Тероризам у Белгији. 2016. Београд у бојама белгијске заставе. Систематски тероризам у Африци. С краја 19. и почетком 20. века белгијски краљ Леополд ИИ узроковао смрт око 10 милиона (!!!) становника Конга. Нема мостова да светле у заставама Конга. Тероризам на Балкану – удружени злочиначки подухват земаља Запада (да, да, и Белгије) против Савезне Републике Југославије. 1999. И све нешто мислим – да смо тада, као и сада, показали приврженост западњачким пријатељима, да смо тада обасјали Скупштину и мостове заставом НАТО-а, можда нас западњачки пријатељи не би бомбардовали… Ипак су они демократе и диљем планете ту демократију шире, не убијући људе, него правећи обичну колатералну штету… Колатерална штета је ОК, шта то и значи, то су две неке речи.

Мислим да није лепо да нас нико не пита да ли је у реду да обасјамо главни град Србије заставом Белгије. То што су злочинци посејали смрт међу недужним људима у Бриселу, то је за велико жаљење и то је тероризам против којег сви морамо да се боримо. Али, не желим да у моје име, у мом главном граду, светли застава земље народа који је одговоран за смрт 10 милиона људи и који је убијао и мој народ под плаштом демократије. Рећи ћете – није крив народ, него њихов тадашњи краљ? Ма није него – као што у Хагу суде појединцима, а не целом српском народу…

Чудите се терористима из Белгије? Што, па бар су Белгијанци масакрирали читав народ

Шта, нису криви ти Белгијанци ни за 1999? Није нас бомбардовао народ, него само пилоти? Па из ког су они народа? Не можемо, људи, тек тако заборављати. Готово је извесно да мало ко овде зна за тих 10 милиона мучених, искасапљених, изгладнелих и поубијаних становника Конга. Ипак се више нас сећа НАТО бомбардовања. Али, као да смо и њега заборавили. Докле да одајемо почаст онима које убијају нас и друге који нису присталице западњачке демократије? Ако будемо живели по њиховим вредностима и како они кажу – онда смо сигурни од бомби. Е, супер. Не, довољно је изразити саучешће и ући у заједничку борбу против тероризма – али претерано је обасјавати свој град заставом једне од НАТО земаља.

Људски је грешити, божански је праштати – ја нисам бог, нити имам претензија, и стварно не могу да праштам 1999. годину. И савезничка бомбардовања Београда на Васкрс 1944. Ми имамо једног бога – Александра Вучића – он може да прашта западним пријатељима, то и ради, и ето, од нас Срба је довољно. Али људи, убише нам Београд ти пријатељи толико пута, а ми – удри, па заставу Белгије на Скупштину Београда, Палату Албанија, Мост на Ади… Па је л’ смо ми мало чудни?

В. Јовановић – Вестионлине