Знате ону идиличну слику где девојка седи на пољани откидајући латице беле раде: „Воли ме! Не воли ме. Воли ме! Не воли ме.“ Изгледа да је камера ухватила Вучића управо када је у руци држао латицу „воли ме!“, па нам је усхићено саопштио да Рама, истина, неће доћи, али да му је „послао диван поклон!“.
Како Еди Рама отворено заговара стварање Велике Албаније, остаје само да нагађамо, не шта је тај поклон, него шта је Вучићу.
Ако пођемо од исказаног усхићења и претпоставимо да иза тога Вучић намерава и да реализује пријатељство са Рамом, као државни пројекат Србије, онда би било занимљиво видети који би то потези били.
Да би се у целини остварила „нормализација“ односа са тзв. Приштином, потребно је закључити правно обавезујући уговор.
По својој садржини би то била компилација Брисел 1 и 2, уз неке разраде. Недостатак Брисела 1-2 је у томе што је он противуставан, односно наш Уставни суд их је, да вас подсетим, прогласио за акта која нису правни документи. То је наравно бесмислено и они несумњиво као правни акти производе дејство у међународним односима Србије, али је такав став Уствног суда уједно погубан и за Вучића. Ако то нису правни одкументи, онда су сва поступања свих државних органа са позивом на Брисел 1 и 2 противуставна и представљају озбиљна кривична дела.
Дакле, то мора да се све лепо озакони. Међутим, претходни корак том „озакоњењу“ би морала да буде измена резолуције 1244 СБ УН. Не могу Србија и тзв. Косово да се нешто договоре док је на снази Резолуција 1244.
Одатле опет следи да би у краћем временском периоду могли да чујемо да „Србија планира дипломатску офанзиву у УН, како би осавременила резолуцију 1244“ (или неку сличну формулацију), а легије душебрижника би ускоро морале да почну да нам објашњавају како нам живота нема док не „модернизујемо“ 1244.
Немајући тако истанчан апарат каква је бела рада, ја на чисту интуицију претпостављам да ће Вучић, осокољен поклоном Раме, ускоро напасти коту 1244. Не жалећи жртве.
Друга занимљива прича односи се на немачки план изнет крајем маја о стварању неке квази-државне формације од тзв. Западног Балкана. Они то мисле сасвим, сасвим озбиљно.
Наиме, растурањем Југославије, Немачка је добила преко Хрватске излаз на Средоземно море, али сада даље неминовне дезинтеграције хоће некако да заустави. У супротном би Муслимани/Бошњаци, остали без утицаја, изоловани на једном делу територије напуштене и од Срба и од Хрвата, а поред тога укрупњена Србија би била проблем који се не може пацификовати концептом Велике Албаније.
Пре или касније, Србија би у том одмеравању снага изашла као победник, али оно што је за Немце најгоре, утицај Русије би у том сценарију био незаустављив.
И обрнуто, прављење неке квази-државе у којој би се унутар тих граница Срби мрцварили са свим Бошњацима и свим Албанцима, најбоље обезбеђује дуготрајно смањивање руског утицаја.
Нама ће се наравно све објашњавати тиме да сав нормалан свет размишља о сарадњи, а само лудаци и никакви људи о поделама. Ко не верује нек убере једну белу раду и нек сам види шта ће му цвет рећи.
Имам контра-предлог. Нек они престану да утичу на нас и обећавам им да нећемо тражити било какву посебну сарадњу са Русијом.
Нема тога код Немаца. Латице њиховог цвета су „Мораш да ме волиш! Мораш да ме волиш! Мораш да ме волиш!“. А сасвим је либерално да престанеш код које год латице хоћеш.
Трећа тема је, како изгледа наша колонизација из угла Немачке? Да ли су они задовољни оствареним?
У победу руководства Србије – веома задовољни. Отуда тзв. опозиција може имати аудијенцију, али подршку ни случајно. Само херој Вучић може да освоји коту 1244 и тога су колонизатори сасвим свесни.
У погледу економске колонизације – веома задовољни. Стратегија владе Србије „ваша реч за нас је заповест“, Немцима сасвим одговара. Али Немци ко Немци, неће ни да се одушеве макар делимично као Вучић поклоном Раме, него целу Србију просто прихватају као природан поклон нижих бића.
Али има једна ствар која их брине. Нису задовољни сламањем српског идентитета. Сламањем нашег духа. Како то често код насилних владара бива, не ваља им народ.
Отуда је за њих изузетно важно да се одрекнемо Косова и Метохије. Не интересује Немце много Велика Албанија (знају да је то амерички забран), али су веома заинтересовани да ми сами одустанемо од своје суштине. Не да га отму као јачи у неком тренутку. То искуство имају и знају како се то завршава. Него сами да се порекнемо заменом Косова и територијалног интрегритета Србије, историје и нарочито будућности, за ЗСО у оквиру криминално-западне „реалности“.
Прогањање ћирилице – врло заинтересовани. Зато садашњи министар културе мора да лети из владе. Отуда захтев за ЛГБТ председницом владе.
Отуда и тако панично реаговање на чињеницу да Срби Русе и Русију виде као најпожељније савезнике. На првом месту је „самосталност“ а одмах иза тога Русија.
У свему Немци и западњаци виде утицај Русије (а није реч о утицају, пре би се рекло упркос одуству утицаја), зато што би стварни утицај Русије учинио српски дух несаломивим за многе деценије.
Укратко, пошто „нисмо добри“ сад ће да нас поправљају и тзв. власт и тзв. опозиција.
Чупају нам латице, али нам корен неће ишчупати. А оно што ће из тог корена израсти биће за причу. Мислим, како се то каже, „ко преживи причаће“.
Бранко Павловић, Фонд стратепке културе
