Пре неколико дана, тачније 5. јуна, Горан Триван, министар за заштиту животне средине, пробудио се из вишенедељне хибернације како би у Ботаничкој башти „Јевремовац“ у Београду, на пригодној прослави и међу угледним званицама, обележио Светски дан животне средине и изјавио да је „Србија ухватила прикључак са најнапреднијим екологијама и земљама света“.
У свом паралелном свету, министар и његова свита партијских апаратчика, „зелених“ државних секретара, шефова кабинета који се по Парку природе „Стара планина“ возе квадовима су, вероватно, имали разлога за наздрављање.
Ми нисмо.
2 1 Званична страница покрета Одбранимо реке Старе планине и удружења Нова Стара планина Еколошки анархизам у свету квантне физике Активизам Драган М. Јонић
Kао да нисмо видели корито Јужне Мораве и других река са хиљадама кеса као страшним обележјима нашег немара. Kао да не постоји Савски насип на коме престоничка „елита“ себи без дозволе гради куће за одмор, незаконито узима пијаћу воду из рени-бунара из којих се напаја цели Београд и излива отпадне воде из својих септичких јама на једно од главних изворишта пијаће воде српске престонице. Kао да не примећујемо десетине река у Србији спутаних, заробљених у цеви за напајање турбина малих хидроелектрана иза којих редовно остаје пустош, а чија струја, према извештају Агенције за заштиту животне средине, чини 1% енергетског биланса земље. Мање од статистичке грешке. Kао да, где год се окренеш, не оргијају моторне тестере у бесомучној сечи дрвећа по Фрушкој гори и градовима Србије, управљане безобзирном жељом за профитом и логиком примитивних људи „боље ти бетонирај ово, што да стално чистиш лишће“, због чега је Београд пре неколико дана претрпео незапамћени потоп. Јер вода има свој пут – ако нема дрвећа, ако нема земљишта које упије добар део падавина, вода се низ бетон слива до првог одвода кишне канализације који је у весићевском Београду из друге, оностране стварности по правилу запушен.
У нашој, овостраној стварности, тога дана је главна страница Покрета „Одбранимо реке Старе планине“ на Интернету била обојена црно-бело, јер повод за славље нисмо имали. Наше су заставе спуштене на пола копља, наше чланство је разочарано и гневно због текућег и све убрзанијег екоцида у Србији и све израженијих претњи нервозног режима. Иако је покрет за релативно кратко време нарастао у највеће неформално еколошко удружење на Балкану са више од сто хиљада чланова, репресија и опструкција не престају. Против наших чланова је покренуто више од 60 прекршајних и кривичних поступака, режим не престаје да убацује провокаторе, наоко сродне организације се више баве нама него основним питањима свога деловања, пуштајући да професионални заштитници животне средине из странака и странакоида псеудозелене оријентације, а државни органи не поштују не само обећања – већ ни одлуке које су донели. Није време за славље. Пре – за држање помена природи и вегетацији у нашим градовима.
Од самог почетка, ОРСП се одликује жестоком независношћу од дневне политике у свим видовима, због чега смо незанимљиви већини типичних мејнстрим политичара. Још од настанка, одбијамо упорне позиве за формирање „кровне организације“ и залажемо се за децентрализацију и деловање на много малих фронтова јер, тамо где је кровна организација, ту је и хијерархија, ту су форуми, секретари, панели, закулисна борба и сплеткарење. Зато нама нико није задовољан: с једне стране нас оптужују за колаборацију са режимом Александра Вучића јер смо у септембру 2019. пристали на позив за разговор са председником, који је том приликом дао много обећања, од којих није одржао ниједно. Самураји од Рачунарског Миша и Ратници Тастатуре који нас критикују по форумима никако да схвате: мораш да разговараш и са супарником, макар и зато да би схватио његове мотиве и претпоставио намере.
С друге стране, током недавног састанка на коме сем приче о томе „како може у Норвешкој а не може овде“ нисмо чули ништа друго, председница владе Ана Брнабић нас је окарактерисала као анархисте који желе, вероватно, да руше уставни поредак и саму државу. Међутим, у држави у којој влада прилична неуређеност и солидна доза анархије, можемо бити само какви анти-анархисти, позитрони супротстављени гомили негативних електрона, некакав феномен-супротност постојећој и растућој ентропији и хаосу у Србији, будући да се залажемо за поштовање прописа које је донела сама држава, за спровођење одлука које је донела судска власт те исте државе, да се држе обећања која даје председник републике и поштује реч народа који је огромном већином, где год да се појаве „инвеститори“ у мале хидроелектране, против њихове изградње.
Ако се државни органи не држе преузетих обавеза, шта нам преостаје него да их протестима и грађанском акцијом натерамо на то?
Драган М. Јонић, Вести онлајн
