Е, мој црни Милутине…

Упутио се Велики вођа на свету српску земљу, а све уз благослов Великог касапина, да и доле, јужно од Ибра донесе светлост којом годинама обасјава пресрећни народ од Хоргоша до Медвеђе.

Кирби рече: добро је то, шта добро – одлично! – за напредак српско-косовских односа, на шта Вођа смерно погну главу, ненавикнут на похвале, поготово не са Запада. Али, није то онај покварени Давенпорт који га дави, овај је фин човечуљак, ко би рекао да стиже из тако моћне земље.

А, шта се дешавало доле, где цвета крваво-црвени косовски божур? Народ одушевљен као да долази лично српска мајка Цеца похрлио је у аутобусе, не због тога што је бојкот значио отказ већ због тога што је љубав према Вођи јача од свега.

Неки дечачић (тако мали, а већ задивљен Свемогућим) после два и по сата цупкања и чекања Његове београдске висости, млатарао је српском заставицом док му није досадило. Онда је заставицу, лепо, поцепао на пола и кренуо окупљенима да тутка у руке.

– Бежи бре, мали! – престрављено се бранио полицајац маскиран у обожаваоца.

Беше лепо, али баш. Као кад је Тито долазио у Африку – заставице, покличи и будне очи маскираних полицајаца.

Вођи је Севера преко главе. Тамо живи неки незахвалан српски народ, ‘оће да пљуне, да псује, не даје за суживот ни пишљива боба. Ускурчио се, заинатио. Не да Шиптару преко Ибра па Бога (или Вођу) зови колико ти воља. Ни Свемогући ту није сигуран, у свакој косовској униформи чучи Србенда, није им веровати…

Доле, на југу, дивота! Послао Тачи полицију да га чува од оних других, злих Шиптара. Поздравио Тачи посету. Поручио: ово је мали корак за Мене, али велики за Њега. И све тако, од војводе до сердара.

Појавили се и неки шиптарски бирновци, провокатори, па се наврзли: кад ћеш да признаш Косово, па кад ћеш да признаш Косово?

– Ајде, ајде, питајте нешто паметније – не узбуђава се Вођа, а у себи мисли: “Давенпорте, давежу и покварено енглеско јајце, и овде си прсте умешао…”

Стигао Величанствени и емоције да покаже, линуше сузе пред спомеником краљу Милутину у Грачаници, заплака и народ: еј, бре, три вајара радила, а краљ усукан ко да су им браћа Цигани ноћу бакар крали!

(Или се заплакао због нечег другог, тек многима се у мислима јави она слика са Војводиног испраћаја у Хаг: Шешељ у заносу говори, а радикалском јуноши, на коме Магистрат остаје, сузе грунуше низ бијело лице).

Сабра се, па грмну: Остајте овде! Овде ће вас чувати онај што такође има несташног брата, лично ми је дао бесу да вам ни длака с главе неће фалити, мада за главу не гарантује.

Обрадова се народ грдно…

Свашта лепог издешава се тог дана на светој српској земљи, јужно од Ибра. Бејаше и хлеба и соли, и нове амбуланте. Мало они зли Шиптари шутираше Вођина кола, на шта он духовито примети да су кола, ипак, јача од ноге и да њега ништа не боли, а они ће, тако зли и бандоглави, морати код ортопеда.
Или то, можда, нису били зли Шиптари, него неки зли Срби, заведени тамо неком кобајаги славном прошлошћу, а неспособни да схвате визију која зрачи из Вође и Брисела?

Све је могуће, дугачка је та проклета Давенпортова рука…

А, после посете, зли београдски Срби питаху га што злим шиптарским бирновцима није одбрусио да је Косово Србија, као што је опште познато. И зашто нам на време није рекао да оде и Трепча, него се сад шокирамо, заједно с њим, и ока не склапамо.

– Е, мој црни Милутине, кога ја водим – уздахну Вођа, па му сузе опет грунуше у тишини пустог кабинета.

У међувремену, доле на југу, пламтеле су српске куће. У част његове посете.

Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ, Вести

Фото: Влада Србије, Г. Срданов