Двери у савезу са Вучићем спасавају Русију од НАТО пакта. Ако Русију буду спасавали као Косово…

Не треба са новим СКОЈом притискати Вучића у вези са Русијом нити у њему треба видети освешћеног националисту

У јесен 1944. године Черчил је приморао Краља Петра Другог да позове борце Краљевске војске у Отаџбини да се ставе под команду самозваног маршала и комунистичког терористе Јосипа Броза. Тада га је Черчил уверавао да ће у Југославији бити организован референдум на коме ће грађани моћи слободно да се изјасне да ли су за Краља или не. Наравно, била је то прљава лаж Винстона Черчила – Тито је приграбио сву власт, српска државност је уништена, а Краљ је заувек остао изгнаник.

Године 1995. Слободан Милошевић се одрекао Срба у Крајинама, верујући да ће га америчка Империја оставити да буде „балкански миротворац“ и да ће територија СР Југославије бити поштеђена ратних разарања и даљих цепања. Четири године касније, НАТО због Косова и Метохије бомбардује Београд и целу Србију а Милошевића стављају на листу хашких оптуженика, да би на крају и умро у њиховим казаматима.

Године 2001. Зоран Ђинђић предаје Милошевића Хагу на Видовдан. Нада се обилној западној помоћи и укључивању Србије у Европску унију. Године 2003, када почиње да схвата да га ја Империја преварила, оптужује Запад за лицемерје и отвара питање Косова и Метохије далеко пре коначне фазе тзв. независности Косова. Бива остављен на милост и немилост атентатора, који га практично распетог на штакама стрељају на вратима Владе Србије.

ИСТОРИЈСКИ ГРЕХ СРПСКИХ ВЛАДАРА

Године 2013. Александар Вучић склапа Бриселски споразум, предајући Косово и Метохију под власт НАТО и шиптарских сецесиониста. Верује у то да ће га Империја подржати у његовом походу на власт, што се и дешава, због чега Вучић на изборима 2014. осваја апсолутну већину.

Српски историјски грех који су починили сви поменути српски владари од Краља Петра Другог до Александра Вучића истоветан је. Верујући Западу, подлежући притисцима и уценама и надајући се да ће додворавањем, попуштањем и издајом моћи да одобровоље Запад да напади на Србију престану, а они остану на власти, починили су погубне потезе по виталне интересе српског народа и државе. Разуме се да даље разбијање Србије и западни притисак на нашу државу никада није престајао и бивао мањи након ових погубних историјских одлука које су учињене по налозима Запада. Сви ови српски владари касно су схватали праве намере Запада и сви су завршили у конфронтацији са Западом, усамљени, када је већ било касно да пруже прави отпор.

Управо је ово историјско-политичка ситуација у којој се сада нашао председник Владе Србије Александар Вучић. И његов однос свеопште сагласности и повиновања Западу тренутно је доведен у питање. Данас је управо омиљени западни политичар у Србији Александар Вучић, онај коме Запад прети свим облицима притисака и обојених револуција да би увео санкције Русији онако како су то урадили остали НАТО-сателити на Балкану на челу са Милом Ђукановићем.

Србија никад у својој историји није ратовала против Русије. Чак и трагични ђенерал Милан Недић, на тражење немачких нациста који држе Србију под стравичном окупацијом, чији је симбол стрељање сто Срба за једног погинулог Немца, одбија да, макар и симболично, пошаље једну чету на Источни фронт против Русије (Хрвати за то време под Стаљинградом имају дивизију).

Вучић је, дакле, пред историјским избором: после предаје Косова и Метохије, од њега се тражи да у име свих Срба забије нож у леђа Русији. Забијање ножа у леђа Русији сада, када је Империја отворила нови Источни фронт, био би срамни траг на нашој историји, који се ничим не би могао спрати. А не бисмо добили ништа осим срамоте и понижења. Ни Вучић не би добио ништа јер, како рече Хенри Кисинџер, само једна ствар је гора од тога да се буде амерички непријатељ – а то је да се буде амерички савезник.

Време за одлуку се приближава: док год Вучић, у име српске историје и последњих остатака државног суверенитета Србије, одбија да уведе санкције Русији и стане на страну НАТО-нацизма, он ће имати подршку свих часних грађана ове земље. Ако се окрене против српске историје и погази последње остатке државног суверенитета, у свим српским родољубима ће имати најогорченије противнике и сведоке своје издаје.

ПОДРШКА ЗА ОДНОС ПРЕМА РУСИЈИ

Да ли је Александар Вучић издао интересе српског народа и државе на Косову и Метохији, и директно учествовао у заокруживању друге шиптарске државе на Балкану? Да. Да ли је Александар Вучић, уз прећутну подршку Запада, увео небивалу медијску цензуру у Србији, посебно према опозиционом деловању из националног угла? Апсолутно. Да ли је Александар Вучић повукао било који потез да изађемо из колонијалног статуса српске привреде? Нити један.

Да ли је тај исти издајник српских националних, државних и економских интереса увео санкције Русији? Није. Као што се гласно и јасно мора рећи где је све издао наше националне интересе, односно није деловао у складу са њима, тако се исто мора признати да је по питању односа према украјинској кризи деловао у складу са националним и државним интересима Србије.

Да ли се у оба случаја и у обе реакције ради о истом политичару? Да. Сада не смемо упадати у две крајности: нити се треба придружити новом америчком СКОЈу, оличеном у неком новом Отору или Пајтићевом Демократском блоку (ДОС), чији ће задатак бити да притиска Вучића да се одрекне последњих елемената националног суверенитета и да се нуди Западу као алтернатива која ће му још верније служити нити у Вучићу наједанпут треба видети освешћеног српског националисту јер већ за који дан он може увести санкције Русији.

Подсетимо се да смо са одобравањем подржали када је Влада Србије (Вучић) првобитно одбила Бриселски споразум, да би само после неколико дана Бриселски споразум био потписан. Зато и сада морамо бити опрезни: у наредном периоду се према Вучићу и Влади Србије треба односити према њиховим делима према Русији. Зашто је то толико битно и пресудно? Зато што је однос према Русији далекосежно питање будућности српског народа. Јер увођењем санкција Русији мења се историјски идентитет нашег народа, и то више није и неће бити српски народ и држава. Такође, тиме се урушава последња шанса наше војне, економске и сваке друге обнове, коју можемо остварити искључиво у сарадњи са Русијом. Најзад, у Украјини се решава геополитичка судбина света и треба бити на страни историјске истине и правде, а оне су несумњиво на руској страни.

Супротно томе, отпором западним притисцима да уведемо санкције Русији остајемо верни нашој духовној и моралној историјској вертикали и задужујемо Русију, која тај дуг који има према Србији – још од 1999. године, када смо се испречили НАТО на путу за Русију – сигурно неће заборавити. Такође, тиме доводимо у питање наш погубни пут у Европску унију по сваку националну цену, што је наш прворазредни национални и државни интерес, и отварамо једно ново геополитичко поглавље српске историје, у коме ћемо изнова поставити и питање Косова и Метохије, као и бројна друга национална, државна и економска питања, која су стајала блокирана под бриселским уценама.

ДВЕРИ НЕЋЕ СА ДЕМОКРАТАМА

Да се не заваравамо: у овој игри су небитни и Томислав Николић и Ивица Дачић и сви други актуелни српски политичари на власти, већ одлуку о томе да ли ће се Србија први пут у својој историји сврстати насупрот Русији доноси Вучић лично. И то може бити и његова највећа слабост: и Ђинђић је самостално отворио косовско питање, остао усамљен и било га је лако сломити. Ако заиста жели да одбрани националне и државне интересе и не стане на страну НАТО-опкољавања Русије, Вучић мора најпре да ослободи медије за другачији политички глас. Али не зато што то траже ОЕБС и Пешчаник, најобичније слуге западних интереса у Србији, који се као ни политичке странке под западним утицајем никада нису огласили када су рушени патриотски сајтови, затваран једини опозицини радио Снага народа, полиција упадала у просторије Двери или саслушавала водеће представнике нашег Покрета управо због протеста испред РТС против медијске цензуре.

Што се Покрета Двери тиче, увек када било која Влада Србије, па и Вучићева, ради у националном и државном интересу – имаће нашу подршку, без обзира на то што смо политички противници и опозиција. Као што ће свака власт у нама имати жестоке опозиционаре када не ради у националном и државном интересу. Конкретно, Двери су апсолутно против увођења било каквих санкција Русији и сврставања на страну америчке и бриселске агресије на Русију, као што смо, истовремено, непрестани критичари власти због катастрофалног односа према Косову и Метохији, медијским слободама, домаћој економији… На политичкој сцени Србије, поред владајућег блока, назиру се још два политичка блока у опозицији: демократски, који ће служити за притисак на Владу да се изда све што је остало од националних и државних интереса, и национални, који ће исто тако служити за притисак на власт да се не одрекне последњих елемената државног суверенитета. Двери свакако неће бити део демократског блока, већ ће све своје снаге уложити у формирање српске националне опозиције као значајног политичког блока и истинске алтернативе постојећој власти. Ову политичку позицију сматрамо крајње политички јасном, отвореном и поштеном.

Бошко Обрадовић

Аутор је члан Старешинства Покрета Двери.

Нови Стандард