Eкономија Србије данас – зависност од кредита која траје

Сажетак: Овај чланак је природан наставак анализе Разграђивање супстанце економије – зашто смо ту где смо и обрађује период разарања супстанце економије Србије током деведесетих година XX века, као и покушаје њене санације после 2000. Држава Србија перманентним задуживањима немилице троши будућност својих грађана, као што је био случај са СФРЈ у периоду од 1974. до 1980. Ако је деведесетих економија плаћала високу цену погрешне политике Србије, слободно можемо рећи да је политика Србије трпела због лоше економске политике после 2000. године – када су, метафорички речено, у експериментима комбиновани кап стручности, две капи незнања и чаша злих намера. Србија је постала „наркомански зависна од кредита“, а њени дугови готово сигурно неће бити отписани, већ ће се отплаћивати узимањем нових кредита и од продаје сопствене инфраструктуре, и/или давањем концесија. Да би што боље сагледао опште здравље човека, лекар треба да прати више показатеља – телесну температуру, крвни притисак, крвну слику итд. Тако и у економским анализама треба упоредо посматрати више параметара, њихове апсолутне и релативне износе и односе, као и номиналне и реалне вредности. На пример, валуте губе на вредности, што за последицу има да долар и евро данас не вреде као пре десет година. Да и не говоримо о томе колико је вредност долара пала у односу на вредност драгоцених метала. Према златно-доларском стандарду, унца злата вредела је 1971. године 35 америчких долара, а на крају 2011. на берзи је продавана за 1.566,80 долара. Још драстичнији пример јесте домаћа валута – у односу на почетак 1994. године, данашњи динар (август 2012. године) реално је мањи око 85 пута.[1]

Кључне речи: анализа, задуженост, платни биланс, ММФ, извоз, развој, ЕУ.

Игра бројева – први пример

Уколико је клијент у јануару 2008. године у банци орочио улог од 100 евра на период од 12 месеци по ефективној годишњој каматној стопи (номинална каматна стопа банке умањена за порез) од четири одсто, јануара 2009. подигао је 104 евра и, према томе, номинално зарадио четири евра. Међутим, реално није зарадио ништа, јер је 2008. инфлација у зони евра износила четири процента,[2]што значи да је јануара 2009. за 104 евра грађанин могао да купи готово идентичну количину робе и услуга на тржишту зоне евра (енг. euro area) као за 100 евра годину дана раније. С друге стране, ако би клијент сада одлучио да у домаћој банци подигне кредит у еврима по ефективној годишњој каматној стопи од 12 одсто, требало би да зна да је банка у ову камату урачунала процењену стопу пада вредности евра (методом најгорег случаја), затим своју зараду, процену ризика улагања, неостварену добит због „обавезне резерве“ коју мора да депонује код Народне банке Србије (НБС), као и порез држави.

Табела 1. Индикатори макроекономских и фискалних кретања српске економије (1990–2011)[3]

¹ Платни биланс обухвата извоз и увоз робе и услуга, приходе од инвестиција у иностранству, расходе од страних инвестиција, прилив и одлив текућих трансфера (дознаке, пензије, помоћ, поклони), прилив и одлив директних страних инвестиција, прилив и одлив портфеља инвестиција, прилив и одлив капитала по основу кредита, смањење и повећање монетарних резерви.

² Подаци о инфлацији узети су из извештаја НБС. Међутим, у анализи[4] је оспорен обрачун вредности инфлације коју објављује званична статистика у Србији јер није узета у обзир промена цена код неких производа и услуга.

³ Званично објављен раст БДП-а (2001–2009) касније се показао као нетачан. То значи да је званична српска статистика стварала илузију о већем расту БДП-а у наведеном периоду.

Игра бројева – други пример

Гостујући 29. априла 2012. у емисији Седмица Радио Београда 1,[5] економски новинар Миша Бркић изложио је оштрој критици професора чије име није навео:

„Професор Универзитета који каже да је извоз Србије 1991. године био два пута већи него 2011. године директно је слагао. И то каже професор Економског факултета! Не, обрнуто је – прошле године извоз је био два пута већи него 1991.“

Но, погледајмо шта показује званична статистика: извоз Србије 1991. године износио је 4,5 милијарди долара, док је вредност увоза била 5,2 милијарде долара. С друге стране, у 2011. српски извоз и увоз износили су 8,44 милијарде евра, односно 14,45 милијарди евра – респективно. Према томе, Миша Бркић је само делимично у праву, јер је српски извоз 2011. био номинално већи 2,43 пута него извоз 1991. године, односно реално већи 1,48 пута (1 $ _[1991] = 1,65 $ _[2011] = 1,27 € _[2011]). Упоредо с тим, прошлогодишњи српски увоз номинално и реално био је већи 3,61 односно 2,19 пута него увоз из 1991. године (видети табелу 1).

Игра бројева – трећи пример

Када говоримо о извозу одређене државе, треба да разматрамо њен укупан извоз, али и извоз по глави становника. На пример, процењује се да је извоз Кине, која има 1,34 милијарде становника, у 2011. години износио око 1.898 милијарди долара, док је извоз Белгије, са њених 11 милиона становника, био око 332 милијарде долара.[6] То значи да је извоз Белгије по глави становника био око 20 пута већи него извоз Кине.

Слика 1. Спољни дуг Србије (2008–2012), извор: Народна банка Србије[7]

Напомена: методологија обрачуна БДП-а Министарства финансија и НБС делимично се разликују

Игра бројева – задуженост Србије

Јавни дуг представља економски агрегат који показује колико држава, директно или преко гаранција, дугује кредиторима у земљи и иностранству. Спољни јавни дуг, то јест дуг државе иностранству, и унутрашњи јавни дуг чине две супстанцијалне компоненте овог економског агрегата. Ако је јавни дуг неке земље у опсегу од 30 до 60 одсто БДП-а, сматра се да је та држава „средњезадужена“. Међутим, констатација је тачна уколико држава има уравнотежен платни биланс у размени са иностранством, што са Србијом није случај – 2011. године „покривеност“ увоза извозом била је свега 58,4 процента, а овоме треба придодати и обавезе сервисирања спољног дуга. Девизне дознаке, које су последњих година око седам одсто српског БДП-а, нису довољне да покрију текући дефицит платног биланса Србије.[8]

Додатни горући проблем представља драматична годишња стопа повећања јавног и спољног дуга почев од 2008. године – јавни дуг се повећавао по просечној годишњој стопи од 5,5 одсто БДП-а. Већ септембра 2011. јавни дуг Србије премашио је границу од 45 процената БДП-а, да би, према обрачуну српског Министарства финансија и привреде, 31. јула 2012. достигао вредност од 53,5 одсто БДП-а (или 54,7 одсто БДП-а, према извештају НБС).[9] То је износило 15,47 милијарди евра с тим што су директне и индиректне спољне обавезе износиле 9,29 милијарди, док су директне и индиректне унутрашње обавезе износиле 6,18 милијарди евра.

Узроци раста учешћа јавног дуга у БДП-у леже у следећем: пад вредности БДП-а, пад вредности динара у односу на евро и додатно задуживање државе последњих месеци. Што је најгоре, спољни дуг Србије износи готово 80 одсто њеног БДП-а. С друге стране, Немачка, као високоразвијена земља и уједно најразвијенија земља Европе, имала је у 2011. години јавни дуг од 81,2 процента БДП-а, али је зато у истој години забележила суфицит у трговини са иностранством од 158,3 милијарде евра; процењује се да ће у 2012. години немачки суфицит износити око 170 милијарди евра (210 милијарди долара).[10] Према томе, поређење задужености Србије и Немачке није примерено.

Ако желимо да утврдимо је ли нека земља у развоју високозадужена, проверавамо да ли је задовољен бар један од следећа три критеријума: укупан спољни дуг већи од 80 одсто БДП-а, укупан спољни дуг најмање 2,2 пута већи од вредности годишњег извоза робе и услуга и годишње обавезе сервисирања спољног дуга изнад 25 одсто вредности годишњег извоза. Додатни критеријуми били би следећи: брзина пораста спољног дуга и питање да ли је јавни дуг надмашио 43 процента БДП-а.[11]

Не треба истицати колико је важна структура БДП-а, а посебно структура извоза – да и не говоримо колико је битан уравнотежен платни биланс са иностранством (боље је да земља у развоју има суфицит у размени са иностранством). Све у свему, морају постојати извори за отплату, то јест сервисирање дугова.

Разорне деведесете

Ако је седамдесетих и осамдесетих година ХХ века наступило нагризање и разграђивање супстанце наше економије, деведесете су донеле њено делимично разарање, уз одлазак великог броја високообразованих људи у иностранство.[12] Заправо, економску политику Србије у првој половини деведесетих тешко је сместити у рационалан образац. Финансирање СРЈ, тачније Србије, под теретом економских санкција и грађанског рата у Босни и Херцеговини (1992-1995), било је хиперинфлаторно од марта 1992. до јануара 1994. године (марта 1992. инфлација је била виша од 50 процената месечно, а 24. јануара 1994. године уведен је нови динар). Након искуства с пројектом „Зајам за привредни препород Србије”,[13] нови „државни пројекат“ подразумевао је „преузимање“ девиза од привреде и осиромашених грађана, и то на следећи начин: преко уличних дилера, увођењем „штицованог“ девизног курса и оснивањем приватних банака које су нудиле нереалне каматне стопе. Сетимо се само колико је простора на српској државној телевизији добијала Дафина Милановић, власница „Дафимент банке“, а да и не помињемо Јездимира Васиљевића, власника „Југоскандика“, који и није био регистрован као банка, што грађани нису знали.[14] У периоду март–април 1993. године дошло је до убрзавања хиперинфлације: „пирамидалне“ банке (банке пирамиде) су се распале, а крајем априла пооштрене су санкције СБ УН према СРЈ. У таквој ситуацији оборене су камате по теорији „офанзивног подстицања производње“. Међутим, уливање јефтиног новца у привреду изазвало је пораст производње, али у смислу гомилања залиха.[15] Хиперинфлација забележена у СРЈ ушла је у светске економске уџбенике и енциклопедије – једино су хиперинфлације забележене у Мађарској 1946. и Зимбабвеу 2008. биле веће.[16]

Економска катастрофа звана хиперинфлација разарала је супстанцу српске економије и потпуно обезвређивала унутрашње дугове (то су међусобна дуговања предузећа, обавезе пореских обвезника, обавезе државе као што су исплате социјалне помоћи и дечјих додатака, дугови између привреде и банака, дугови грађана за електричну енергију и комуналне услуге итд). Другим речима, хиперинфлација је „казнила“ повериоце и уједно изазвала крах Фонда пензијско-инвалидског осигурања (ПИО фонд). На врхунцу хиперинфлације прикупљени приходи чинили су свега један проценат буџетских средстава, а преосталих 99 одсто обезбеђивало се примарном емисијом новца.[17] С друге стране, у складу с политиком „куповине социјалног мира“, грађани су били у могућности да 1993. у потпуности откупе друштвене станове у којима су становали за мање од 50 тадашњих немачких марака у динарској противвредности.[18]

Ипак, у новембру 1993. године донета је одлука о заустављању хиперинфлације, а експертски тим на чијем је челу био Драгослав Аврамовић предложио је „Програм монетарне реконструкције и економског опоравка“ (у јавности познат као „Аврамовићев програм“). Како је било потребно време за припрему његовог спровођења, реализација програма је започела у јануару 1994. године. Уведен је нови динар који је био везан за немачку марку (1 ДМ = 1 нови динар). Уједно, с предложеним програмом стабилизације који је спроведен у СРЈ, Влада Србије досетила се како да обезбеди додатна средства за републички буџет, па су приватни предузетници, који су намеравали да наставе делатност, морали да уплате таксу од 5.000 динара, то јест 5.000 немачких марака.

Програм стабилизације садржао је две фазе – краткорочну и дугорочну. Краткорочна фаза подразумевала је, према речима професора Јована Душанића, „монетарну реконструкцију и антиинфлационе мере у првих шест месеци, сопственим снагама, у условима економских санкција”.

„Хиперинфлација је преко ноћи сломљена, цене су мировале и елиминисана су инфлаторна очекивања. Динар је брзо повратио раније изгубљене функције, а каматне стопе постале су реално позитивне. Новоуспостављени девизни курс остао је стабилан, а девизне резерве су расле. Добар део сиве економије враћен је у легални сектор. Дефицит буџета смањиван је из месеца у месец. (…) Индустријска производња бележила је релативно високе стопе раста, а знатно су повећане и плате запослених. (…) Друга, дугорочна фаза предвиђала је суштинске економске реформе које би, уз очување стабилности остварене у првој фази, водиле економском опоравку земље, то јест осигуравале дуготрајан стабилан економски раст, уз оптималне стопу запослености и раст стандарда грађана. Ова фаза (…) претпостављала је укидање економских санкција и доток свежег капитала потребног за његову реализацију. Како та претпоставка није остварена, друга фаза није имала никакве шансе на значајнији успех, као што је то био случај и с првом фазом програма.“[19]

Међутим, држава је наставила с „куповином социјалног мира“ и после 24. јануара 1994. године, а то је подразумевало да се грађанима, предузећима и јавним установама толерише неплаћање рачуна за електричну енергију, комуналне услуге итд. Ово је погубно утицало на стечене навике грађана и предузећа у вези са измиривањем обавеза. Држава је, уједно, толерисала јавним установама и предузећима, претежно друштвеним и државним, неплаћање доприноса и здравственог осигурања, што је и те како доприносило урушавању здравственог система и фонда ПИО. У наредне три године, дошло је до кумулирања унутрашњих дугова, иако 24. јануара 1994. године они нису постојали, тако да је Република Србија већ 1997. била у проблемима јер није могла да сервисира своје обавезе. Из тог разлога је републичка влада одлучила да прода 49 одсто „Телекома“ за готово 1,54 милијарде немачких марака (1,54 ДМ_[1997] = 1 $ _[1997] = 1,40 $ _[2011]),[20] што је јавности представљено као „стратешко партнерство“. Новац од продаје дела „Телекома“ искоришћен је за сервисирање дела обавеза Републике Србије и за текућу потрошњу.

Закон о приватизацији који је ступио на снагу новембра 1997. давао је онима који су радили у друштвеним предузећима право на бесплатне акције у вредности од тадашњих 400 немачких марака по години радног стажа, и то у било којем друштвеном предузећу. Како је писао економски новинар Димитрије Боаров, да би грађанин успео да искористи ово право на бесплатне акције, потребно је било да се предузеће определи за приватизацију – с тим што она није била обавезна – те да такву одлуку објави у неком од тиражних листова, а да руководство (менаџмент) предузећа не подеси процену капитала тако да га буде таман за интерну поделу. Боаров је истакао и да су многа предузећа одлуку о приватизацији оглашавала у локалној штампи, недоступној ни грађанима суседних општина.

Све у свему, у фебруару 1999. у Србији је било око 60.000 акционара, што је на 4,5 милиона грађана који су имали право на бесплатне акције занемарљиво. Број предузећа која су почела приватизацију био је мали, 200 од око 7.000 њих, али то су тада биле најбоље компаније у Србији: „Тигар“, „Металац“, „Југоремедија“, „Бамби“, „Синтелон“, „Симпо“, „Енергопројект“ итд.[21]

Дакле, утврђено је приватно власништво у готово свим најрентабилнијим српским предузећима – путем права на поделу бесплатних акција радницима, иако овим акцијама тада није могло да се тргује на берзи. Ево шта је о томе саопштио професор Миодраг Зец:

„Продајом ,Телекома‘ и када су подељене акције најбољих предузећа, партија Слободана Милошевића добила је изборе 1997. године, али он, објективно, није ни хтео да подели бесплатне акције, па је већ 1998, због велике инфлације и због нове процене вредности, то хипотетичко право (привремено) суспендовано. (…) Када је дошло до промена 2000. године и када је успостављена (привремена) Влада Србије са коминистарствима, (…) једино министарство које није имало три коминистра било је Министарство за приватизацију, на чијем је челу био Оскар Ковач. Мења се Закон оприватизацији, а Млађан Динкић, као гувернер НБЈ, потпуно лудачки, подиже ниво курса и права на бесплатну поделу акција расту шестоструко. Последица је да је за само три месеца 650 предузећа где су социјалисти управљали отишло у приватизацију – на пример, Драган Томић тада приватизује ,Симпо‘.“[22]

После двехиљадите

Економску ситуацију после 2000. године проф. Зец објашњава следећим речима:

„Када смо 2000. године ушли у нови систем, нама су отписали део дугова, дали су донације и кредите – и систем је привремено саниран. (…) Пошто се завршио период нето прилива капитала из приватизације, ми смо већ од 2006–2007. објективно у проблемима. Нисмо их идентификовали на време (…), а држава Србија почела је да се задужује потпуно сулудо – и споља и унутра. (…) Дакле, овде треба сломити систем који се заснива на прерасподели. (…) Наши данашњи политичари млади су људи и њих ће сачекати резултати сопственог рада. (…) Једино је Тито умро на време – отишао је у легенду у када су дугови ескалирали, тако да му се многи и даље диве. Да је поживео до 1990. године, када је земља била у расулу а каса празна, питање је како би се то завршило. Многи његови политички истомишљеници завршили су на вешалима, на пример Чаушеску.“[23]

Подсећања ради, и Милтон Фридман, један од оснивача чикашке економске школе и добитник Нобелове награде за економију 1976. године, „умро је на време“ (2006),[24] то јест није доживео почетак краја неолиберализма (2007–2008).

Отпис дугова и спољнотрговинска либерализација

У 1990. години износ спољног дуга Србије био је око 6,4 милијарде тадашњих долара, док је БДП износио око 20 милијарди. С друге стране, извоз робе и услуга вредео је 5,45 милијарди тадашњих долара, а увоз – 7,04 милијарде. По оба критеријума Светске банке, Србија је била нискозадужена земља – и на основу односа спољног дуга и БДП-а и на основу односа дуга и извоза робе и услуга. Међутим, због увођења санкција Уједињених нација према СР Југославији, агресије 1999. и систематског књижења редовних и затезних камата, спољни дуг Србије достигао је крајем 2000. чак 10,83 милијарде тадашњих долара, док је извоз робе и услуга износио 1,56 милијарди, насупрот увозу од 3,33 милијарде долара. Самим тим, степен спољне задужености Србије у 2000. години био је екстремно висок.[25] Укупан спољни дуг Србије у периоду 1990-2000. номинално је увећан 1,69 пута, а реално 1,28 пута, док је годишњи извоз у 2000. номинално био мањи 3,5, а реално 4,62 пута у поређењу са 1990. годином.[26]

Божидар Ђелић је у својој књизи Када ће нам бити боље (2007) записао и ово:

„Фебруара 2006. године Париски клуб поверилаца смањио је наш спољни дуг за 700 милиона долара, као ,награду‘ за успешно окончање трогодишњег аранжмана са ММФ-ом. То је, недвосмислено, била добра вест за државу. (…) Подсетимо да је трогодишњи програм договорен маја 2002, а зацртан током преговора са Париским клубом новембра 2001. године. Пошто многи повериоци нису хтели да нам дају услове које је добила Босна и Херцеговина (67 одсто отписа дуга), сетио сам се током преговора примера Пољске, где сам био саветник њихове владе почетком деведесетих. Она је добила отпис 51 одсто дуга, у два корака, и други део реализован је после успешног спровођења вишегодишњег економског програма, под контролом ММФ-а. Предложили смо да поновимо пољски модел и успех. Тако постављену понуду повериоци су прихватили јер је подразумевала да ћемо поправити своју привредну и финансијску структуру, а самим тим и дугорочну платежну способност.“[27]

Преговоре с Париским клубом о отпису дуга СРЈ, а самим тим и Србије, водили су Мирољуб Лабус, савезни министар за економске односе са иностранством и потпредседник Владе СРЈ (2000–2003), и Божидар Ђелић, републички министар за финансије и економију (2001–2004). Шеснаестог новембра 2001. године, Париски клуб је Савезној Републици Југославији отписао 66 одсто дуга по „напуљским условима”, што је износило нешто више од три милијарде тадашњих долара (28. децембра 2001. потписан је Усаглашени записник о консолидацији дуга СРЈ). Узгред, укупни дуг СРЈ јавним и приватним повериоцима износио је око 12 милијарди тадашњих долара, при чему је 4,5 милијарди био дуг земљама чланицама Париског клуба. Међутим, споразум који је парафиран с Париским клубом подразумевао је отпис 51 одсто дуга СРЈ тек пошто потпише нови аранжман са ММФ-ом (у првом кварталу 2002. године), а 15 одсто на завршетку тог аранжмана, чије је трајање процењено на две или три године. Уједно, споразум је предвиђао да се остатак дуга од 34 одсто отплаћује 22 године, са почеком („грејс периодом“) од шест година.[28]

Крајем јуна 2004. године, тадашњи министар финансија Владе Србије Млађан Динкић (2004–2006) и тадашњи гувернер Народне банке Србије Радован Јелашић (2004-2010) окончали су преговоре с Лондонским клубом поверилаца, који је отписао 62 одсто дуга Србији; другим речима, укупне обавезе Србије смањене су „са 2,7 милијарди долара на милијарду и 80 милиона долара. Каматна стопа за враћање преосталих 38 одсто дуга, у првих пет година, јесте 3,75 одсто, а од шесте до двадесете године треба да износи 6,75 процената“.[29]

Већ поменути економиста Милтон Фридман експлоатисао је крилатицу „Нема бесплатног ручка“, која, заправо, одсликава право стање ствари. У економији, нико нема намеру да вам нешто дâ, то јест поклони, ако вам већ више од тога није узео или ако не планира да вам у будућности узме. Као што је назначено, отпис дуга је подразумевао аранжман са ММФ-ом. Треба признати да аранжман са овом финансијском институцијом има две добре стране: спречава државу да троши превише (држава с којом се склапа аранжман може да троши у складу са својом продуктивношћу или мало више од тога), и даје „мрвицу кредибилитета“ код потенцијалних инвеститора у послове у Србији и српске хартије од вредности.

Међутим, аранжман је подразумевао и спољнотрговинску либерализацију, тако да је наступила делимична реприза сценарија из 1990. године, када је на челу Владе СФРЈ био Анте Марковић. Посрнула српска привреда није могла да издржи конкуренцију, јер на тржишту либерализација фаворизује „јачег“, то јест богатијег. Смањио се број запослених, посебно у индустрији (додуше, нека радна места била су фиктивна јер су радници пропалих предузећа долазили на посао, а нису примали зараде). Последице лоших економских одлука, о којима ће бити речи, нису се осетиле одмах, јер је постојао прилив новца од приватизације, девизних дознака и кредита. Додатно оптерећење за буџет Србије представљало је враћање старе девизне штедње и штедње у банкама пирамидама током деведесетих. Поједини економисти благовремено су упозоравали на проблем драматичног повећања спољног дуга Србије,[30] али то није имало одјека у главама „кројача наше судбине“. Светска криза (2007-2008) само је разобличила слабости наше економије. Последњих година, држава Србија задуживала се преко својих могућности, али то су чинили и бројни српски привредници („преинвестирали су капитал“). Економиста др Млађен Ковачевић је још 2010. године констатовао како Србија „наркомански зависи од страног капитала“.[31]

Извозити или пропадати

Говорећи о српском извозу, Божидар Ђелић је у својој књизи Када ће нам бити боље (2007) написао следеће:

„Извоз је српски патриотизам 21. века. Нећемо имати на дужи рок стабилан динар и добар животни стандард уколико вишеструко не повећамо извоз са садашњих 4,5 милијарди долара (податак за 2005. годину). Без повећања извоза, нећемо моћи да покријемо нужни увоз опреме за модернизацију предузећа или да финансирамо отплату великог спољног дуга. Без повећања извоза, кроз коју годину мораћемо или да девалвирамо динар, или да знатно смањимо издатке за пензије, школство и здравство. Зато нема важнијег задатка за економску политику у годинама које долазе од повећања извоза. Озбиљне анализе показују да у следећих десет година минимални годишњи раст извоза у еврима који обезбеђује стабилност и солидан напредак земље треба да буде нешто изнад 10 одсто. Да бисмо постали добростојећи народ, требало би нам бар пет до седам додатних поена раста сваке године. То је изузетно амбициозан циљ, који ће изискивати велику мобилизацију целе нације и, ако ћемо отворено, који подразумева да, бар неко време, неки други пожељни циљеви, као што су повећање потрошње или повећање просечних плата, буду у другом плану. Политички, то неће бити лако објаснити, још мање одржати. Међутим, на том питању ће се видети степен зрелости нашег друштва. (…) Проблем је што је НБЈ, па НБС, у периоду 2001–2006. водила, са изузетком периода од осамнаест месеци од јануара 2003. године до јула 2004. године, дестимулативну политику курса динара која је имала негативне последице на извоз. Али сви ће се сложити да најважнији разлог за наш скромни извоз заправо представља мали број конкурентних добара и услуга које можемо да понудимо свету. (…) Никада нисмо имали ,златно извозно доба‘: ни 1989. године, (…) када су три прва производа била бакар, обућа и мушки капути. Ни тада нисмо били лидери у неком сектору високе технологије и неретко се извоз форсирао због девизног прилива, макар с губитком, као што је био случај са добрим делом извоза на америчко тржиште (месо, возила).

(…) Морамо се помирити са чињеницом да аграр неће решити све проблеме наше економије, далеко од тога. Учешће примарне производње у бруто домаћем дохотку порасло је са око 10 одсто крајем осамдесетих година прошлог века на око 20 одсто у 2000. години. Примарни пољопривредни производи представљају скоро 27 одсто укупног српског извоза, а та бранша и даље запошљава више од 23 одсто радне снаге. Ти бројеви су, нажалост, више одраз дубоке кризе индустрије и закржљалости сектора услуга него доказ снаге наше пољопривреде. Она је и даље једна од најмање продуктивних у Европи, с нејасно дефинисаним снагама и многим слабостима.“[32]

Треба бити искрен и констатовати да је Божидар Ђелић прецизно пописао проблеме, укључујући „дестимулативну политику курса динара“, то јест прецењеност домаће валуте, и дефинисао шта треба предузети за стабилност и напредак економије Србије. Међутим, за седам година колико је провео у Влади Србије, као министар финансија и економије (2001–2004) и потпредседник Владе за европске интеграције (2007–2011),[33] мало тога је учинио да се стање економије поправи. Неки његови потези учинили су да се стање погорша, на пример одлука да се од 1. јануара 2003. укине Завод за обрачун и плаћање (ЗОП); пре тога се ова финансијска институција звала Служба друштвеног књиговодства (СДК), па Служба за платни промет. Наиме, укидање те институције, под плаштом „повећања ефикасности и уштеде“,[34] и без установљавања одговарајуће замене, имало је тешке последице: не само да је отварање фирми и њихово довођење у стечај било је готово без икакве контроле, већ држава није била у стању да наплати ни порезе ни доприносе. Анализом из јула 2012. године[35] Пореска управа је утврдила да је од 360 милијарди динара дугова (118 милијарди динара чине главнице, а остатак камате) могуће наплатити свега 30 милијарди динара, што значи да није наплативо 91,67 одсто ових дугова. Када је држава постала свесна ситуације (2011), пребацила је обавезу контроле наплате доприноса за пензијско и инвалидско осигурање на комерцијалне банке.[36]

Концем јула 2012. године, на самом крају свог мандата, гувернер НБС др Дејан Шошкић говорио је крајње отворено о две најкрупније грешке српске економске политике у последњих десетак година – прецењености динара и евроизацији:

„Током 2001. и 2002. динар је изгубио вредност према евру само за 3,7 одсто, а према долару осам одсто, што значи да је динар био вештачки прејак у односу на евро и долар. Због тога су производи из Србије постали скупи – и на домаћем и на страном тржишту. Смањена је конкурентност домаће привреде и то је утицало на структуру економских активности, али и инвестиција. Било је више услуга и увоза, мање производње и извоза. (…) Грађанима је ,продавана‘ илузија раста стандарда због раста плата у еврима, што је омогућавало куповину више увозних производа. (…) То је уништило шансе за развој у секторима који су извозно способни и витални за Србију – индустрији и пољопривреди. (…) Друга грешка била је евроизација – 2002. године донесен је Закон о девизном пословању који уводи могућност плаћања и у девизама и у динарима с валутном клаузулом, а касније је и банкама дозвољено да се у великој мери краткорочно задужују у девизама у иностранству. Последица тога је то што је масовно уговарање обавеза у девизама и динарима с валутном клаузулом у привреди Србије изазвало знатно већу осетљивост домаћих цена на формирање курса. Задуженост грађана и привреде у девизама или динарима с валутном клаузулом чинило је да сваки губитак вредности динара отежава редовно измиривање кредитних рата и утиче на већину проблематичних кредита у нашим банкама, што угрожава финансију стабилност дужника и банкарског система.“[37]

Тако је говорио Дејан Шошкић, а професор Зец истакао је и нешто више:

„Можемо да полемишемо о разлозима зашто је ,Генекс‘ био успешан 1970-их и зашто данас није могуће обновити такву фирму, чак и да неко хоће; зашто је тада било могуће направити за то време добро конципирано предузеће по вертикали као што је био ,Јумко‘ и зашто се роба тог предузећа могла продавати у Русији некад, а сада не може – јер се данас тамо продаје роба ,Праде‘. Ја сам као студент био у Москви 1973. године, у моменту тамошње велике кризе, и посетио велику робну кућу ГУМ. Тада је стизала роба,Коштане‘, ,Јумка‘ итд. Народ је толико навалио и узимао ципеле без обзира на број, јер је оскудица била велика, а онда се на Црвеном тргу спроводила размена – број 44 за број 42 итд. То је тако било. Данас је ГУМ најскупљи шопинг мол на свету, тамо нема ствари испод 1.000 долара. (…) Док не будемо свесни шта се стварно десило, нећемо изаћи из кризе. Ми овде рециклирамо старе социјалистичке идеје и мислимо да се историја може поновити. Мислимо да Броз може ,устати‘ – не може, мислимо да можемо Гадафију продати робу – не можемо, јер су Гадафија убили. Руси који имају паре купују ,бентлије‘, а они који би (можда) купили ,Коштанине‘ ципеле иду боси. Променио се свет у глобализацији. Ствари треба назвати правим именом и да се види где су наше заблуде, које су огромне.“[38]

Слика 2. Структура српског увоза и извоза производа у 2011. години (извор: РЗС)

Ако су 1989. прва три српска извозна производа била „бакар, обућа и мушки капути“, у 2011. години, као што илуструје слика 2, то су били производи црне и обојене металургије, електрични уређаји и житарице. Извоз српског сектора информационих технологија (ИТ сектор) у 2011. години износио је око 200 милиона америчких долара, а остварен извоз пољопривредних производа у 2011. од готово 2,7 милијарди долара, што одговара износу од око 2,07 милијарди евра.

„Најважнији производи аграрног порекла у извозу прошле (2011) године били су кукуруз, у вредности од 422 милиона долара (две трећине извезених количина кукуруза купиле су румунске фирме), шећер за 156,3 милиона, смрзнута малина ,роланд‘ за 101,6 милиона, пшеница за 82,4 милиона, сунцокретово уље за 81,6 милиона, јабуке за 62,1 милиона и пиво у боцама од једног литра за 60,3 милиона долара.“[39]

Међутим, ове године (2012), два српска извозна адута драматично су угрожена – кукуруз због суше и производи црне металургије због повлачења компаније „Ју-Ес Стил“ (US Steel) из „Смедеревске железаре“ почетком фебруара.

Чињеница је да се свет драматично променио после рушења Берлинског зида. Оно што је могло да се продаје на тржишту некадашњег „источног блока“ до 1989. године више не може. Да би наши извозници данас могли да сарађују са озбиљним дистрибутерима како у Руској Федерацији, с којом наша држава од деведесетих има Споразум о слободној трговини, тако и у Европској унији, потребно је, поред квалитета и прихватљиве цене производа, да приложе банкарске гаранције, поштују рокове испоруке и обезбеђују довољно велике количине производа – што није случај с великом већином наших извозника, част изузецима. Додатни проблем представља већ поменута прецењеност динара, која дестимулативно делује на извоз, и мали број препознатљивих производа („брендова“) које наша економија може да понуди светском тржишту.

Сигурно је да је пољопривреда један од наших ресурса, али она није довољна да се српски економски токови преокрену у позитивном смеру. Када наши политичари говоре о пољопривреди, увек мисле на примарну производњу, то јест на оно што се непосредно покупи са њиве, из пластеника, воћњака, винограда итд. Не треба бити економски експерт па констатовати како треба развијати секторе где имамо компаративне предности. Потенцијали постоје у прехрамбеној прерађивачкој индустрији, производњи електричне енергије, изради апликативног софтвера. Ипак, анализа о томе које секторе треба унапређивати захтева посебан чланак.

Мит о Европској унији

Чланство у ЕУ не гарантује економско благостање, а примери за то су Португал, Ирска, Италија, Грчка, Шпанија, па и Словенија (државе зоне евра, које нису у стању да прате „немачки темпо“, јер је евро кројен по мери немачке економије и некадашње немачке марке). Да и не помињемо случајеве Бугарске и Румуније, које, додуше, нису чланице зоне евра, али се налазе у незавидној економској ситуацији.

Наши политичари, који су углавном били запљуснути таласом еуфорије, да не кажемо таласом еврофанатизма, популистички су најављивали да се пред државом кандидатом за чланство у ЕУ отварају приступни фондови – чиме се код грађана подгрева уверење како ће институције и инфраструктуру наше земље да изграде порески обвезници Немачке, Аустрије, Француске, Италије итд. Чињеница је, међутим, да ЕУ никоме неће дати више од онога што планира да узме. Поново се намеће здраворазумско питање зашто би нам неко уопште поклањао новац? Наиме, „нема бесплатног ручка“. Илустроваћемо изречено са неколико „свежих“ примера.

Одлазећи немачки амбасадор у Србији Волфрам Мас истакао је „да је за време његовог мандата (2007-2012) Немачка уложила у Србију 1,5 милијарди евра, што је 50 одсто више него раније“. Овде је проблем у терминологији. Наиме, ствари треба назвати правим именом и саопштити – „(…) немачка привреда уложила је у своје послове у Србији 1,5 милијарди евра (…)“. Дакле, немачки привредници инвестирају вођени сопственим интересом. Сада треба окренути ствар и упитати колико је држава Србија уложила у немачку привреду путем субвенција које, према процени бугарских економиста, кумулативно износе чак 17.000 евра по радном месту, а не 10.000 евра.[40] Чак и када Немачка додељује стипендије нашим успешним студентима, рачуна да ће део стипендиста остати у Немачкој да ради – самим тим инвестиција би се исплатила.

Када Европска банка за економски развој (ЕБРД) даје повољне кредите за изградњу српске инфраструктуре, то подразумева да ЕБРД дефинише и услове тендера – које ће, разуме се, задовољити само фирме из ЕУ (додуше, оне ангажују српске фирме као подизвођаче, али главну зараду остварује носилац посла). Сетимо се само случаја Моста код Бешке на Коридору 10, који је кредитирала ЕБРД, а градила аустријска „Алпина“ (првобитна уговорена цена износила је 33,7 милиона евра, да би, према прорачуну аустријске компаније, нарасла на око 100 милиона евра, што је тренутно предмет спорења).[41] Иста компанија победила је и на тендеру за изградњу деонице ауто-пута Димитровград–Суково-Пирот (исток).

Једно поређење: Азербејџан је априла 2012. године одобрио Србији „зајам од 308 милиона евра, на период од 25 година, уз почек од три године и каматну стопу од четири одсто годишње“ за изградњу деонице Коридора11, уз услов да носилац послова буду компаније из Азербејџана. Руска Федерација је током посете тадашњег председника Дмитрија Медведева Србији, 20. октобра 2009. године, понудила кредит вредан милијарду долара, који би био искоришћен за модернизацију српске железнице – за шта су заинтересоване руске компаније. (Руска Федерација се 2011. сагласила да се 200 милиона долара искористи за подршку буџету Србије, али за сада инсистира да се остатак кредита искористи за унапређивање српске железнице.) И Кина нуди кредите за мостове и делове ауто-пута, које би у Србији градиле кинеске компаније, уз подршку српских компанија као подизвођача.[42]

Када је у питању чланство у Европској унији, не треба заборавити важну чињеницу да су САД „најважнији члан ЕУ“ (израз који истиче политички аналитичар и бивши дипломата Огњен Прибићевић[43]), што значи да улазак у ЕУ подразумева и амерички благослов. Све у свему, пут ка чланству у ЕУ (не чланство само по себи!) даје нам у руке средство да изградимо колико-толико сређену државу, али квалитет грађења институција зависи од нас самих. Историчар др Чедомир Антић, који своју позицију дефинише као „еврореализам“, децембра 2011. године изнео је мишљење о поменутој заједници држава:

„Суочавамо се с прилично тужном чињеницом, за наше политичаре Европска унија јесте питање моде, од њих често чујемо ту флоскулу да је ,Европска унија један збир идеја‘, идеал коме ваља тежити (…), а код једног дела народа она се поистовећује с наставком социјалне државе из доба реалног социјализма, из доба социјалистичке Југославије. (…) Међутим, Европска унија за нас је значајна као коректив, као подстицај да се овде доносе реформски закони, да се мења социјално-радикална структура која је, нажалост, већинска у нашим народу, и која је стварана деценијама. (…) Европска унија је наш циљ, али морамо да га постигнемо како би постала средство – да се држава унапреди. (…) Али Европска унија не треба да буде циљ да би група (наших) бирократа добила нова радна места. Не заборавите да је Европска унијааминовала,умањење‘ демократије код нас – сетимо се реизбора судија (2009–2010), који су прво оспорили па подржали, сетимо се скаредних измена и допуна Закона оинформисању (2009), које је касније (Уставни суд Србије) прогласио неуставним, сетимо се умањења права грађана када је реч о политичком организовању. Према томе, питање идеала веома је сложено. Хајде сада да не говоримо о Европској унији на начин на који је Слободан Милошевић говорио о националним и државним интересима. У Милошевићевом случају показало се да онај ко много говори о идеалима обично те идеале изда.“[44]

Држава не треба да запошљава, већ да ствара амбијент за пословање

Колико је држава Србија неразумна, сведочи и то да предузетници никада нису сигурни колико ће држава да захвати повећањем досадашњих такси и увођењем парафискалних намета. Задатак државе јесте да створи окружење (укидање парафискалних намета, доношење јасних и прецизних закона који ће да се спроводе), у коме се исплати привређивање, то јест стварање додате вредности. Држава треба да уреди систем, да дефинише правила игре која ће се поштовати, што се посебно односи на предупређивање илити спречавање монопола, сигурност улагања како инвеститори не би морали да траже међународну арбитражу, сигурност имовине и законске гаранције да ће привредници преко суда моћи да наплате своја потраживања у разумном року. Тек када се држава уреди, то јест када буде јасно дефинисано шта се очекује од појединца и шта појединац може да очекује од ње, бићемо у прилици да се надамо културном и економском препороду. Само у уређеној држави предузетнички дух њених грађана долази до изражаја. „Матрица живота“ државе јесте њена економија, у којој треба да важи правило „ради, штеди, инвестирај“, а не „задужуј се, неразумно троши, а затим штеди“.

„Домаћу економију могу да развију само њени грађани“

Страни инвеститори и стране банке долазе у Србију да зараде, што је прихватљиво и легитимно, а не да развијају њену економију: „Домаћу економију могу да развију само њени грађани“, истиче Небојша Катић, финансијски консултант из Лондона.[45] Један од највећих проблема Србије јесте то што је економска и политичка сцена конзервирана – нова лица се изузетно тешко пробијају, то јест „и нож и погачу“ још држи такозвана економска и политичка елита, која се овде етаблирала деведесетих година XX века. У прилог томе, највећи број припадника „економске елите“ стекао је богатство деведесетих година тргујући с друштвеним и државним предузећима, када је претежно долазило до прерасподеле (преливања) капитала, а не стварања додате вредности.

„Ко су данас власници Србије? Они који су седамдесетих, осамдесетих (и деведесетих) били на власти (…) или њима блиски људи.“[46]

Сваки покушај да наши пословни људи, који су се изградили у иностранству, дођу да инвестирају у послове у Србији сасецан је у корену.[47] С друге стране, да би утврдили своју пословну империју, домаћи пословни људи „инвестирали су” у политичке странке – које су им, с позиције власти, толерисале неплаћање пореза и доприноса, неизмиривање обавеза малим предузетницима (добављачима), обезбеђивале им монопол и привилегован положај на тендерима и при јавним набавкама. У систему трговине интересима, и једни и други показали су како немају намеру да било шта мењају, то јест нису желели да се одрекну стечених позиција и привилегија. Такво стање се зове „заробљена држава“. Цену оваквих односа плаћају мали и средњи предузетници, али и грађани Србије – и као потрошачи и као порески обвезници. Да будемо прецизнији, грађани и већи део привредника плаћају цену заробљавања државе преко виших цена робе и услуга, али и веће јавне потрошње.

Гостујући у емисији Око економије на РТС-у 14. марта 2012, потпредседник Асоцијације малих и средњих предузећа Милан Кнежевић предочио нам је суморну слику стања у српском предузетништву:

„Држава од почетка има фараонску дистанцију и игнорише све предлоге привреде и предузећа, и није донесен ни један једини закон који би унапредио пословање. (…) Овако изгледа слика малих и средњих предузећа – од 103.600 (фирми), 64.000 је у блокади, у овој години 18.000 предузећа изашло је из система ПДВ-а, 5.658 предузећа у јануару је избрисано из регистра, јер су им рачуни били неликвидни дуже од годину дана. Кључни проблем јесте што је држава поставила однос према привредницима према моделу ,узећу све што ја хоћу да узмем, а ви задржите што год остане‘. А не остаје ништа! (…) Ево предлога шта треба да се уради, или у Србији неће постојати економија. Прво, орочено плаћање на 60 дана од којег неће бити изузети ни држава, ни јавна предузећа, ни локалне заједнице. Друго, пореска реформа коју је још Дијана Драгутиновић (министарка финансија 2008-2011) сјајно предложила, (…) а господин (Млађан) Динкић зауставио. Треће, борба против сиве економије и црног тржишта који заузимају 50 одсто тржишта и стимулисање свих запошљавања путем буџета, а не партијских фондова. (…) Једини плаћени задатак државе јесте да направи амбијент у којем се исплати пословати. Зашто се људи не одлучују за бизнис? Зато што се у Србији не исплати радити – много је боље шверцовати, бавити се политиком или бити (запослен) у јавном сектору.“[48]

Закључак

После 5. октобра 2000. године започело је успостављање институција државе (још увек нису „заокружене“ и „утемељене“), а уједно су промовисани бројни „модели“ и „стратегије“ за стабилизацију и опоравак делимично разорене српске економије током деведесетих година XX века. Међутим, немали број страначких људи постављан је на одговорне функције, а да нису имали одговарајуће квалификације. Наиме, да би неко уопште управљао државним ресурсима, потребно је да претходно буде афирмисан у својој струци, а не да му руковање полугама власти буде прво запослење.

Стиче се утисак да је држава Србија, оптерећена наслеђеним проблемима[49], у периоду 2000–2012. претендовала да пређе у степен мање уређености – порески, здравствени и образовни систем и даље су неодрживи на дужи рок, доношени су закони које нико не поштује, одлуке Уставног суда Србије нису биле обавезујуће, образоване су институције чији се извештаји и деловање игноришу (Савет за борбу против корупције, Фискални савет Републике Србије итд), доношене су и бројне „стратегије“ које су остале мртво слово на папиру, стечај (предузећа, банака) и реструктурирање предузећа трају неразумно дуго, ниска стопа запослености (око 34 одсто насупрот просечној стопи запослености у ЕУ која је у 2011. износила 64 одсто), субвенционисање радних места, погубно државно управљање банкама и предузећима (случајеви „Агробанке“, „Развојне банке Војводине“, „Галенике“, Азотаре „Панчево“ итд), затим стварање непотребних агенција чије се надлежности преплићу, „реформа“ правосуђа (2009–2010) која је скупо коштала грађане. Због изостанка евиденције купопродајних уговора, до 2010. инвеститори су могли да варају грађане вишеструком продајом истих станова. Ту је и непостојање социјалних карти како би се установило ко је заиста од становништва материјално угрожен и колико коме треба помоћи… Једном речи, девијације система званог држава Србијабројне су и захтевају подробну анализу. Одговор на питање зашто смо ту где смо унајкраће би гласио овако: зато што су комбиновани незнање и зле намере кројача наше судбине. Наше институције су у изградњи и треба им ојачати темеље, а не само поправљати фасаду.

Обраћање историчара др Слободана Марковића на годишњем скупу Напредног клуба 27. јануара 2012. делује као веран пресек стања у којем се тренутно налазимо:

„Србија је једна од две европске земље које су у XXI век ушле без дефинисаних граница. Гледано из перспективе два века, грађани Србије данас се налазе у тешком економском положају. Економска дивергенција у односу на западноевропско језгро, то јест економска удаљеност Србије од западноевропског језгра данас је израженија него икад за последњих 150 година, за које имамо економске показатеље, са изузетком деведесетих година. Од 1860-их до 1970-их Србија и Југославија успевале су да одрже БДП по глави становника од 30-40 одсто просека најразвијених земаља. Тај просек је пао током стагнације 1980-их, а суновратио се деведесетих – на 12 одсто. То треба увек истицати. Оно што се десило током деведесетих није се десило у претходна два века историје српске државности. За исправљање оваквог стања потребне су деценије, а нико није спреман то да реши.

Политички, четрдесет пет година комунистичке владавине створиле су дисконтинуитет који није лако превазићи. Ми смо тек недавно добили Закон о рехабилитацији и Закон ореституцији, а и даље немамо Закон о отварању тајних досијеа. (…) Сва друштва у транзицији, бар она у нашој околини, означила су 1990. као годину обнове. Ниједно од тих друштава није имало нарочит проблем да утврди шта они, заправо, обнављају – а то је ситуацију која претходи доласку комуниста на власт. Дакле, настојали су да замене четрдесет пет година недемократије демократским поретком.

Једино ми, у свом дубоко подељеном друштву, не знамо када нам почиње модерна историја: 1804. или 1945. године. Постоје и они што ,знају‘ да се историја завршила 1987. године, а не знају када је почела. Док се сами са собом не договоримо која је наша почетна година и шта ми заправо желимо да обновимо, нећемо моћи да изађемо из кризе у културном погледу.

Данашња здања Владе Србије, Министарства финансија и Министарства иностраних послова из времена су Краљевине Југославије. Иста ситуација је и са Главном поштом, Народном скупштином и Генералштабом. Значи, наша државност оставила је нешто што ми данас користимо. (…) Али ми немамо осећај континуитета са оним што су нам преци оставили. (…) Немогуће је наставити тамо где се стало 1940. године. Наиме, свака генерација тумачи испочетка неке вредности, неке норме које су раније постављене. Али реч је о томе да ми нисмо успоставили културни континуитет са оним што нам је остављено.“[50]