Америчка влада се 2013. године обратила компанијама попут Гугла, Епла и Јахуа, као и неким другим, тражећи од њих да достављају информације о својим корисницима. И многи су пристали, рекао Сноуден
Поводом Светског дана слободе медија, Репортери без граница су на тему „Новинарство у кризи: одлучујуће десетлеће“ урадили серију интервјуа са новинарима и интелектуалцима познатим по залагањима за слободу изражавања, међу којима су били узбуњивач Едвард Сноуден (Edward Snowden), колумниста Вашингтон поста Рана Ајуб (Rana Ayyub), добитник Нобелове награде за економију Џозеф Штиглиц (Joseph Stiglitz) и генерални секретар међународне организације Репортери без граница Кристоф Делоар (Christophe Deloire).
Цензоловка преноси делове разговора који је са Едвардом Сноуденом, светски познатим узбуњивачем и председником фондације Freedom of the Press, водила позната филипинска новинарка Марија Реса.
Цео разговор можете погледати овде.
Марија Реса: Репортери без граница тврде да је ово одлучујућа деценија за опстанак новинарства. Шта ви мислите о томе?
Едвард Сноуден: Промене су очигледне. Појављују се нове силе, нови начини злоупотреба у којима учествују и поједине владе. У време криза увек нам говоре да су промене привремене. Али не постоји ништа што је постојаније од – привремених мера. То примећујем од када радим у технолошком сектору. Сада смо сви део истог система, економија, екологија, технологија… И тај систем се распада. Да бисмо га поправили, прво морамо да га разумемо, а то је традиционално улога новинарства. Новинарство је тренутно на удару, и у питању је намерна стратегија, нису у питању грешке.
То видимо на местима као што је Кина, у којој је тешко добити истиниту информацију и где су новинари избацивани из земље, затим у Бразилу, где су покушали да ухапсе новинара који је извештавао о корупцији у Министарству правде.
Видимо и у Великој Британији у којој сви мирно посматрају како се крши међународно хуманитарно право у намери да се изручи Џулијан Асанж, коме се суди због „шпијунаже“ – изгледа да сада тако зовемо то кад неко објави истину.
Сличне ствари се дешавају и у Русији, ту имамо ситуацију да је медиј Ведомости променио власника и одједанпут вести више нису политичке, нити су, бар за руске стандарде, независне. Руска држава уводи закон против лажних информација, што нас трагично доводи до Америке у којој председник подржава сличне законе, док неки његови сарадници признају да је управо он извор лажних вести.
Кад говоримо о заштити извора, узбуњивачима никад није било лако, али су сада посебно угрожени. Данас су не само на удару новинари и њихови извори него се по први пут иде систематски против агенција које би требало да су независне и да обезбеђују истинитост информација. То се дешава у Америци, али и на другим местима. И то баш у време када нам је новинарство најпотребније.
Новинарство није савршено, оно се увек може поправити, зато и постоје корекције. Али је, без обзира на све – неопходно. Ако не заштитимо новинаре, систем ће се урушити, а последице ћемо мерити изгубљеним слободама.
Владе се потчињавају технолошким компанијама
Реса: Репортери без граница су управо навели како је дезинформисање један од највећих проблема. Сада су у игри и велике платформе. Како видите њихову улогу, као и улогу друштвених мрежа?
Сноуден: Платформе су демократизовале издаваштво. Сад свако може да напише и објави шта год хоће. Новинарство своје ресурсе троши на проучавање чињеница, на упоређивање конфликтних изјава, и труди се да утврди шта је тачно. У свом послу се трудим да што више онога што објавимо буде за опште добро.
Кад су у питању платформе, како да знамо да ли је оно што је објављено тачно? Ко проверава информације? Технолошке компаније у све већем броју запошљавају фектчекере, али мени се чини да је то погрешан приступ. Те компаније већ сада имају превише контроле над нашим животима. Оне знају шта читамо, које су нам навике кад купујемо и ако их ставимо у позицију у којој им је дозвољено да одлучују да ли је нешто што је изречено лаж или није – да ли је протест који се десио нешто што треба промовисати или не – бојим се да постоји много начина на који би то могло да повреди људска права.
Реса: Како онда да се изборимо са вирусом а да не изгубимо наше слободе?
Сноуден: Једном кад корпорације и владе почну са неким програмом, као што би то био случај са тражењем контаката (contact tracing) или масовним надгледањем, покушаће да нам кажу да је то пракса коју није могуће променити. И овде није у питању само одговорност влада.
Америчка влада се 2013. године обратила компанијама попут Гугла, Епла и Јахуа, као и неким другим, тражећи од њих да достављају информације о својим корисницима. И многи су пристали.
Данас видимо да владе имају тако велику потребу за приватним подацима грађана, да они постају клијенти технолошких компанија и чак им се и потчињавају. Те компаније сада схватају колико новца могу да зараде и колики утицај могу да имају, посебно ако су у стању да понуде ексклузивне податке. Оно чему сада присуствујемо јесте трка ко ће скупити више података о људима.
Судови широм света тренутно говоре да без обзира на то што си ти креирао неки садржај и поставио га на неку платформу, он свеједно припада платформи. Али ствари не морају бити такве. Потребна нам је јасна правосудна реформа, треба дозволити корисницима да изаберу да ли ће их компаније надзирати или не. Људи су тренутно бесни, али се осећају немоћнима. Људи мисле да немају снагу да се супротставе својим владама, али се варају.
Уради нешто, реци стоп и дуни у пиштаљку!
Реса: Ви сте поднели личну жртву и данас живите у Русији. Не можете у Америку, јер би вас тамо ухапсили. Који савет имате за неке будуће узбуњиваче?
Сноуден: Људи постају све циничнији. Све више мислимо да знамо све, само зато што имамо приступ Гуглу. Како онда да дође до промене? Некоме негде је и даље довољно стало да се заузме за промене. У моје време, више од 30.000 људи је радило за Националну безбедносну агенцију (НСА), нису сви знали оно што сам ја знао, али многи јесу. И они су могли да нешто ураде тим поводом, али нису. За мене то није било питање спасавања света – једна особа не може да спаси свет, али може да учини корак да помогне неким друштвима.
Истина је да постоји осећај немоћи, али да ли треба чекати да неко други нешто предузме? Власт не слуша, власт само реагује. Промена ће се десити само уколико је наметнемо институцијама. Не постоје људи боље позиционирани да развију ову врсту свести од новинара. И онда можемо говорити о томе како су људи постали цинични и да се тешко живи. Али ће бити боље ако ти нешто учиниш тим поводом. Ако, на пример, ти кажеш „стани“ и дунеш у пиштаљку. Реформа је процес који може почети с тобом, али се с тобом неће завршити.
Реса: Како охрабрити људе?
Сноуден: Данас су многи новинари погнули главу. Они гледају како је све више напада на њихове колеге, слушају представнике власти који их нападају, а ти се напади могу завршити насиљем. И они ће вам рећи да имају породице и рачуне које треба платити. И да они сами ништа не могу да ураде. Али ако сада не урадиш ништа за своју породицу и за свет у коме треба и даље да живиш, како ће тај свет у будућности изгледати?
Није довољно мислити да нам је потребна промена. Морамо иза нечега стајати ако хоћемо да се ствари промене. Данас имамо екстремно храбре новинаре. Велике кризе и трагедије, без обзира на тешкоће које са собом доносе, на свој начин изазивају и оно најбоље у људима. У свим професијама. Ја у то верујем. Али не бих хтео да људи мисле да ће се промене десити а да не жртвују било шта. Не треба да се спалите, али не можете само да седите на каучу и да очекујете да ће се ствари поправити.
Наслов и опрема: Стање ствари
