ДВОРСКА ЛУДА УЖИВА У ЦИРКУСУ: Вучић већ положио заклетву а организује инаугурацију 2.0?

Недавно смо овде говорили о својеврсном феномену – да нови председник Србије планира своју другу инаугурацију за непуних месец дана. Иако је ступио на дужност и положио заклетву пред народним посланицима, он се спрема да то опет учини и у јуну. Зашто – није до краја јасно. Претпоставља се да председника мучи жеља за очувањем пуног, нетакнутог мандата и да га дубоко узнемирава то што је време на власти пролазно, оцењује Софија Мандић на сајту Пешчаника.

Питање тренутка ступања на дужност код нас постаје озбиљно правно и политичко питање. Ствари у вези са тим само се компликују, што показује и најновији случај Ане Брнабић. Она је постала председница владе у тренутку када је њено име изговорио председник Србије.

Домаћи медији су нас преплавили насловима и садржајем попут – Александар Вучић саопштио име премијера, Ана Брнабић нова премијерка, прва жена не челу владе, Вучић именовао свог кандидата, прва изјава нове премијерке Ане Брнабић, ко је заправо нова премијерка, прва геј премијерка на Балкану. Не заостају ни страни медији: код њих је председник Србије номиновао геј жену да буде његова премијерка, Србија је добила прву жену и геј премијерку, а Брнабић је именована (намед, аппоинтед) на ову функцију. Ретки су медији који у вези са тренутним статусом Ане Брнабић не доводе у заблуду читаоце.

Ана Брнабић није изабрана у Скупштини Србије већином гласова народних посланика, а то је једини начин да неко постане председник/ца владе. Овде се не ради о ситничарењу, него о непристајању да се (још једном) суспендује највише представничко тело. То тело, да подсетимо, представља све нас и у наше име бира владу и њеног председника/цу. Ана Брнабић је и даље само предложена за председницу владе, а тај статус јој је дао председник државе, на основу своје уставне обавезе. Испада да је од политичара понајвише био у праву Драган Марковић.

Он је рекао да Брнабић „није његов премијер“. Иако је то рекао у паничној хомофобији, Марковић је изговорио истину.

Ако пак заборавимо избор у народној скупштини и пођемо од претпоставке да је председница владе једноставно именована, јавља се више проблема – чему нова председница владе председава, то јест – где је нова влада? Која су јој ресорна министарства? Које су особе на челу тих министарстава? Како изгледа закон о влади и министарствима? На крају, не и најмање важно, шта та влада планира да ради? (О чему је овде већ било речи.) Рецимо, шта влада планира у области заштите људских права, урушених до темеља у последњих пет година. Да ли је важно то што је мандатарка жена и лезбејка моћи ћемо да кажемо тек када чујемо њен програм и, наравно, видимо шта ће влада од тога заиста урадити.

Имамо овде два паралелна заплета, констатује Пешчаник. У једном није јасно како је баш Брнабић предложена Народној скупштини за председницу владе. Председник Србије предлог мандатара упућује скупштини не на основу личних преференција, већ на основу мишљења представника изборних листа. Брнабић у овим разговорима није била споменута. Напротив, медији су пренели да је Српска напредна странка изричито тражила да председник владе буде из њених редова. Брнабић није чланица СНС.

Други заплет се плете око мандата самог Вучића. Ако ће он, како сам каже, бити инаугурисан крајем јуна, у ком својству је предложио Народној скупштини кандидата за председника владе? Ако Вучићева конструкција о другој инаугурацији заиста важи, нема одговора на претходно питање. „Овлашћење“ које је Вучић добио од своје странке да „изабере премијера“ није битно са становишта устава и закона. Процедура је јасна: консултације председника републике са представницима листа и предлог скупштини као резултат тих консултација.

Дакле, имамо два проблема са ступањем на дужност на највише државне функције. Једна особа жели одложену инаугурацију. Друга особа је инаугурисана самим тим што је њено име изговорила прва особа у нејасном статусу. Ипак, у року од неколико сати готово сви су писали о новој премијерки. То је прихватила и сама Брнабић: она се у победничким тоном захвалила председнику на указаном огромном поверењу да води Владу.

Било би добро када би медији водили рачуна о језику који користе. Језик утиче на оно што мислимо, а неминовно и на оно што радимо и узимамо за прихватљиво.

Третирање Вучића као неинаугурисаног председника, а Брнабић као инаугурисане премијерке практично води ка укидању свих правила. У ту слику се уклапа и мањинска позиција пре времена инаугурисане премијерке – више од личних постигнућа и одлика данас вреди спремност да се пристане на искривљену слику поделе власти и прихвати одлучивање у само једном центру. Брнабић је овај тест добро положила и тако већ јуче постала премијерка Србије – честитамо.

Курир.рс/Пешчаник, Софија Мандић