ДВЕ ТРАГЕДИЈЕ: Хеликоптер је пао, Вучић не лети

Оног тренутка кад је наредио да хеликоптер лети до сурчинског аеродрома, Братислав Гашић је преузео одговорност за трагедију у којој је животе изгубило седморо људи.

Све остало није битно.

Хеликоптер је могао да остане без горива и падне на, рецимо, Дивчибарама; пилоти су могли да буду пијани као Никола Петровић на тајној свадби Александра Вучића или да буду ретардирани као Драган Ј. Вучићевић; лекари су могли да имају фалсификоване личне карте на име бате Андреја; летелицу су могли да оборе зли жандари; могло је да дође до неког фаталног квара… Али, све то није битно. Не, за утврђивање политичке одговорности.

Жељан својих слика на насловним странама „Курира“ и „Информера“ и изјава за Пинк и РТС, Братислав Гашић је туђе судбине натоварио себи на савест.

У овом случају, као и у било којем другом, није битан ни сам Гашић. Он представља само колатералну штету у Вучићевом патолошком јуришу на здрав разум. Управо је Вучић наметнуо тренд злоупотребе нечије несреће у личне пропаганде сврхе. Као што је Вучић из снежних наноса у Фекетићу, где га је хеликоптером безбедно довезао управо пилот Омер Мехић, одиграо представу с дечаком у наручју, тако је и Златибор Лончар, познатији као Доктор Смрт, из руку родитеља отео неко дете и унео га у авион којим је пребачен на лечење у Немачку. Наравно, све пред камерманима и новинарима.

Нормално, Гашић је једва дочекао прилику да и сам заблиста. Чинило му се да га је срећа погледала: ем је за акцију одређено његово министарство, ем га је задесило да је помоћ потребна беби, а не неком дебелом клинцу. Као да су му се саме сложиле све плочице у купатилу, у стилу свог вољеног вође, занемарио је службене прописе, временске услове и морал, позвао је новинаре и колегу Лончара и у кобни ризик увео седморо људи. Међутим, док су министри, уз пиће, у аеродромској ложи вежбали осмехе и договарали се ко ће први да позира с болесном бебом, задесила их је велика мука – промоција је отказана услед пада хеликоптера.

Ако му је за утеху, одговорност за трагедију је преузео и Вучић. На свој начин, примитивном заменом теза, премијер је прво формирао истражну комисију, чији извештај је послужио његовим медијима да кроз блато провуку „пијане“ пилоте, да би се, на крају, и сам обрушио на новинаре који од несреће праве „спектакл“ .

И, у праву је.

Седам живота више или мање на његовој листи жртава, после ратних авантура у Крајини, Босни и на Косову, заиста не значи ништа. Свестан чињенице да су му Срби олако опростили сво зло којим их је уништавао 20 година, он може себи дозволити слободу да јавно оправдава наређење да хеликоптер не слеће на ВМА, него у Сурчин. Лицемерном тврдњом да би и сам – побогу, детету је требало помоћи – донео такву одлуку, по милионити пут је понизио интелигенцију свих својих поданика, тзв. грађана Србије. По тој логици, сваки злочин је оправдан, јер његов извршилац има добре намере. За себе, не за жртве.
Нажалост, нема ко да Вучића суочи с одговорношћу. Да постоји опозиција, демонстрације би почеле истог часа кад је објављено каква трагедија се догодила и трајале би док Вучић, дрхтавом руком, не би потписао оставку и повукао се у вински подрум, да тихује окружен сенима свих несрећника који су страдали у његовим политикантским експериментима. Да постоје медији, јавност не би могла да игнорише чињеницу какав човек влада државом. Да постоји правосуђе….

Ма, није ни то битно.

Србија је сама изабрала ово зло. Сви функционери, чланови и гласачи Српске напредне странке, сви су, подршком Александру Вучићу, омогућили да се створе услови за ову и будуће овакве трагедије. Ћутање нормалних и крвави пир вучићевских новинара који лешинарски агресивно вређају жртве показује да овај народ и не заслужује бољег господара.

Још дан-два само ће се појединци из слободарских енклава на Фејсбуку и Твитеру нервирати због ове трагедије и манипулација којима се скривају кривци. Ожалошћене породице ће се повући у своју тугу. Режимски медији ће почети да развлаче дилему „хоће ли или неће Шешељ опет добровољно отићи у Хаг“ и све ће прекрити рузмарин и шаш.

Колико је Србија јадна и бедна показује чињеница да истину о хеликоптерском удесу може да брани само Томислав Николић. Пред неколико сведока, међу којима је било и оних за које је знао да ће одмах потрчати на праву адресу да га цитирају, Николић се заклео да ће, кад истражни органи заврше свој посао, „саопштити пуну и праву истину о узроцима несреће, без обзира колико они били поражавајући за Вучића“. Иако председник, очигледно, има сазнања која за сада нису доступна јавности, танка је нада у њега, он се и у цркви заклињао да никада неће напустити Шешеља…

Дакле, с обзиром ко влада, саучешће, поред Мехићеве и осталих у црно завијених породица, заслужују сви грађани Србије, сви су жртве, само се не зна редослед којим ће страдати.

ПС
Крајем 2002. председница финског парламента поднела је оставку. Техничком грешком направила је пропуст и једној посланичкој групи скратила време за дискусију за четири минута. На дневном реду била је расправа о стању у Ираку.
Тако то раде у нормалним државама.

У Србији нема ко да преузме политичку одговорност, а камоли да због потребе очувања елементарних моралних начела поднесе оставку и врати се извлачењу фугни или у лондонску гвожђару.
Тако се то ради у Вучићевом калифату.

Предраг Поповић

КЊИГЕ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА НАРУЧИТЕ НА 063/123-2702