Две трећине градова у Србији губе становништво

„Ја сам још цирка два сата у Трстенику и одоʼ преко моста, а ви видите како ћете”, написао је на Трстеник форуму један од корисника желећи да стави тачку на дилеме треба ли остати у граду где је живот јефтинији и све је близу, али посла нема, или отићи у Београд, плаћати кирију и крстарити с краја на крај града „за малу плату, али плату”.

Трстеник је, иначе, између два пописа, 2002. и 2011. године, изгубио 6.054 становника, односно око 12 одсто. Не умиру, дакле, само српска села, и градови све више губе становништво. Према попису 2011. године у 73 одсто од укупног броја градских насеља смањен је број становника у односу на број житеља 2002. године, а у том процесу не постоји регион који се посебно издваја, то јест цела земља је захваћена овим процесом. Мање житеља имају и Суботица на северу, и Неготин на истоку, и Ужице на западу и Лесковац и Пирот на југу земље. У свим овим градовима проценат „мањка становништва” је испод десет одсто.
Уз Трстеник, више од десет одсто становништва мање у односу на 2002. годину имају Прибој, Бор и Пријепоље. Као што се могло и претпоставити порасли су Београд, Нови Сад, Ниш, Крагујевац, али и Краљево, Обреновац, Врњачка Бања, Јагодина и Нови Пазар који бележи и највећи пораст броја становника, и то од 17 одсто. Град Београд статистичари третирају као зону изразите концентрације становништва: у њему живи чак 23 одсто становништва Србије.

За разлику од масовног одласка у иностранство, које је и даље регионални феномен, односно најизраженије у источној Србији или на југозападу земље, а у другим регионима присутно у мањем проценту, смањење броја становника направило је од карте Србије „швајцарски сир”, каже демограф Владимир Никитовић. 

– Пад у броју становника прво је захватио погранична и планинска подручја, али сада се то проширило и рупе се појављују свуда, само неколико чворишта окупља становништво. То, међутим, нису скорашње појаве. Наталитет је у опадању још од периода Другог светског рата, а ми га региструјемо као негативан од краја осамдесетих година прошлог века. Уз то, велики број места у централној Србији нагло је порастао миграцијом становништва у време када је почео снажан индустријски развој тих места. Те варошице су „експлодирале” шездесетих и седамдесетих година прошлог века са развојем индустрије и добиле тада инфраструктуру какву пре тога нису имале. Међутим, када су изгубили ослонац развоја дошло је до наглог демографског урушавања – истиче Никитовић.

За опстанак ових градова пресудан је друштвени, спољни фактор.

– Веома је извесно да ће наредних 20-30 година падати број становника. Просек рађања деце био је низак и у просперитетније време и ту неће бити ни убудуће већих промена. Опстанак ових градова, дакле, највише зависи од стратешке одлуке државе. Прича се о реиндустријализацији, развоју пољопривреде, али још нема никаквих јасних назнака у ком се правцу иде. Ако се наставе ове тенденције, нажалост, неће бити неког позитивног исхода – каже Никитовић.
Са друге стране, економски аналитичар Горан Николић сматра да су унутрашње миграције, сељење становништва из једног у други град у потрази за послом, економски пожељне.
– Када неко промени место становања, он ће бити продуктивнији, спреман да ради и за мању плату и због тога су унутрашње миграције подстицајне и добре. Број становника остаје исти, јер се миграције дешавају унутар земље, а повећава се економска продуктивност. Некоме ко живи са родитељима често је потребан много већи стимуланс, од онога ко је отишао из родитељског дома – напомиње Николић.

Ипак, више је оних забринутих због пражњења многих крајева Србије. Радећи серијал „Задња кућа Србија”, новинар РТС-а Милан Поповић провео је стотине сати у разговору са такозваним обичним људима из села и градова на све четири стране наше земље. Без много премишљања даје одговор на питање шта они најчешће наводе као разлог одласка: „не могу да нађем посао”.

– У јавним службама посла нема или је тешко до њега доћи, производња је стала, а онај ко би и желео да започне сопствену производњу не може да истрпи терет легалног пословања. Где ви да нађете тржиште у Пријепољу, на пример, кад народ нема пара и какав посао ви ту да започнете? Миграције ка иностранству су донекле и јасне, али оне ка Београду, који има једну од највећих стопа незапослености, чини се да су више психолошке природе. Људи одлазе у велики град, јер сви одлазе тамо, надају се да је већа вероватноћа да ће ту наћи посао, али и овде многи са факултетским дипломама раде у кафићу – каже Милан Поповић.

Посебан проблем је учмалост која је захватила бројне српске градове, наводи он, па ако није субота, тешко да бисте нашли себи другу занимацију осим да од јутра до мрака седите у локалном кафићу.   

– Путујући и снимајући по Србији, наишао сам на мали проценат оних који желе да остану у свом граду, оних који се враћају на дедовину, који желе да сачувају породично имање. Има, додуше, и породица које враћају децу из великих градских центара и то су најчешће они који имају сопствену, разрађену производњу и који су и децу усмерили и школовали за тај посао. Али чешћа је парадоксална ситуација да родитељи инсистирају да деца оду из своје средине у потрази за бољим животом – каже Поповић.

Субвенције давати за Прибој или Пријепоље, а не за Стару Пазову

Ако би се као услов државе да инвеститор добије новац за субвенционисање за отварање нових радних места поставило да фабрику мора да отвори у некој од неразвијених општина, ефекат би био видљив и брз, сматра економиста Мирослав Здравковић. 

– Апсурдно је да дајете субвенцију од 20.000 до 40.000 евра по радном месту немачком предузећу које отвара фабрику између Београда и Новог Сада, јер та је локација иначе привлачна за инвеститоре. Досадашње искуство је показало да око 90 одсто страних инвеститора отвара фабрике на пет до 10 километара од Коридора 10 и то су локације које би и без субвенције државе инвеститори одабрали за своју производњу. Држава треба да помаже градове који се демографски урушавају и да новац за субвенције даје инвеститорима који се определе да ту изграде фабрику. Дакле, апсурдно је давати субвенцију за отварање фабрике у Старој Пазови, већ је треба преусмерити на Прибој или Пријепоље, на пример – истиче Здравковић.