног стандарда, какве-такве међунационалне стабилности и стварног утицаја на спољнополитичком плану.

Какви су то уопште медији који се не усуђују да током читавог једног дана идентификују протагонисте једног масовног терористичког напада, са више десетина жртава, који је дестабилизовао целу једну земљу? Хоће ли ОЕБС и Дуња Мијатовић можда и то испитати?

Одговоре знамо. Као што знамо где нас све ово води, под диригентсом палицом „демократизатора“ који већ четврт века „усрећују“ читав овај простор.

Фонд стратешке културе