Што због страха, а што због корумпираности, о еколошкој катастрофи у Неготину и околини сви затварају очи и ћуте. “Вести” настављају да објављују доказе с терена и разговоре с релевантним саговорницима који су спремни да све своје тврдње детаљно аргументују на суду.
Прим. др Синиша Челојевић, члан Председништва Удружења за гинеколошку онкологију Србије и гинеколог-акушер у Здравственом центру Неготин, описујући еколошку ситуацију у Неготинској Крајини, а посебно утицај на све већи број малигнитета наводи да је Борски округ на првом месту у Србији по оболевању и умирању од рака грлића материце.
Далеко смо до Европе
Драгиша Никуцић је у Прахову углавном лети и тврди да је Србија још далеко од ЕУ. Он истиче да сем што мештани села око фабрике не смеју да пију бунарску воду, чувају се од црвене прашине, неким данима не смеју да изађу пред кућу од несносног смрада који се шири из правца фабрике.
– У Аустрији нема шансе да се некажњено на улицу баци опушак, а камоли да се дозволи ово што се дозвољава у Србији. Неки дан су ми се кола покварила на путу Прахово-Радујевац. Изашао сам да видим шта је, када је прошао камион фабрике. Дигла се толика прашина да сам после био потпуно бео. Нема шансе да вам се то догоди у држави која брине о здрављу својих људи – вели Никуцић.
– Из разговора с колегама, сазнао сам да је у Неготинској Крајини и велики проблем с малигним обољењима плућа, а у скорије време релативно млађи људи оболевају и није више правило да је то болест старије популације. Недавно је преминула девојчица од свега 10-11 година од малигног обољења – истиче овај стручњак који објашњава да свако малигно обољење има свој узрок.
Он нема дилему да су за респираторна малигна обољења кључни узроци прашина и отровни гасови.
– Као одборник сам поставио питање да се у Прахову, у дворишту школе, постави мерач штетних гасова који долазе из постројења данашње фабирке Елиxир који би 24 часа мерио и бележио вредности тих гасова. У крајњем случају, ако Елиxир Прахово све ради по закону, због чега они не поставе тај мерач и не дозволе да независан тим надгледа та мерења – каже Челојевић.
Све радимо по закону
Бранко Марковић, заменик директора Елиxир Прахово, тврди да ова фабрика све ради у складу са законом, али и упозорава.
– Да се разумемо, ми нисмо еколошка, већ хемијска индустрија и нормално је да емитујемо неко загађање. Међутим, оно што настојимо и радимо је да то загађење буде у законским оквирима. Сва досадашња истраживања релевантних лабораторија то и потврђују – истиче Марковић.
Представници фабрике предочили су “Вестима” неке од тих анализа у којима децидно стоји да фабрика ради у складу са српским прописима. Марковић не демантује да се “неки пут” у селима око фабрике осети јак смрад који мештане тера да се затворе у кућама.
– Обично ме зову када се осети флор и без обзира на то што тврдимо да је све у законским оквирима емисије штетних гасова, због тих жалби смањимо производњу док не дуне ветар. То не морамо да радимо, јер не кршимо закон, али и на тај начин желимо да покажемо људима да чинимо све да их заштитимо. Ипак, живимо у Неготину – наглашава Марковић и слаже се да би најбоље решење било да се постави мерач штетних гасова, али сматра да то није посао фабрике.
– Систем за мерење и узбуњивање није споран, али то је посао општине. Еликсир локалним властима плаћа једну од највећих еколошких такси у Србији. У Шапцу је тај износ 20 пута мањи него што ми дајемо – тврди Марковић.
“Вести” су у више наврата слале званичне мејлове представницима Општине Неготин, али нисмо добили ниједан одговор, па ни тај због чега град не постави мерач штетних гасова иако смо телефоном добили обећања да ће одговори стићи.
Србољуб Радуловић и његова супруга Јевросима, са две кћерке, од 1989. године живе и раде у Њујорку. Србољуб има огромну срећу јер је од двадесетак људи с којима је радио у ИХП Прахово један од тројице живих.
– У фабрици сам радио од 1978. до 1989, а од тих 20 колега с којима сам се и приватно дружио остали смо још само нас тројица. Сви други су преминули, а најмање десеторицу је покосио рак. Немам дилеме да је узрок загађеност. Осам сати смо проводили у фабрици, а онда још 16 сати у Прахову или Радујевцу. Дакле, 24-часовна изложеност – вели Радуловић.
Објашњава да је слична судбина задесила и многе друге градове на истоку Србије, попут Бора, Мајданпека, али и Шабац.
– Међутим, Шабац је проглашен еколошким градом. То би могло и овде да се направи када би се хтело – каже Србољуб.
Сутра – Еколошка катастрофа на истоку Србије (5): Раде, а крв им цури из носа
Ђ. Баровић – Вести
