Била је то вест која је одушевила домаћу јавност и узнемирила конкуренте: Ер Србија, те 2013. године, тек што је прешла у сувласништво Етихада, купиће 10 нових авиона, најмодернијих ербасова А320НЕО и за њих дати до милијарду долара.
Овакав епилог био је, нажалост, очекиван. Када су авиони наручени, Етихадом је суверено владао генерални директор Џејмс Хоган, чија је велика визија будућности ове блискоисточне компаније почивала на идеји удруживања са посрнулим превозницима у Европи и шире. Улазак у Јат ервејз био је део те слагалице. Као и АлИталија, Ер Берлин, Дарвин ервејз и многи други.
Као што је добро познато, та стратегија је пропала до темеља, повукавши са собом и Етихадову репутацију и Хоганову фотељу. О новцу да не говоримо.
Ер Србија је сада заостали реп стратегије прогнаног директора коју би нова управа најрадије заборавила. У таквој констелацији неразумно би било веровати да ће Етихад сипати стотине милиона евра у српску фирму која му више није потребна. Тако је завршена и прича о новим авионима, који су оригинално набављени као део велике поруџбине од 117 летелица намењених компанијама из целог Етихадовог система. Да су авиони стигли, Ер Србија би била убедљиво најмодернији авио-певозник у региону. Уместо тога, фирма данас више личи на лоу-кост превозника него на националну авио-компанију. Из прес-службе Ер Србије од јануара нису одговорили на питања Данаса о набавци ербаса А320НЕО.
Какав је пут српско-арапска компанија прешла од тренутка када је Етихад уз велике наде ушао у пропали Јат, можда најбоље одсликавају промене у новинским насловима током ових пет година:
„Бомба из Дубаија: Ер Србија наручила 10 Ербасова А320НЕО!“
„Први лет Ер Србије за Њујорк“
„Ер Србија: Суспендујемо лет за Абу Даби, повећавамо број седишта у авионима“
„Субвенције Ер Србији 40 пута веће од „профита““
„Ер Србија ће бити лоу-кост компанија“
„Ер Србија: Нећемо бити лоу-кост, спроводи се рационализација“
„Директор Ер Србије Дане Кондић поднео оставку“
„Ер Србија укинула бесплатно пиће и оброк на својим летовима“
„Одлази ли Етихад из Србије?“
На ово последње, још увек актуелно питање, нема сигурног одговора. Етихаду на јесен истиче петогодишњи менаџерски уговор по којем управља компанијом иако у Ер Србији има само мањински део. Нови уговор наводно још није затражен. То је једнима сигнал да ће Арапи ипак напустити Србију, о чему је, опет наводно, држава већ обавештена. Други пак верују у останак Етихада, којем је Ер Србија једно од ретких Хоганових партнерстава на којем још нису изгубили новац. У 2016. (за 2017. још нема података) Ер Србија је имала профит од симболичних 900.000 евра. Али, Етихад је зарадио много више пошто је те и претходне године Ер Србији дао два кредита на која јој је обрачунао „трансакцијске трошкове“ од 6,55 одсто, односно – осам милиона евра. На те кредите Ер Србија наравно плаћа и редовну камату од 6,95 одсто која расте за 0,17 одсто на свака три месеца. Заједничком авио-превознику кредите одобрава и Србија, али по упола нижој камати од само 3,5 одсто.
Држава и Етихад су партнери у овом послу, али је Србија до сада показала далеко више слуха за финансијске потребе Ер Србије. Тако је нижа камата од оне коју даје други сувласник још и најбенигнији начин на који Влада помаже овом авио-превознику. Далеко озбиљнија ствар су субвенције од чак 40 милиона евра колико су порески обвезници исплатили Ер Србији током 2016. године. Да није тог новца, фирма којом управљају Арапи, ту годину би завршила у губитку од отприлике тих истих 40 милиона евра. Кад ни то није довољно, држава прискаче на разне друге начине у помоћ – од свих могућих финансијских и других повластица на београдском аеродрому, па до тога да Ер Србија просто пребаци аеродрому своје раднике који су јој постали терет.
Концесија за Аеродром „Никола Тесла“ коју је управо добио француски гигант Ванси, могла би то да промени, али ако Ер Србија буде наставила да ужива оволику финансијску потпору државе Србије, останак Етихада можда и не буде под толиким знаком питања. Питање које остаје је само – је ли то оно што су нам обећали?
Пише: Александар Милошевић, Данас.рс
Ime Leonarda da Vinčija, Francuzi pišu: Léonard de Vinci, a čitaju tj. izgovaraju kao: Leonar d`Vensi. Otuda i svoju kompaniju zovu: Vensi. Ali, naša transkripcija imena je Leonardo da Vinči, tako da i francusku kompaniju treba nazivati: Vinči (po Leonardu). Siguran sam da ovo u Srbiji zna veliki broj ljudi, posebno oni koji bolje govore francuski, ali imam osećaj da nisu raspoloženi za polemike sa polupismenim novinarima koji ni srpski dobro ne znaju. Jedan poznanik mi reče: Mi treba da izgovaramo kao Francuzi. Zaista? Pa Francuzi pišu: Paris, a izgovaraju Pari. Zašto mi onda izgovaramo: Pariz, a ne Pari? Dakle, dosta mi je da i od nepismene Brnabićke slušam: Vansi, Vansi … Ime kompanije je Vinči i tačka. E sad, kakvo je ovo “muvanje” sa Francuzima, nije mi jasno. Vinči je jako komplikovana, kompleksna kompanija iz puno delova, koja ni u matičnoj zemlji, Francuskoj, nema baš dobru reputaciju. Videćemo.