Прва илузија је да је могуће изградити националну државу без националне солидарности. Друга илузија је да је могуће изградити грађанску државу без грађанске солидарности. А за изградњу државе, грађанске и националне, потребна је надасве – храброст. Можда ћемо то спознати, има још времена. Смрт Оливера Ивановића показала је да ћемо то можда сазнати на најтежи начин
У четвртак, 18. јануара, на београдском Новом гробљу, сахрањен је Оливер Ивановић, један од лидера косовско-метохијских Срба и једна од неколицине личности које су заслужне што нешто попут „Северне Косовске Митровице“ и даље постоји.
Место његовог укопа је, неупитно, ствар интимне породичне одлуке, но има извесне ироније у томе што је у Београду сахрањен неко ко се до крајњих граница, уз овај или онај политички контроверзан потез, борио за опстанак Срба на северу Косова и Метохије.
За сада, немамо појма ко је убио Оливера Ивановића, ко је евентуални наручилац и какве су биле злочиначке намере тог ума. Лешинарске таблоидне спекулације показују још једном зашто је оваква врста штампе доспела на лош глас. Не знамо ни какве ће резултате дати истрага. Медијски одјек овог смакнућа указује за сада само на једну ствар – да ће Јелена Марјановић коначно моћи да почива у миру.
Штампа је извештавала како премијерка Ана Брнабић није могла да суздржи емоције. Своју почаст Оливеру Ивановићу одали су и бројни грађани у неколико српских градова као и више страначких првака у Цркви светог Саве у Београду. Толико Косова одавно није било у престоничким медијима. О српском Косову и Метохији могло је понешто да се чује и на, у неким круговима, злогласној телевизији Н1.
Но, најшири, културолошки контекст овог убиства намеће нам једно важно питање: да ли бисмо смели да будемо запрепашћени и озлојеђени? Да ли би неки становник Вашингтона, пре цирка сто година, примио к срцу вест о смакнућу на Далеком Западу?
Нажалост – не без наше кривице – север Косова је у нашој јавној свести постао криминогена мочвара из које добрих вести ни нема. Велика медијска машинерија – има томе већ петнаестак година – ангажована је на озверењивању српског становништва Косова, на све оне шверцере, муљаторе, примаоце двоструких зарада и поратне профитере са вишемилионским некретнинама (да ли то видим Бранкицу како се врпољи у позадини у задњем реду?).
Овако изграђена слика косовско-метохијских прилика има свог другог екстремистичког парњака. Представу да је тамошњи простор испуњен непоколебљивом Лазаревом војском којој су увек на услузи недокучиве небеске силе.
Како најчешће бива, оба екстрема су погрешна и за политику смртоносна. Тамо где постоје само добри и само лоши места нема ни аутентичних избора ни могућности аутентичног компромиса. Не постављате питање да ли ћете да браните Анђеле и да ли ћете да се курталишете Нечастивог? Ако нисте сигурни, питајте Џорџа Буша јуниора.
Две струје политичких симплификатора и екстремиста сустекле су се у великом антинационалном компромису. Велико национално помирење Дачића и Тадића, уцвељених над хумкама својих страначких лидера, делује као дечија игра у односу на овај спој два екстремистичка пола транзиционог друштвеног раслојавања. Из споја оних који верују да им је ова земља све узела и оних који верују да им ништа није дала могло је да израсте само аутошивинистичко политичко чудовиште.
Косово и Метохија су постали и медијски табу. Недавно, када је интервјуу за угледни престонички недељник угледни редитељ неких серија и филмова рекао коју реч о Косову и Метохији – нешто што звучи као сувише смо се ми лако одрекли Косова и Метохије, то ниједна земља не би урадила – новинар је муњевито изманеврисао даљи ток разговора. Пређимо сад на лакше теме. Постоје теме о којима није пристојно говорити у пристојном друштву.
Нешто недавније новинарка угледне телевизије порекла пропитивала је страног хуманитарца о његовим политичким ставовима у некој другој земљи. Није било много интересовања за попут ове: како је нашим сународницима и суграђанима, тамо где многи нису били а чули смо да није баш како треба. Уосталом, како би било у зверињаку?
Промена свести имала је своје политичко исходиште. Потпредседник Владе, председник Владе и сада председник Републике, водио је последњих пет година политику раздржављивања наших суграђана и сународника који су већ прошли процес медијске дехуманизације. Криминогеним битангама је лако ускратити грађанска права. Као што је лагодно ускратити примања лекарима и учитељима који ионако ништа не раде.
Све ово постало је могуће захваљујући двема илузијама, великим политичким митовима.
Прва илузија је да је могуће изградити националну државу без националне солидарности. Уосталом зашто би нас се тицали крајишки дезертери, босански шверцери нафтом и оне бабе из Коцељеве што љубе Слобину слику? Косово је само врхунац моћи вучићевског антинационализма. Јер Срби би требало да се тичу Срба. Декосовизација је означила и десуверенизацију Србије.
Друга илузија је да је могуће изградити грађанску државу без грађанске солидарности. Када лидер једне опозиционе странке, угледан и одмерен, каже да оно што се дешава у некој тамо Мионици нећемо допустити да се то дешава у Београду. То звучи чудно – јер каква је разлика између Мионице и Београда пошто је, тако пише, цела територија Републике јединствено правно подручје? Разлика су разуме се партикуларни интереси – стамбени, економски, политички који један значајно већи број „наших“ људи везује за Београд а не за, на пример, Чачак. Подразумева се да оно што се дешава на Косову не бисмо дозволили да се дешава у Београду. Уосталом, то не би дозволио ни Запад. Господари се старају за безбедност својих куплераја.
Деграђанизација Србије врхуни на Косову. Јер грађани који се не старају о добробити својих суграђана престају да буду грађани. Ту се крије суштинска одговорност свих нас за овај несрећни догађај. Наше несолидарности, нечињења, пристајања и надасве – кукавичлука. А за изградњу државе, грађанске и националне, потребна је надасве – храброст.
Можда ћемо то спознати, има још времена. Смрт Оливера Ивановића показала је да ћемо то можда сазнати на најтежи начин.
Но, ако се то деси, у генези те спознаје часно место заузимаће његова жртва.
Милош Милојевић
Стање ствари
