Мада је реч о једном од најмногољуднијих дијаспорских крајева Србије – Неготинској Крајини, чији житељи “распоређени” махом по Европи сваке године кроз дознаке и друга улагања отаџбини остављају више стотина милиона евра, ни држава ни надлежне општинске или инспекцијске службе не чине апсолутно ништа како би зауставили еколошку катастрофу мада има довољно доказа о затрованости земље, воде и ваздуха, али и драматично повећаном броју оболелих од малигних болести.
Стравичне последице
Готово из свих места на истоку Србије су у дијаспори, а села Радујевца, Прахова и Самариновца већ деценијама трпе стравичне еколошке последице рада хемијске индустрије.
Индустрија хемијских производа ИХП, државни пријекат бивше СФРЈ, а од 2012. године Еликсир Прахово, приватно је власништво некадашњег сувласника Викторија групе, Станка Поповића. Тровање ваздуха, воде и земље започето у Титовој Југославији, ни данас не престаје, о чему појединци и удружења еколога наводе бројне доказе које сматрају непобитним. Отпад се и даље одлаже на истим депонијама где се одлагао и пре пола века, а воду, ваздух и земљу несметано трују и друге материје које настају током производње фосфорне киселине – главног састојка вештачких ђубрива.
Отрована и риба
Невладина организација Дијаспора – Источна Србија тврди да је емисија флуора у ваздуху 10 до 20 пута већа од дозвољене.
– Зависно од ветра трује се или Прахово или Радујевац. А када ветар не дува, константно је загађење Прахова. Велика количина флуора иде са отпадном водом и трује рибу у Дунаву – наводе у овом удружењу, али и додају да је проблем и Погон за пречишчавање фосфорне киселине – мокри део ТПП зато што наводно загађује Дунав тешким отровима као што су трибутилфосфат, лужина, азотна киселина..
Чланови овог удружења се плаше да ће нова енергана на угаљ још више допринети катастрофалној еколошкој ситуацији у овом делу Србије.
Рачуница казује да је на овај начин, трајно, затровано око 110 хектара некадашњих ораница и винограда, од чега су пола од те површине легалне депоније за одлагање хемијског отпада, а пола њиве које су после низа еколошких акцидената постале неупотребљиве. На остатку плодне земље од 1.500 хектара, само праховског и радујевачког атара, неуморни ратари сеју житарице, махом пшеницу и кукуруз који се откупљују за целу Србију, али још нико није урадио анализу колико су те биљке заправо загађене.
Да би се најбоље сагледао обим катастрофе над којом и даље сви затварају очи, довољно је рећи да је у питању простор од десет километара ширине и шеснаест километара дужине. На том “правоугаонику” се без проблема може поређати чак 150 фудбалских игралишта.
Уз све то, ове две “званичне” депоније које и данас користи Еликсир Прахово служе и за одлагање фосфогипса који је радиоактиван, али и пиритну изгоретину – други нуспоризвод хемијске индутрије који садржи више од 60 штетних материја. Све се то налази у атару села Прахово, тик уз Дунав и локални пут ка дијаспорском селу Радујевац.
Ни ЕУ не помаже
Ниједна од две депоније физички није обезбеђена, нема чак ни табле упозорења, а према тврдњама инсајдера “Вести”, тај отров се несметано одлива и у Дунав.
Током лета, облаци прашине се подижу приликом сваког проласка аутомобила локалним путем, али ипак је најкритичнији део сезоне када крену кошава или горњак. Тада се црвени или бели облаци крећу као нека сабласт кроз дијаспорска села Радујевац и Прахово. Према саставу, свако то зрнце прашине садржи 60 одсто гвожђа, затим алуминијум, злато, сребро… Наравно, све је радиоактивно.
Уколико се зна да ветрови у овом делу Србије дувају сваког трећег дана у години, јасно је о коме степену контаминације је реч. При томе, ништа није боље ни када су мирни дани, јер су Прахово и Радојевац стално, а остала места Неготинске Крајине повремено, на мети издувних гасова из фабрике, махом флуора и осталих штетних аеросупстанци.
Опасна производња
ИХП Прахово основана је 1960. године као фабрика суперфосфата, односно као хемијски део металуршког комплекса басена Бор. Од тада је, кроз фазни развој, ИХП ширила капацитете и асортиман производа.
Прва фаза је била фабрика суперфосфата (СП/ТСП), затим фабрике фосфорне киселине 1 и 2, фабрика комплексних ђубрива (НКП) са пакирницом и складиштем готових производа, онда фабрика натријум триполифосфата, фабрика криолита, фабрика моноамонијум фосфата (МАП), фабрика алуминијум трилуорида, концентрација фосфорне киселине и на крају фабрика сумпорне киселине.
Међутим, и поред јасне слике која се може констатовати већ после неколико сати боравка у Радујевцу или Прахову, а затим и бројних дописа и упозорења на адресе свих владиних институција у Србији, те преписке са институцијама ЕУ и амбасадама неких европских земаља, овај проблем нико из пирамиде власти не покушава да реши, мада ће Србија ускоро почети да отвара Поглавље 27 које се бави искључиво екологијом и заштитом животне средине.
Сутра – Еколошка катастрофа на истоку Србије (2) – Рак коси породице
Ђ. Баровић – Вести
фото: В. Секулић
