Пет стотина европских “џихад туриста” отишло је у Сирију да уче “занат убијања”, а онда се с прстом на обарачу вратили кући, упозорава немачки министар Ханс Петер Фридрих.
Рат у Сирији је јединствена трагедија, која све озбиљније, са несагледивим последицама, инфицира светску дипломатију. Док се у случају такозваног Арапског пролећа Европа на тренутке још и могла заваравати срећним крајем у том делу света, таквих очекивања сада нема. Баук сиријског грађанског рата кружи Европом. Ситуација на терену ескалира, запалила је читав регион, разјединила европску дипломатију више него иначе, а сад полако расте и као социјални проблем на старом континенту.
Тако је немачки министар унутрашњих послова Ханс Петер Фридрих, врло незадовољан исходом недавних разговора у Европској унији о такозваном “џихад-туризму”, рекао да његове европске колеге игноришу озбиљност проблема.
И до сада су млади друге или треће генерације исламских досељеника, који су одрасли у тој земљи и званично су њени држављани, одлазили да се боре на страни талибана у Авганистану или Пакистану. Шта је сада другачије, чему одједном то узбуђење, пита лист ФАЗ министра Фридриха.
Авганистан је далеко, Сирија је близу, она доминира насловним страницама, осећај “препуштености” тамошњег становништва снажно је пропагандистички праћен преко интернета. Све то позитивно утиче на мотивацију “џихад-туриста”, изјављује Фридрих у интервјуу немачком листу.
Чињеница да се за сада говори о 50 таквих случајева из Немачке, или пет стотина из ЕУ не открива сву тежину проблема, жали се немачки министар. “Ти људи одлазе високо мотивисани за Сирију, тамо заврше ‘занат’ убијања, усвоје технику како се мржња претвара у дело и онда се с прстом на обарачу враћају кући у Европу. То су темпиране бомбе”, упозорава Фридрих.
“Џихад-туристи” долазе из локалних салафистичких кругова, али има и доста оних који раније нису припадали салафитима, па немачки министар полиције проблем поставља на следећи начин: Треба деловати превентивно, везати младе људе за вредности друштва у којем живе и добити одрешене руке за протеривање агресивних фундаменталистичких проповедника.
Међутим, кад полиција почне да говори о “превенцији”, то онда обично значи да су бројне друштвене инстанце пре тога већ заказале, од породице, преко школе до радне интеграције, али и више од тога – да се то друштво креће по идеолошки клизавом терену. Зар није и Гвантанамо једним добрим делом било замишљено као институција “превентивног” карактера?
Фински дипломата Марти Ахтисари изјавио је на једној трибини у Бечу да је “све то могло бити другачије”, да је Запад крив за развој ситуације у и око Сирије. У свим интервјуима до сада, Ахтисари је оптуживао Савет безбедности због неодлучности, а сада коначно објашњава како је то тело довело до политике мртвог чвора у односу на Сирију.
“Руси су у фебруару прошле године Западу нудили преговоре о оставци Асада – то би било нешто на шта су они сигурно могли имати утицаја”, изјавио је Ахтисари на скупу одржаном у бечком Институту за антропологију. Тај му је предлог у директном разговору саопштио руски амбасадор у Уједињеним нацијама Виталиј Чуркин, очекујући од Ахтисарија да идеју проследи даље.
Дипломатски импулс, да је Русима једнако тако доста Асада као и Западу, Ахтисари је уредно пренео даље, али су Сједињене Америчке Државе, Велика Британија и Француска потпуно игнорисале ту иницијативу. У јавним медијима западних држава је тако наставила да кружи слабије или јаче наглашена тврдња како “Москва држи заштитничку руку изнад Асада”, што је даље појачавало стереотип о руским империјалним амбицијама.
Не само да је “Москви тада исто било доста Асада”, већ је Чуркин нудио и разговоре о заједничким испорукама оружја појединим групама у Сирији, као и о координисаном дипломатском притиску на побуњенике и службени Дамаск да коначно ступе у озбиљне мировне преговоре. Све те руске иницијативе, тврди Ахтисари, биле су игнорисане од западних чланица Савета безбедности Уједињених нација, иако је било јасно да се Асаду мора помоћи да или изгуби или победи, јер властитим снагама није могао ни једно ни друго.
У светлу оваквих развоја догађаја, повлачење аустријског војног контингента са Голана заслужује нову интерпретацију, не више као акт кукавичлука или наводне алпске непоузданости, већ као рационално постављена математичка формула. Шта је најпаметније учинити кад се истурено војно одељење једне мале земље нађе на висоравни где с једне стране стоје Асад, Хезболах и могуће нуклеарни Иран, с друге нервозни и дефинитивно нуклеарни Израел, што потенцијално значи и Америка, с треће Турска с пробуђеним империјалним рефлексом, с четврте Русија, којој је доста да је Запад понижава и када конструктивно мисли и када не, а с пете твоји властити савезници (Велика Британија!) спремају се да иза твојих леђа пумпају ново оружје у непрозирне фронтове сиријског грађанског рата?
Одговор је једноставан: У таквој ситуацији, треба се што пре вратити кући. “Само без свечане предаје дужности Хезболаху, момци!”, горко коментарише аустријски “Пресе” повлачење националног УН-контингента с Голана.
РТС
